Sara Garović: Izbacili su me iz stana jer nisam htela da budem sa sinom predsednika kluba

Sara Garović se vratila na rukometnu scenu Srbije.

Nekadašnji biser srpskog rukometa je protekle sezone u Superligi Srbije bila jedna od najboljih igračica u najvišem rangu srpskog rukometa noseći dres Bekamenta.

Neobičan životni put i karijera su svakako nešto što je obeležilo ovu 26-godišnjakinju koja se nedavno našla i na širem spisku selektora reprezentacije Uroša Bregara, ali je zbog zdravstvenih problema morala da otkaže prisustvo na reprezentativnoj akciji.

U žižu javnosti je dospela vrlo rano i to možda ne baš onako kako želi neki sportista, ali ubrzo je počelo o njoj da se piše i zbog rukometnih kvaliteta, pa je stigla i do dresa nacionalnog tima, međutim, jedna odluka i odlazak u inostranstvo su se ispostavili kao greška, ne kobna, ali svakako velika i preživela je ono što je preživela.

Izašla je jača iz horora u kom se zadesila, potom joj se desio i najlepši trenutak u životu, postala je majka, a posle duge pauze kada se najzad vratila rukometu stigla je i korona. Ipak, ništa nije moglo da je spreči da ponovo se nađe na terenu, a neosporni talenat i kvalitet su tada morali i da isplivaju.

I upravo je ona bila gost u Telegrafovom studiju gde smo razgovarali o rukometu u Srbiji, završenoj sezoni, njenoj karijeri, nedaćima i teškim momentima kroz koje je prošla...

• Superliga se završila, Jagodina je postala šampion, a tvoj tim Bekament je stigao do polufinala, gde je ispao upravo od šampionskog tima. Kakao si ti videla ovu završnicu sezone s obzirom da nisi mogla ni da igraš?

- Sezona za nas je bila veoma teška. Što se tiče same situacije sa treniranjem i sa Kovidom baš je bilo naporno za sve nas, dobro je da nije bilo nekih većih povreda i da smo koliko-toliko sačuvali sve igračice. Kvalitet ove sezone nije baš bio na nekom zavidnom nivou. Ekipa Jagodine je zasluženo osvojila titulu, cele sezone su bile na prvom mestu.

• Kako je izgledala iz tvog ugla, i lično i na klupskom planu, ova sezona?

- Nama je cilja bio da uđemo u plej-of i ispunili smo to očekivanje. Prošle sezone smo imali dosta promena što se tiče igračkog kadra, pokušali smo da zakrpimo sve rupe i nedostatke i zadovoljni smo. Dobro je završeno.

• Pomenula si koliko je sezona bila čudna, pandemija koronavirusa koja traje više od godinu dana, koliko je to uticalo na sve? Koliko se primećivalo da neke stvari nedostaju?

- Dosta. Sam kvalitet igre je opao, treninzi nisu bili na tom nivou. Ipak, drugačije je kada dođete rasterećeni na trening i znate da će cele nedelje biti treniranja i druženja koje dosta utiče na sklop igre. Bili smo dosta na vezi, da li smo tu ili nismo, da li treniramo, da li možemo u halu ili ne možemo... I samim tim kvalitet igre je opao, kao što rekoh. Nadamo se da će sledeće sezone biti dosta bolje.

• Koliko si puta ove sezone morala da uradiš PCR test?

- Ja sam neko ko je preležao Kovid, tako da sam samo jednom radila test. Što se tiče samog igranja, mi u tom periodu nismo imali utakmice, nije počelo takmičenje, pa iz tog razloga nismo imali potrebe da budemo toliko puta testirani.

• Preležala Kovid, pandemija nam je svima ukrala deo života u poslednjih više od godinu dana, kako je to na tebe uticalo i kako si podnela to što si bila zaražena?

- Hm, nije bilo prijatno. Iskreno, nisam bila uplašena. Ispoštovala sam sve što je trebalo da bude ispoštovano, sem jedne stvari. Posle karantina, tačnije posle 14 dana ležanja, odmah 15. dana izašla i igrala utakmicu svih 60 minuta. Nakon toga nisam imala pauzu, igrala sve utakmice, bila uz ekipu i tek sada sam osetila sve posledice. Imam akutni miokarditis, u režimu sam strogog mirovanja. Tako da je to jedna cena koju moram da platim, jer nisam razmišljao razumno, nego sam išla srcem.

• To i jeste razlog zašto si propustila završnicu sezone, poznato je da je plućima potrebno vreme da se oporave od Kovida, bez obzira kakav oblik je u pitanju, a ti si odmah igrala utakmicu?

- Apsolutno nije bilo pametno. Nekako treneri, moje saigračice i ja kad god je neka frka što se tiče mog tela, gledam da to nekako preguram, pa sad će kraj sezone, završiću to, izlečiću se, šta god, staću na noge. Međutim, ovo je dosta bila ozbiljnija situacija koja zahteva mirovanje, dobila sam terapiju. Jedini minus je što ću propustiti okupljanje sa reprezentacijom, ali nadam se da to neće biti neki veliki minus, jer planiram veliki kambek.

• Kad pominješ sada okupljanje reprezentacije, da li si u kontaktu sa novim selektorom Urošem Bregarom?

- Nismo imali prilike da se upoznamo. Ja ću sada otići na okupljanje čisto da bismo se upoznali, da pozdravim devojke i da osetim energiju.

• Znači vreme je za povratak u nacionalni dres posle koliko godina?

- Da, posle dosta godina. Ja sam napravila pauzu sa samim igranjem sigurno tri godine, pa je usledio moj porođaj, tek posle toga sam se vratila, tako da jedno četiri-četiri i po godine.

• Rekla si da ove godine kvalitet nije bio na nekom nivou, a kako bi ti ocenila srpski ženski rukomet? Kako to sada izgleda, jer se čini da je opet na margini posle onog perioda kada smo bili domaćini evropskog i svetskog prvenstva?

- Generalno je uvek lakše kada igrate pred domaćom publikom i ako ste u tom trenutku, uslovno rečeno, nekvalitetniji tim, pred domaćom publikom postajete superheroji. I ono što ne možete, vi ipak izvlačite, ne znam odakle, sve iz sebe. Mnogo je lakše igrati pred domaćom publikom i osvojiti čak i medalju.

• A kako gledaš na klupski rukomet?

- S obzirom da sam neko ko je igrao preko i video kako se radi, mislim da ima dosta prostora za napredak i samih igrača i trenera.

• Kakvi su uslovi za rukometašice u Srbije? Žargonski rečeno, da li može da se živi od profesionalnog rukometa u Srbiji?

- Rekla bih veoma teško. Sama situacija sa rukometom je na nezavidnim granama. Pogledajmo samo Beograd koji nema nijednog superligaša u ženskoj konkurenciji, što je veoma tužno. Ima sada Crvenu zvezdu koja je prva na tabeli B lige, mislim, i pridružiće se u najjačem rangu, ali van toga ne postoji ništa. Beograd ima najviše mogućnosti, dosta hala i dosta dece. Mi smo generalno veoma talentovana nacija za sve sportove i greota je ne iskoristiti to.

• Pomenula si sada da si igrala u inostranstvu, ali nažalost doživela si jedan horor, i to je još i blaga reč. Bila si kratko članica poljskog Kožalina, hajde samo da objasniš ljudima šta ti se sve to tamo desilo?

- Da, ja sam otišla tamo veoma mlada. Što bi rekao naš narod "bez leđa". Sama samcita u svetu i nisam znala šta me čeka. Tamo je došlo do veoma neprijatne situacije. Ljudi iz kluba me nisu prijavili. Ja sam takoreći tamo bila i igrala "na crno". Nisam imala dozvolu za boravak, oni su mene slali u određeno vreme kući.

• To je ono na 3 meseca kao Šengenska viza za turiste?

- Apsolutno.

• I šta se dalje dešavalo?

- Pošto sam ja bila gore na severu Poljske, ja kada sam se vraćala, ja sam letela preko Berlina. I ja sam sletela u Berlin, nisu ni želeli da pogledaju papir, da je to bio samo tranzit, nego su me automatski deportovali za Srbiju i zabranili put u zemlje Evropske unije. Znači nisam imala pravo da putujem tamo.

• Kako se taj spor završio i da li jeste?

- Nije se još završio. Nisu mi ostali dužni novac. Do trenutka kada sam bila tamo sve mi je bilo isplaćeno. Sa te strane ništa, ali su ostale sve moje lične stvari. Ja sam u Srbiju dolazila uvek na samo dva dana. Bilo je tada neko dešavanje, imala sam svadbu neku kojoj sam želela da prisustvujem i odmah da se vratim. Bukvalno na utakmicu slećem. Sve je ostalo gore. Nisu hteli da sarađuju, da mi pošalju stvari.  Završilo se tako što sam ja digla ruke od svega toga. Bila sam već umorna i razočarana od cele te priče i situacije.

- Ono što me je posebno razočaralo je što tadašnji predsednik Rukometnog saveza Srbije, Božidar Đurković, nije stao na stranu svog igrača. Ja kada sam otišla da se požalim u Savez, rečeno mi je da oni ne smetaju da se zameraju Rukometnom savezu Poljske.

• Malo čudno da Savez ne stane u zaštitu reprezentativke u takvom trenutku?

- Ja ne bih ulazila u to,  verovatno neko ima razloge zašto je to urađeno. Ja sam nastavila dalje, treniram, očekujem da ponovo nosim dres reprezentacije.

• Da li ti je možda došlo u tom trenutku da digneš ruke od rukometa?

- Iskreno, bio je težak period. U tom trenutku kada su me deportovali, bila sam toliko uplašena i razočarana. Prijalo mi je da sam na svom, da sam kod kuće. I znala sam da ću u nekom trenutku to rešiti. Nisam ni u jednom trenutku razmišljala da dignem ruke i kažem gotovo. To je sport i ja za to živim.

• Misliš li da je takvo postupanje u poljskom klubu prema tebi bilo namerno, što je čudno jer si ti tamo igrala dobro, bila jedna od najboljih igračica?

- Ja sam tamo odmah izborila mesto u prvoj postavi i minutažu od 60 minuta. Bila sam jedna od vodećih igračica. Problem je što su oni kao nacija drugačiji od nas. Imala sam sreću da u tom periodu je Norvežanin bio trener. Sve je bilo idealno. Kada su njega smenili i kad je došao Poljak, koji čak nije ni pričao engleski, ja nisam imala nikakvu komunikaciju sa njim. Tu je došlo do svakakvih priča, igračice su pravile priče i znate već kako se završilo.

• Završilo se loše po tebe, ali verujem da te je to učinilo jačom i izašla si takva iz toga?

- Apsolutno. Ne žalim ni za čim. Sve što se desilo ja sam izvukla pouku iz toga.

• S obzirom na to šta si proživela, a i da važiš za jednu od najlepših i najatraktivnijih rukometašica i sportistkinja u Srbiji, da li si se možda našla u nekoj još neprijatnijoj situaciji, da ne kažem ucenjivana ili mobingovana, s obzirom da u poslednje vreme dosta žena i devojaka izlazi javno i govori o uznemiravanjima i seksualnim zlostavljanjima?

- Danas je mnogo teško biti uspešan i lep. Mislim da je to više problem, nego sasvim normalna stvar. Imala sam problem takve prirode baš u Poljskoj. Tada sam izbačena iz stana jer nisam želela da budem u vezi sa sinom predsednika kluba. Bukvalno sam dobila 3 dana da pronađem novi stan.

• Ali i dalje da ostaneš u klubu?

- Da, da. Zamenila sam stan, nismo bili u kontaktu neko vreme njegova majka i ja, jer ona je bila i sportski lekar u klubu. Ona je mene testirala. I onda kad sam ja odbila njenog sina došlo je do promena.

- Ne treba ćutati o tome. Postoje dosta devojaka i žena koje se plaše da pričaju o tome. Smatram da ako ne mogu da izađu javno da kažu, da imaju nekog pored sebe s kim će to podeliti i prevazići. Potrebno je da "imaju leđa", uslovno rečeno, ako već nisu dovoljno jake same za sebe. Ako ne znate da kažete "Ne", onda tome nema kraja.

• Nažalost, to je tako. Da zaključimo tu epizodu u Poljsko, ono što me zanima da li ti je ukinuta sada zabrana putovanja u zemlje EU? Pitam zbog budućih potencijalnih transfera u inostranstvo.

- Sve je u redu. Mogu da putujem gde god poželim.

• Kad smo se dotakli transfera, imala si dobru sezonu, pa koji su ti sada neki dalje planovi što se tiče karijere? Da li planiraš da ostaneš u Bekamentu ili možda pređeš u neki ambiciozniji klub.

- Leto je pred nama. Otvorene su neke ponude. Na meni je da razmislim i izaberem šta mi odgovara. Videćemo.

• Posle celog tog pakla koji si prošla u Poljskoj sledi pauza u tvojoj karijeri, ali i jedan jako lep događaj u privatnom životu. Jedan od najsrećnijih trenutaka za svakoga, a to je rođenje deteta. Koliko ti je bilo teško da se vratiš sportu, jer ipak si u tom periodu napravila pauzu više od tri i po godine?

- Generalno nije mi bilo teško. Ja sam posle porođaja, posle neke dve nedelje, već počela sa trčanjem i treningom. Bila sam željna. Jedina žal koja mi je ostala je za tim propuštenim vremenom. Što jednostavno nisam mogla da igram dok mi nije istekla zabrana. Ali kao sam povratak, ja sam jedva čekala.

• Mnogi sportisti koji su postali roditelji, ističu da im je to mnogo pomoglo i u karijeri. Imamo primer Novaka Đokovića koji je posle rođenja sina postao fokusiraniji, stabilniji, kako je na tebe to uticalo?

- Apsolutno jedna nova dimenzija. Sve što je Novak rekao je tačno. Totalno druga sfera, drugačije razmišljanje, rezoni se menjaju, prioriteti se menjaju, jedno drugačije iskustvo.

• Koliko je, možda, teško uskladiti obaveze majke i profesionalne sportistkinje i kako se ti snalaziš u svemu tome?

- Kao samohrana majka, mogu da kažem, da je veoma teško. Ali mislim da motiv i volja sve rešavaju.

• To vidim i od samog pogleda na tvoj Instagram, ti si non-stop u sali ili na utakmicama, čak i kada tvoja ekipa ne igra.

- Volim to i nemam problem da to postignem. I trudim se da moje dete bude u toj priči, da prati sportska dešavanja i to je neki put kojim bih volela da on sutra ide. Da mu dam primer i da ga sklonim s ulice.

• Nekoliko puta si istakla koliko voliš rukomet i sport, a da li postoji neki deo iz života profesionalnog sportiste koji ti teško pada?

- Da. Da ne jedem slatkiše. To mi baš teško pada. Imam borbu sa slatkišima, u stanju sam da ih pojedem nenormalno mnogo. I naravno, pripreme sa trčanjem.

• Da li su ti slatkiši jedini porok, jer sam došao do informacije da ne piješ alkohol, ne konzumiraš cigarete, ne piješ kafu?

- Da. U porodici nekad se pitaju da li sam ja njihova. Svi su u tom fazonu i onda kad se svi skupimo meni je to noćna mora. Moram da izađem negde, jer ne podnosim cigarete, ne podnosim zagušljivost.

• Znači, ovo je prilika i da srušimo i neke predrasude o tebi da ne živiš baš klasičnim sportskim životom?

- Ja jesam neko ko voli društveni život. Volim da se zabavljam, volim da pevam, da đuskam i prva sam koja će tako nešto organizovati, ali sve u nekim granicama normale.

• Da vratimo priču na rukomet, rekla si da jednog dana bi volela da budeš trener. Šta te u tom trenerskom poslu privlači?

- Recimo, moć da na neki način kontrolišeš sve. I samo nadmetanje. To je to. Vođenje igrača, psihologija, potezi.

• Koliko sada dok si igračica beležiš neke akcije i zamisli svojih trenera?

- Ja sam neko ko dosta reaguje vizuelno i same te rečenice i savete više pamtim po vizuelnim pokretima. Nisam neko ko zapisuje, ali dosta stvari pamtim, procesuiram i možda ih usvajam ili ne. Ako se desi da se ne slažem sa nečim potpuno sam slobodna da pozovem trenera i razgovaram o tome, da vidim da li grešim.

• Ono što meni upada u oči jeste da poslednjih godina ima malo žena rukometnih trenera u Srbiji. Šta misliš šta je tu problem?

- Možda nisu dovoljno zainteresovane ili nismo dovoljno dobro predstavljeni. Mislim da i sam marketing ima veliku ulogu. Čak mislim da je potrebno da pravimo promociju našeg sporta kroz neke školice ili neke druge stvari, a možda bi se na taj način neke rukometašice zainteresovale da postanu treneri.

• Da sklonimo malo priču sa terena, šta je ono u čemu Sara Garović uživa kada nije na terenu, van utakmica i treninga?

- Kalemljenju voća... Generalno volim da radim normalne stvari, da uživam u prirodi i isključim od svega. Mislim da ljudi kod nas sportista vide samo tu sliku kroz 60 minuta na terenu i ne vide kroz šta prolazimo. I onda poželiš da se isključiš iz svega toga, makar na par sati ili par dana koje dobiješ mesečno. Ja se trudim da pobegnem u prirodu, da budem sa detetom, da sam sa ljudima koji meni znače.

• Video sam ti na Instagramu one slike kako obavljaš poljoprivredne radove i zato mi je bilo zanimljvo.

- Meni to nije strano. Ja sam odrasla na selu, imamo porodičnu kuću tamo, baka i deka su i dalje živi i kad god imam priliku voljna sam i željna da im pomognem. Bilo oko bašte, sađenja povrća i voća...

• Koji ti je omiljeni fizički posao?

- Mnogo volim da cepam drva, ljudi. Pogotovo onako posle neke utakmice da se istresem.

• A šta najviše mrziš?

- Jaooo, ne volim da kuvam. Volim da jedem, ali ne volim da kuvam.

• Živimo u vreme društvenih mreža koje su sada veliki deo naših života. Ti imaš mreže, aktivna si, kako uopšte gledaš na to i ono što sigurno neke posebno interesuje kako se boriš sa udvaračima na njima?

- Generalno koristim samo Instagram i Fejsbuk. Danas mediji imaju veliku ulogu. Ja sam čak i smanjila svoje aktivnosti baš zbog toga.  Mislim da živimo neki virtuelni život, koji nije dobar i realan za nas. Dosta smo se udaljili i izgubili i mislim da se trudimo previše da pokažemo neku drugu sliku na ekranu nego što je ono zapravo iza nje. Čini mi se da je dosta ljudi srećno na društvenim mrežama, a znamo da privatno nije tako.

- A što se tiče udvarača, ima ih. Dosta ljudi je slobodno da pošalje neke poruke, a onda kada se sretnemo licem u lice ili pobegnu ili spuste pogled ili se prave da me nisu videli. I meni je to razočaravajuće. Ja bih da se vratimo u ono vreme kada su momci pozivali devojke na ples. A danas imamo klubove gde su devojke za sebe, momci za sebe i sve je postalo "Insta".

• Tako je, društvene mreže su postale takve da ste mnogo hrabriji kada ne pričate s nekim oči u oči?

- Ne znam, ne krećem se u takvom društvu.

• Za kraj, moram da pitam i za tu tetovažu Pobednika na Kalemegdanu koja ti je na podlaktici, zbog čega si odabrala baš nju ili imaš možda još neku skrivenu?

- Nemam više tetovaža, ovo je jedina. Nju sam odabrala, iako sam dosta razmišljala da li da je uradim. Bio je to sjajan izbor zato što predstavlja našu istoriju, simbolično je na levoj ruci jer tom rukom šutiram i uvek bi me neko pitao šta to znači i ja sam onda u prilici da predstavim svoj grad, svoju zemlju i njenu istoriju.

(Telegraf.rs)