Prof. Dr Nenad Dikić: Marihuana ne treba da bude na doping listi?

Ne tako davno imao sam priliku da čak dva puta razgovaram sa Žak Rogom o mestu marihuane na Listi zabranjenih doping supstanci u sportu. Bez mnogo dileme uvek je zagovarao da sportisti koji su uzor mladima nikada ne treba da budu viđeni sa džointom i da će se boriti dok je živ da marihuana ostane na Listi.

Ne znam kakvo je njegove mišljenje o slučaju ŠaKari Ričardson koja je suspendovana zbog pozitivnog nalaza na THC (tetrahidrokanabiol, psihoaktivna supstanca iz marihuane), ali definitvno je celokupna svetska javnost reagovala na isti način, tražeći da se THC izbriše sa liste.

Pored toga kongresmeni Kortez i Raskin, kao i Bela kuća su zvanično tražili da se preispita mesto marihuane.

Ako pogledamo naučne dokaze, marihuana definitivno ne utiče pozitivno na sportsku sposobnost. Istraživanja sugerišu da je kanabis mač sa dve oštrice. U nekim od najranijih studija koje su proučavale njegove efekte na vežbanje, pokazano je da zdravi dobrovoljci koji puše kanabis, a zatim sprovode vežbe snage i izdržljivosti imaju ubrzan rad srca, povećan nivo krvnog pritiska i smanjenu sposobnost vežbanja. Studije kažu da kanabis pogoršava vreme reakcije ljudi i ometati njihove sposobnosti donošenja odluka.

To može biti opasno u situacijama kada postoji visok rizik od ozbiljnih fizičkih povreda, npr. u moto sportu, biciklizmu ili dizanju tereta. Pozitivno delovanje je uglavnom vezano za smanjenje anksioznosti, uzbuđenosti i straha. Međutim, veliki broj sportista ga koristi zbog bola, umora i neraspoloženja. Pa i sama ŠaKari Ričardson je koristila zbog žala za biološkom majkom, a definitivno ne zbog podizanja sportske sposobnosti.

Stručna javnost je dva puta uticala na menjanje mesta marihuane na Listi, pa je tako 2010. podignut prag detektovanja marihuane u urinu.

To je najviše pomoglo košarkašima koji su do 2010. godine bili u prvih pet na doping pozitivnoj listi (pre svega zbog marihuane), da nestanu iz ove statistike, jer objektivno nikad nisu uzimali marihuanu pred takmičenje, već pre svega zbog bola i pritiska koji osećaju.

Drugi važan događaj je menjanje kaznene politike, kada je marihuana zajedno sa drugim socijalnim drogama kategorisana drugačije i kazne su smanjenje do tri meseca, za razliku od prethodne maksimalne 2 godine.

Na kraju se čini da sve to nije bilo dovoljno i da marihuana uopšte i ne treba da bude na Listi doping supstanci. Ima se utisak da smo jako blizu te odluke, jer nije problematična samo suspenzija ŠaKari Ričardson, već pre svega neispunjavanje uslova koje jedna supstanca mora da zadovolji.

Možda je najbolje da se korišćenje marihuane podvede pod disciplinski prekršaj, pa ako zaista dođe da narušavanje ugleda sporta, sportista bude kažnjen kao Felps svojevremeno, kada je kažnjen 3 meseca disciplinski, jer su ga paparaci slikali kako puši džoint.

Ovako najbrža žena na planeti koja je mogla da obori rekord Florens Grifit Džojner iz 1988. godine ne ide na Olimpijske igre u Tokijo. Činjenica da je kaznu prokomentarisala izjavom „I am human too“ i da je prihvatila kaznu, kao i to da je USADA sve odradila na najvišem mogućem nivou, govori još jednom o njihovoj superiornosti u borbi protiv dopinga u sportu.

Bilo kako bilo izgleda da će ŠaKari Ričardson, osim po svojoj brzini, ostati upamćena kao sportistkinja zbog koje je promenjeno mesto marihuane na doping Listi. Nama za utehu ostaje da ćemo je videti sledeće godine na Svetskom atletskom prvenstvu u Beogradu, pošto je definitivno nećemo videti na Olimpijskim igrama u Tokiju.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum