Šah-mat ili smrt!

Kada vam život zavisi od igre ili od sporta, od jedne partije nečega, pitanje je da li vam takve okolnosti pomažu ili odmažu. Stres na maksimumu i gomilu misli. Izgubite li - gubite život. Dobijete li - nastavljate da dišete. Kako surovo. Ono što bi trebalo da bude šala ili makar nešto lepo pretvara se u golu borbu i više ništa nije šala i više ništa nije lepo. Sve ovo je preživeo čovek po imenu Osip Bernstajn, šahovski velejmajstor.

Svet je u poslednjih nekoliko meseci bio zaluđen popularnom korejskom serijom "Squid game" gde određeni ljudi igraju određene dečije igre i rekreativne sportove kako bi zaradili velike količine novca.

Ipak, postoji caka - ukoliko bi pobedili, otišli bi u naredni krug nadmetanja, a ukoliko bi izgubili... Pa, bili bi ubijeni na licu mesta.

Taj faktor novca nije postojao kod našeg junaka ove priče, već čisti instikt preživljavanja. A, morao je da pokaže da je vredan i da dokaže zapravo ko je.

Puška mu je bila usmerena u grudi i spremna je bila da opali. Sve je zavisilo od jedne partije šaha. Kako je Osip stavio sebe u tu situaciju? Pa, da počnemo.

Osip Bernstajn, rođen u Žitomiru, tada mestu koje je pripadalo carstvu Rusije, bio je prilično ekscentrična ličnost. Od prvog dana svog života imao je sve uslove za razvoj, jer je odrastao u prilično bogatoj porodici.

I pored toga, snašla ga je muka. Tri puta se bogatio i tri puta je gubio svoje blago. Prvi put nakon revolucije Boljševika, drugi put zbog Velike depresije i treći put nakon što su mu Nemci oduzeli sav imetak zbog toga što potiče iz jevrejske porodice.

Živeo je širom Evrope i čini se da je to njegovo putovanje bilo više uslovljeno borbom za život nego iz nekih drugih razloga.

Od 1882. godine, kada je prvi put ugledao svetlost dana do doktorske diplome prošlo je samo 26 godina, a stekao ju je u Hajdelbergu na tamošnjem fakultetu gde je zvanično postao jedan od najboljih studenata prava.

Nakon godina studiranja, vratio se u domovinu gde je uporedo sa poslom usavršavao svoje šahovske sposobnosti i redom tukao starije velemajstore od sebe. Do momenta nemile scene, bio je već na nivou šampiona države, uprkos tome što je imao i standardan posao u banci.

Upravo ga je ta pozicija dovela do života ili smrti. Čoveka koji je parirao velikom Kapablanki u Sankt Peterburgu.

Te, 1918. godine, 36-godišnji Bernstajn je uhapšen u Odesi od strane boljševičke tajne policije koja je bila zadužena da istražuje i hvata "kontrarevolucionare" i sprovodi ih na ispitivanja.

Znamo kako ta ispitavanja mogu izgledati, a Bernstajna su po kratkom postupku osudili na smrt zbog delovanja protiv vlasti i njegovi dani uspeha i uspona su brzo došli kraju.

U ranu zoru, Bernstajn je sa ostalim osuđenicima čekao da se poređa na nemiloj liniji smrti, streljački odred je polako zauzimao mesta. U jednom momentu, pre njegove grupe, šef odreda je zatražio listu ljudi koji su spremni za odstrel i ugledao Bernstajnovo ime.

Ispostavilo se da je vođa odreda bio veliki šahovski entuzijasta, te je prekinuo čitavu ružnu "ceremoniju" zbog svoje znatiželje.

Upitao je Bernstajna da li je on upravo taj Bernstajn na kojeg on misli i da li je istina da je on jedan od najboljih šahista u zemlji.

Kada mu je Osip odgovorio da jeste, ovaj nije želeo da mu veruje na reč, već mu je ponudio jedini izlaz iz smrti - partiju šaha.

Ukoliko je on stvarno taj Bernstajn za kojeg se daje, odigraće jedan meč i pobediće. Ali... Ukoliko ne pobedi, vraća se na liniju za odstrel i gubi svoj život. E, to je surovi deo.

Znači, svakako ne prolazi poraz, ali ne prolazi ni remi - samo pobeda. Čista pobeda i biće oslobođen.

Odmah po sedanju za tablu, pristupio je ozbiljno, a kako i ne bi. Sve je išlo brzo i lako, nije verovao da će ga njegovo znanje izvući iz tobogana smrti.

Pobedio je vođu veoma lako i čekao je šta će se desiti, ali komandir voda nije uopšte oklevao, već je bez pogovora pustio Bernstajna da ide.

Kako ne bi više iskušavao sreću, ukrcao se u Odesi na britanski brod i otišao iz domovine u Francusku gde je našao utočište.

Dobio je francusko državljanstvo i svoju nišu našao u Parizu.

Interesantno je da je sam Bernstajn shvatao šah još uvek kao drugu stvar u životu, ne kao primarni poziv, iako je bio veoma dobar. Od 1930. godine, kreće da sija. Učestvovao je na turniru u Bernu, a uspeo je i da izvuče remi Alehinu, tada svetskom šampionu u šahu.

Ali, ni tamo nije imao mira. Taman kada je stao na noge, kada je sve bilo stabilno, nacisti su krenuli da nadiru ka njegovoj kući i oduzeli mu sve što je imao.

Njegov sin, pod nemačkom okupacijom, uspeva da preživi zahvaljujuči znanju jezika.

Još jednom je bio prisiljen na selidbu, ovoga puta u Španiju gde je kraj rata dočekao u Barseloni. Tamo su ga čuvali ljubitelji šaha i njegovih dela.

Nakon Drugog svetskog rata je stigao i do penzije, ali se nije zadržao u njoj, već je nastavio sa velikim turnirima u Madridu, Montevideu i Londonu, a vodio je i tim Francuske na šahovskoj Olimpijadi.

Titulu velemajstora je dobio tek 1950. godine, a nešto više od deceniju kasnije, preminuo je u francuskom delu Pirineja.

Sav njegov uspeh i život imaju tačku preseka.

Jednu tačku.

Jednu partiju.

To povlačenje figura da se izbegne smrt.

Njemu su crno-bela polja omogućila novi život.

Možda su to i bila vrata sa kojima je kasnije otvorio večnost.

Zato, zauvek ostaje priča Osipa Bernstajna i igre koja je sprečila smrt jednog budućeg velejmajstora.

(Telegraf.rs)