Kasnio na takmičenje, pa izgubio olimpijsku medalju

Iako sam u sportu prisutan već četvrt veka i posebno sam se bavio paraolimpijskim sportom, nikada nisam čuo da je neko izgubio medalju zbog kašnjenja.

A to se upravo desilo malezijskom bacaču kugle Muhamedu Zijadu Zolkefliju koji je izgubio zlatnu medalju jer je stigao tri minuta kasnije na teren. Očigledno da su i mnogi drugi bili iznenađeni, pa su ljudi na društvenim mrežama podjednako burno reagovali, pogotovo ako se zna da je klasa F 20 rezervisana za one sa intelektualnim smetnjama.

Preporučujemo

U trenutku kada je sportisti bilo dozvoljeno da se takmiči, odlučeno je da ima „logičan“ razlog za kašnjenje, što su sudije kasnije promenile jer su utvrdile da nema „opravdanih razloga“ za njegovo kašnjenje.

Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum, predsednik odbora za Doping kontrolu ADAS-a Foto: Privatna arhiva

Inače odluka je zasnovana na članu 5.5 Pravilnika svetske paraatletike - „Neprijavljivanje u sobu za pozive“ koje navodi da će u slučaju da sportisti nisu prisutni u sobi za pozive u određeno vreme kako je objavljeno u rasporedu, oni dobiti status sportiste kome je onemogućeno da startuje - DNS (eng. „Did not start“). Isti član omogućava sportistima da se takmiče pod protestom, dok sudije ne donesu konačnu odluku, što se desilo u slučaju Muhameda Zijada Zolkeflija. Iako se žalilo na odluku Apelacionom sudu, odluka je potvrđena a rezultat sportiste je tretiran kao DNS.

Meni se čini da iako je član pravilnika svetske atletike ispoštovan, nije uzeto u obzir da sportista sa intelektualnim smetnjama možda nije razumeo poziv na stranom jeziku. Takođe mi se čini da je pravo sportiste opet povređeno prestrogim tumačenjem pravila, jer da je bilo očigledno njegovo kašnjenje verovatno mu ne bi ni dozvolili da se takmiči. Ovako je on diskvalifikovan tek nakon što je osvojio zlatnu medalju.

U svojoj knjizi „Paralimpijski sport“ proučavajući istoriju paralimpijskog sporta shvatio sam sa koliko poteškoća i sa kakvim odricanjem paraolimpijci treniraju i žive. Mogu samo da zamislim u kakvim uslovima žive sportisti sa hendikepom u Maleziji, koliko su u mogućnosti da nauče engleski jezik, a pogotovo kako je sve izgledalo u pandemiji i čekanju da prođe još jedna godina da bi došli na najveće takmičenje. Zbog toga mislim da je apelacioni sud trebalo da pokuša da sagleda situaciju sa više razumevanja.

Foto: Tanjug/AP

Ovako mi se čini da je dodat samo još jedna kontroverza u veliku grupu komplikovanih pravila koja su sprovedena u Tokiju. Počev od toga da je MOK produžio zabranu protesta i demonstracija na Olimpijskim igrama ili kao pitanje da li su sportisti i narod protiv transrodnih sportista na olimpijskim Igrama ali i da se igre održe u potpunosti bez gledalaca u hermetičnom izdanju. U takvom ambijentu kažnjavanje sportiste sa intelektualnim smetnjama koji je zakasnio 3 minuta deluje groteskno.

Pokušao sam da dobijem mišljenje od kolega iz sveta koji se bave sporskih pravom, ali izgleda da izjava portparol Međunarodnog paraolimpijskog komiteta Krega Spensa govori sve „Žao mi je. Pravila su pravila.“

Meni preostaje samo da poželim da se pravila prilagode sportistima, posebno onima koji imaju hendikep, i ne treba ih rigidno sprovoditi kada je svima jasno da nisu namerno prekršena. Činjenica da sportistima treba dati više prava i ne tretirati ih kao mašine koje se takmiče. Kako kaže naša reklama na TV oni imaju određene probleme, ali su to upravo njihove super moći, dok jedan od naših najvećih paraolimpijaca Zlatko Kelser kaže da su srce i hrabrost najvažniji za svakog od njih.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet ua fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum