Sportisti u odbrani normalnosti ili svako ima pravo na svoj stav

Neverovatno dobro prihvaćen film „Don’t look up” na Netflixu metaforično govori o svemu što nam se desilo i što nam se dešava. Očigledno da je nova normalnost u kojoj živimo toliko drugačija da zdrav razum i klasično obrazovanje ne mogu da je odbrane. Pojava poznatih i uticajnih na društvenim mrežama umnogome može da pomogne, ali oni svoju moć često ne koriste primereno.

Već sam pisao o ulozi sportista i potrebi da se sportske organizacije transformišu radi dobrobiti sportista, pa mi kao prirodni nastavak deluje neophodnost da i sportisti shvate da treba da zaštite neke nesporne vrednosti vezane za život svih nas.

Preporučujemo

Kolumnista Telegrafa Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum Predsednik Udruženja za medicinu sporta Srbije, Foto: Privatna arhiva

Vakcinacija.

Izgleda da među sportistima ima puno antivaksera, i to ne toliko javnih koliko onih koji jednostavno prećutkuju bilo šta na tu temu. Vest o inficiranju Mesija je obišla svet isto toliko brzo koliko bi obišla i da se javno vakcinisao. Ovako je prikazan u Francuskoj, koja obare rekorde u broju zaraženih, u društvu poznatog DJ-a, naravno bez maske. Ako znamo da se u Liverpulu znatno povećao broj vakcinisanih nakon vakcinisanja celog tima onda je jasno kakav uticaj imaju sportisti na sve koje ih prate.

Ljudska prava.

Već sam pisao o borbi Enesa Kantera, košarkaša Bostana Seltika za ljudska prava Ujgura i Tibetanaca u Kini. Činjenica da je internacionalizacija pokreta „Black Lives Matters“ dobila na zamahu tek kada su ga podržali sportisti. Primera ima mnogo i gušenje prava sportista da se izbore za ljudska prava se objašnjava potrebom da se oni ne bave politikom.

Turski košarkaš Enes Kanter zagovornik je oslobađanja Tibeta od Kine Foto: Profimedia/Getty images/Sarah Stier

Ekologija.

Borba za zdravu sredinu od strane sportista takođe se svrstava u politiku, što ona svakako nije. Koliko je važna podrška sportista videlo se na primeru podrške borbi za zdravu okolinu od strane Novaka Đokovića i Vladimira Grbića, ali direktnog pominjanja olimpijski zlatne karatistkinje, Jovane Preković, od Predsednika Srbije, koja je takođe bila na strani protestanta, kao jednog od argumenata za prihvatanje zahteva protesta.

Novak Đoković, sportista koji je zagovornik ekologije Foto: Nikola Tomić

Prava žena i transrodnih sportista.

Verovatno niko nije uticao toliko na prva žene u muslimanskom svetu kao sport. Do pre nekoliko decenija potpuno odvojene od sporta, danas ravnopravno učestvuju, a sportski hidžab je osvojio ne samo sportska takmičenja, nego je postao deo svakodnevne odeće na plažama, rekreaciji i ulicama u muslimanskim zemljama. O transrodnim sportistima sa dosta pisao, i to se tek očekuje razjašnjenje od strane svake internacionalne federacije ponaosob.

Politika.

I konačno zašto ne dozvoliti sportistima da izraze svoje političke stavove. Ako pogledamo istoriju sporta videćemo toliko svetlih primera. Dovoljno da pomenemo Džesija Ovensa i njegovu nadmoć nad Hitlerom tokom Olimpijskih igara 1936. godine u Berlinu, odlično prikazanim u filmu „Race“. Dobar je primer ragbi tim Južne Afrike u podršci Nelsonu Mendeli za mirnu tranziciju vlasti i prelaska sa sistema aparthejda na demokratski sistem, ovekovečen u flimu „Invictus“ .

Ne treba biti dvoličan i koristi sportiste po potrebi. Oni su svakako poslednji koji će od politike imati koristi, a svakako mogu mnogo da pomognu, zbog toga im treba dozvoliti da izraze svoje stavove kad god imaju potrebu i naravno zbog toga ne smeju da budu kažnjeni.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum