Hrabri Srbi - u oslobođenje sa puškom i loptom

- Operacije se moraju usporavati jer nema komunikacije radi dobacivanja hrane francuskim trupama koje napreduju, samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, oni idu kao oluja napred - napisao je francuski maršal Franše d'Epere u Izveštaju francuskoj vladi pri proboju Solunskog fronta krajem septembra 1918. godine.

Zamislite vi kolika je to bila sila. Kad duša traži ono što joj je oteto. Da vojnik kuću svoju oslobodi, domovinu svoju da zagrli.

Kroz blato i rovove, bez brige za svoj život i veliku brigu za budućnost naroda, srpska armija je gurala dobro do početka 1918. godine.Onda je usledio zastoj.

Višemesečna pauza i većanje. Tada smo bili veliki prijatelji, ako ne i braća sa Francuzima i Britancima. Oni su gurali liniju fronta zajedno sa Srbima.

D'Epere je sazvao saveznike sa fronta i podelio mišljenja i zadatke. Naše je bilo da kroz strmovite i neprijateljske predele između Sušice i Lešnice probijemo front u širini od 30 kilometara kako bi se napredovalo ka liniji Demir Kapija - Kavadarci.

Među savezničkim vojskovođama je bio i Živojin Mišić, proslavljeni vojvoda, orden do ordena. Reči njegove se slomiše o bubne opne naših vojnika.

- Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom, od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati, bez počinka do krajnjih mogućnosti ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte. S nepokolebivom voljom i nadom u boga: Junaci, napred u otadžbinu! - rekao je tada Mišić, a onda je krenula sila.

Tog 14. septembra, srpska i francuska artiljerija počele su žestokom paljbom da uništavaju bugarske položaje, a onda je u cik zore, oko 5.30 časova, pešadija krenula napred nezadrživo... Slavno.

Bežite živi, idu mrtvi!

Dakako za ponos.

Pevale su se pesme o hrabrim Srbima, a car Vilhelm je nakon povlačenja nemačke vojske poslao telegram bugarskom kolegi sa vrha.

- 62.000 srpskih vojnika odlučilo je rat. Sramota!

Da je znao koliko su se naši đedovi samo spremali za to, da je Srbin učio, savladavao prepreke... Bilo bi mu jasno.

Čemu ova istorijska lekcija?

I pored sve muke, pored svih golgota i smrti, rodila se sloboda. Ona je najbitnija. A, pored nje, doneli smo znanje koje nam i dalje donosi odličja. Da, evo dok ovo pričamo.

Verovali ili ne, za vreme pomenutog zastoja u proboju, sredinom 1918. godine, Srbin je naučio da igra odbojku.

Da, odbojku.

Dok se čekalo na rasplet, dok se čekalo na plan, francuski vojnici su naše naučili odbojci i to je prvi put da naš čovek spozna taj sport.

Kao epicentar svih naših medalja možemo uzeti Đevđeliju kao mesto gde su Francuzi i Srbi odigrali odbojkašku partiju.

Doneli su vojnici slobodu, ali doneli i loptu za novi sport.

Tiho se probijalo, ne tako lako u nemaštini i pustoši koja je nastala nakon Prvog svetskog rata.

Srbija je bila saveznik Amerike u Prvom Svetskom ratu i Amerikanci su kao deo pomoći saveznicima, prikazujući američki način života, demonstrirali odbojku kako u mnogim zemljama tako i u Srbiji.

Ovu novotariju su mladi zavoleli, tada ga i naširoko usvojili, tako da je odbojka postala deo programa u školama i igrala se na beogradskim plažama, veslačkim klubovima u organizaciji "Sokola“ i tako postala omiljena zabava mladih Srba.

Od tog momenta, pa sve do Nikole i Vanje Grbića, Ivana Miljkovića, Đule Meštera i Andrije Gerića, preko Marka Podraščanina i Aleksandar Atanasijevića, pa sve do brda medalja i odličja.

Od raspada one velike Jugoslavije, Srbija je što sama, što sa Crnom Gorom, osvojila:

- zlato i srebro na Olimpijskim igrama

- srebro i bronzu na Svetskim prvenstvima

- zlato, 5 srebrnih i tri bronzane medalje u Svetskoj ligi

- tri zlatne, jedna srebrna i šest bronzanih na Evropskim prvenstvima

- i medalja na Svetskom kupu i medalja na Mediteranskim igrama i tako dalje, i tako dalje...

Ni Srpkinje ne zaostaju, rame uz rame su u medalja:

- Srebro i bronza sa OI

- Zlato i bronza sa SP

- Tri zlata i po dva srebra i bronza sa EP

- Tri zlatne i bronzana medalja sa Evropske lige

- I tako dalje, i tako dalje, odličja se nižu, nema im kraja...

Kažu, ne zaboravi ko ti je bio đed, ali nemoj ni da zaboraviš da je srpski vojnik doneo odbojku u domovinu posle višegodišnjeg puta.

Tradicija nas obavezuje, a budućnost nam nalaže da odbojku volimo kao naš perjanički sport. Zaslužila je posle ove priče, zar ne?

(Telegraf.rs)