Nova tragedija u srpskom sportu: Preminuo najbolji srpski ronilac, učitelj mnogih generacija

Postoje treneri u malim sportovima koji imaju autoritet i mogu se uporediti sa najvećim trenerima u velikim  sportovima kao što su košarka ili fudbal.

Takav je bio Miša u ronjenju, u kome je bio neprikosnoven, ali zbog hermetičnosti samog sporta nije bio poznat velikom broju ljudi.

Međutim, ako uzmemo samo broj njegovi učenika onda je Miša bio veći od najvećih. Stotine ljudi je zahvaljujući Miši naučilo da roni.

U tom delu mu verovatno nije bilo ravnih, ne zato što je bio CMAS instruktor sa tri zvezde ili među prvim PADI instruktorima u bivšoj Jugoslaviji, već zato što je jednostavno znao da predaje i nauči ljude sve od medicine ronjenja do same veštine.

Bio je instruktor DAN za kiseonik i instruktor Jugoslovenskog crvenog krsta. Sve to je započeo kao Instruktor ronjenja, u Puli 1977 godine, položivši testove na Zagrebačkom sveučilištu. Možda je to bilo logično s obzirom na adrenalin koji je doneo još i vojske gde je bio u 63 padobranskoj brigadi.

Njegov „know how“ u ronjenju svi prepoznavali pa je dugo godina je vodio ronilački centar „Adriatic diving club“ Yugotursa na Babinom kuku (1986 -1990), a profesionilizam je kulminirao u projektu „Ponovo uspravni“ koji je napravio sa ciljem da hendikepirane osobe rehabilituje kroz ronjenje.

Iz tog vremena postoji film koji „Vertical again“ koji je dobio mnoga internacionalna priznanja i bio u zvaničnom programu na najpoznatijem međunarodnom festivalu u Antibima.

Bio  je član Klub podvodnih sportova „URS“, a u Kanadu je otišao kao član ronilačkog kluba „Amfora“ Ipak, bio bi nepravedno ograničiti Mišine uspehe samo na ronjenje, jer je on podjednako voleo zimske sportove, gde takođe pokazao svoje znanje iz medicine, spašavanja, skijanja, ali i menadžerske sposobnosti, pa je u periodu od 1982. do 1986. bitno unapredio rad Gorske službe spašavanja, nametnuvši ih kao partnera Genexu, tada vodećoj kompaniji na Kopaoniku.

Možda o svemu najbolje govore reči profesora Slobodana Živanića, počasnog predsednika Udruženja za medicinu prota Srbije, upućenih svom kolegi na Naučnom institutu za rehabilitaciju Univerziteta u Torontu, gde je Miša  trebalo da nastavi svoj rad sa  hendikepiranima „ Gospodin Živojnović je pokazao temeljno razumevanje svih aspekata lečenja hendikepiranih učesnika.

Njegov rad je bio odlična sinteza ogromnog iskustva, teorijskog znanja i poštovanja medicinskih činjenica. Kao vođa tima pokazao se kao izvanredan koordinator i obezbedio je da se u svakom trenutku ispoštuju neophodni tehnički zahtevi.

Posebno bih istakao sposobnosti gospodina Živojnovića u prenošenju znanja i iskustva na svoje saradnike i asistente, u uspostavljanju zdravog kontakta sa učesnicima i na spremnosti da prihvati nalaze i sugestije medicinskog tima. Pored neosporne izvrsnosti u izvođenju teorijske i praktične nastave, gospodin Živojnović je pokazao veliku dozu fleksibilnosti u modifikovanju ustaljenih metoda obuke kako bi se prilagodile psihofizičkim sposobnostima svojih učenika.“

I to je upravo suština Mišinog rada bio ja najbolji učitelj u jednom sportu, jer je njegove znanje je prevazilazilo okvire samog sporta, a svestranost mu je omogućavala da radi sve od pisanja i prevođenja do edukacije.

Sada Miše više nema, a između nas je samo večno plavetnilo. Na kraju potpis, onako kako se Miša najčešće zvanično potpisivao.

Miša Branislav Živojnović

(Prof.Dr Nenad Dikić Univerzitet Singidunum)