Prof. Dr Dikić: Prvih 100 godina, da se istorija ne zaboravi

Sport od uvek doživljavam kao vrhunsku predstavu. Sinoć je bilo upravo tako. Vaterpolo savez Srbije je obeležio vek postojanja i skoro isto toliko medalja (94 medalje osvojenih na evropskim,svetskim šampionatima i olimpijskim igrama) i za to upriličio svečanu akademiju.

Pošto smo mi narod koji najčešće zaboravlja istoriju, za mene je svečana akademija imala pre svega značaj jer ukazuje na naš integritet i poreklo.

Simbolično se sve dešavalo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, pošto celokupan sportski i kulturni život vodi poreklo iz Jugoslavije. Koliko je to bila moćna vaterpolo država možda najbolje govori činjenica da se tri države proistekle iz Jugoslavije nalaze na prvom, drugom i šestom mestu na svetu na rang listi najuspešnijih nacija u vaterpolu (Srbije, Hrvatska i Crna Gora).

Ipak meni se čini da su za ceo događaj bili najzaslužniji upravo Đorđe Perišić i neverovatni vaterpolo poznavalac i novinar Dejan Stevović. Oni su uradili upravo ono što nam nedostaje - sakupili i objavili materijal o postojanju jedne sportske organizacije nakon 100 godina i tako zauvek zapisali sve uspehe našeg vaterpola.

Neverovatna knjiga na skoro 500 strana sa hiljadama fotografija, tvrdo ukoričena, podseća me na neki dobar doktorat, jer nedvosmisleno dokazuje tezu da je naš vaterpolo uspešan. Zaista sve čestitke. Napravljena su i četiri dokumentarna filma koja slikom potvrđuju sve izazove sa kojima su vaterpolisti bili suočeni, a na bini su o tome govorili Đorđe Perišić (1941), Igor Milanović (1965), Dejan Savić (1975) i Filip Filipović (1987).

Godine namerno pišem da bi shvatili da samo pravi ljudi u pravo vreme i na pravom mestu mogu da postignu nešto, ali samo, kako su i sami više ponovili, timskim radom i bezrezervnim davanjem sebe.

Mislim da portreti njihovih ličnosti mogu da posluže kao primer budućim generacijama kako se treba boriti da bi uspeli. Jedan od njih je verovatno otišao i korak dalje pa je svoja promišljanja o vaterpolo i sportu preneo i na život i postao neke vrsta gurua, ne samo vaterpolistima, tako da izjave Dejana Savića kruže Internetom, kao misli velikih ljudi. I sinoć smo imali prilike da se podsetimo istorijske fotografije kamenih lica naših vaterpolista naOlimpijskim igrama u Atini (2004) sa srebrnim medaljama i čujemo da je Dejan Savić pokazao upravo tu sliku našim momcima pred finalnu utakmicu sa Grcima u Tokiju (2021).

Kao što znamo, lica naših momaka u Tokiju su bila potpuno drugačija. Naravno tome doprinosi uvreženo mišljenje kod nas da nijedna medalja sem zlatne nije vredna, a meni se čini da je jedino ispravno razmišljanje ono što je rekao Igor Milanović a to je da su oni ulazili u svaku utakmicu sa željom da pobede, a ja bih dodao da onda nije važna boja medalje.

Akademiji je prisustvovao veliki broj naših proslavljenih vaterpolista pa je hol Jugoslovenskog dramskog na trenutak izgledao kao „Hall of fame“ vaterpola. A sama predstava je bila više negouspešna jer su pored pomenutih velikana našeg vaterpola nastupali članovi baletskog ansambla Narodnog pozorišta koji su nadahnuto odigrali na bini vaterpolo i bacili četiri lopte u publiku.

Ne mogu da ne pomenem ni voditeljski par Aleksandar Stojanović i Dragana Kosjerina. I dok smo navikli na Acino poznavanje sporta, bilo je prijatno videti koliko Dragana poznaje vaterpolo i suvereno vodi celu predstavu. Verovatno, ne samo na mene, najveći utisak je bio kraj akademije kada je Đorđe Perišić (1941), zlatni olimpijac (Meksiko, 1986), uručio knjigu „Prvih 100“ kapitenu mlade reprezentacije Stefanu Brankoviću (2001) koja se upravo vratila sa osvojenim zlatom na svetkom prvenstvu u Pragu (2021).

Mnogo simbolike u tome što je Stefan, rođen tačno nakon 60 godina posle Đorđa,osvojio zlato nakon 43 godine od Olimpijskih igara u Meksiku. Živeo naš vaterpolo još mnogo godina.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum