Punoletstvo u antidopingu

Iako je Svetska antidoping agencija osnovana 2000. godine, mnogi pravi početak rada vezuju za 2004. godinu, odnosno usvajanje prve verzije Svetskog antidoping kodeksa. Moj rad je počeo godinu dana ranije polaganjem FIMS-ovog kursa za doping kontrolora.

Možda i ne bi razmišljao o ovome da nisam treći put pozvan na konferenciju Antidoping agencije Gruzije, ovog puta da ih naučimo kako da prenesu znanje sportistima. I kako to obično biva u zemlji domaćina nekoliko puta smo nazdravili našem druženju koje se desilo zahvaljujući antidopingu. I zaista bliskost koju steknete sa ljudima radom na istom poslu nekad ostaje za sva vremena.

Naravno vremenom smo se povezali višestruko pa su i naši fakulteti potpisali ugovor o saradnji.

Sve ovo me je podsetilo na skorašnji susret sa Peđom Radicem , jednim od prvih doping kontrolora i Borha Ose Garsijom advokatom sa kojim sam u antidoping komisiji Međunarodne penjačke i planinarske asocijacije poslednjih 15 godina. Iako se nismo videli dugo očigledno smo nastavili kao da smo juče bili zajedno.

Peđa je nakon kraće pauze ponovo odlučio da radi u antidopingu, a Borhu prirodno ne viđam redovno, jer živi u Bilbau. Obojica su vrhunski profesionalci u svojim oblastima. Tako Peđa ne samo da je vrstan laboratorijski tehničar, već je radi u studentskoj poliklinici, a jedno vreme je bio predsednik asocijacije laboratorijskih tehničara. Sa Borhom smo s druge strane nekoliko puta sarađivali kada smo imali proces na Sportskom arbitražnom sudu u Lozani jer je njegovo sportsko i advokatsko znanje bilo neophodno da zaštitimo prva sportista.

Mislim da je važno da razumemo da nijedna oblast ne može da se razvije sama za sebe već je neophodno da postoje ljudi koji su u stanju da je razumeju, profesionalno rade i što je najvažnije vole to što rade. Verovatno je i to jedan od razloga zašto smo po antidopingu prepoznati u svetu i zašto smo uspeli da se nametnemo kao učitelji drugima. Možda smo mala zemlja, sigurno je da nemamo sredstva kao drugi, ali posvećenost i znanje imamo i to na kraju ispadne najvažnije.

Ono što smatramo od početka važno je da ekspertiza stručnjaka u antidopingu ne sme da zaostaje za rezultatima koje postižu sportisti. Kada se desi drugačije i najbolji sportisti imaju probleme. Pogledajmo samo slučaj Ruske antidoping agencije koja je svojim nečinjenjem i lošim radom uticala da se ruski sportisti nekoliko godina takmiče bez zastave i himne. Pri tom ne samo da su učestvovali u nečasnim radnjama već nikada nisu dostigli onaj nivo znanja kojim mogu da podrže svoje sportiste.

Zbog toga mi se čini važan svaki susret ljudi koji su pokrenuli antidoping organizacije u nekoj zemlji jer to predstavlja početak borbe protiv dopinga u sportu. Tako i po treći put susret ljudi koji su osnovali antidoping agenciju u Jermeniji, Gruziji i Srbiji je više od borbe. Imam utisak da u godini kada se slavi 50 godina od objave filma „Kum“ naši odnosi mogu metaforično, i neskromno, da se uporede sa takvim kulturnim događajem, jer su opstali uprkos svim razlikama i problemima sa kojim su se suočavale naše zemlje. I da iskoristim rečenicu iz kuma, „Čovek koji ne provodi vreme sa svojom familijom, ne može biti stvaran čovek,“ I upravo tako dokaz da smo postojani je radost koju osećamo prilikom svakog susreta sa dragim ljudima.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum