Bio je legenda rvanja, spasao je 30 ljudi od davljenja, šetao slona po Beogradu i borio se kao kečer

Miroslav Čitaković poznat kao Čita ili Ćira bio je legendarni rvač Radničkog sa Crvenog krsta, ali usput je radio i mnoge druge stvati. Čitaković je preminuo na današnji dan 1. februara 2017. u 80. godini,  ostaće upamćen kao neverovatna ličnost tadašnjeg Beograda.

Priču o njemu prenosimo sa poznatog portala "Yugopapir" Pored toga što je bio sportista, pojavio se i u filmovima: "Čudo", "Bolani Dojčin", "Zakletva" i "Karađorđeva smrt" Čitaković je završio Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.

Najpre je bio član rvačkog kluba Železničar, a 1969. godine prešao je u Radnički sa Crvenog Krsta. U svojoj blistavoj karijeri osvojio je mnogo trofeja i medalja, sve ukupno oko 25. U dresu Radničkog u grčko-rimskom stilu osvojio je jedanaest, a u slobodnom stilu dve titule šampiona bivše Jugoslavije.

Kako je tegove bacio kroz prozor voza

Početkom osme decenije prošlog veka osvojio je i trofej „Zlatna Jelica“. Do bronzane medalje na Balkanskim igrama stigao je 1967. godine, a prestao je aktivno da se bavi rvanjem osamdesetih godina prošlog veka. Dobitnik je mnogih nagrada i plaketa, kao što je plaketa Grada Beograda, koju je dobio 1974. godine.

Miroslav Čitaković je jedan od najboljih i najuspešnijih individualnih sportista u bivšoj Jugoslaviji. On je legenda rvačkog sporta uopšte, čovek koga su poštovali i stariji i mlađi, kako na prostoru bivše Jugoslavije tako i van nje. Bio je iskren, dobar, nenametljiv, a veoma često i duhovit čovek, uvek spreman da pruži savet mladim sportistima koji su ga gledali kao svog idola i uzora.

Ostao je upamćen po tome što je znao da trenira po ceo dan, zbog čega je fizički uvek bio besprekorno spreman što je dovelo do toga da postane sjajan kondicioni trener nakon svoje bogate karijere.  On je bio svojevremeno živa legenda Sportskog društva Radnički, kao i Grada Beograda.

Neki od njegovih učenika postigli su izvanredne sportske rezultate, poput Stanke Pejović koja je bila prvakinja sveta u kik-boksu. Čita je tokom svoje karijere dobio pun džak medalja, plaketa, diploma, ali većinu nije zadržao, jer je sve podelio prijateljima kojih ima mnogo. Ta priznanja i novac za njega nikada nisu imali neku vrednost i nisu ga zanimale.

U novinskom članku iz '70. objavljena je njegova slika na vratima diskoteke sa naslovom "Gorile prave red! Jeste li znali da postoje ljudi koji čuvaju goste u lokalima, kavanam i barovima, suprotstavljajući se siledžijama i ološu?" Kada ga je prijatelj novinar sreo ispred Doma omladine gde je radio kao obezbeđenje i cepao karte, rekao mu je da želi da napiše priču o njemu, a Ćitaković mu je odgovorio:

- Bolje piši o pravim sportistima, nemoj o meni. Ja sam klošar." Nakon insistiranja novinara, odgovorio je: "Dobro, piši ako hoćeš, ali nemoj da se ljutiš što ne mogu da sarađujem i da ti pomažem pri tome. To je moj princip. Drugari smo i verujem da ćeš me razumeti. - rekao mu je Čita.

Sa turneja po inostranstvu nikad nije ništa donosio. Sav novac od dnevnica troši po luna parkovima, bioskopima, cirkusima. Samo jednom, 1962. godine na Festivalu u Lajpcigu, kupio je za 200 maraka (62.000 dinara) tegove za trening. Nosio ih je u torbi tokom celog puta. Međutim, kada je voz prešao našu granicu, on ih je, naočigled svih reprezentativaca i vođe puta, bacio kroz prozor, govoreći:

- Ovi tegovi su suviše laki za mene i moje prijatelje, a da ih dam nekom »ciketanu«, nema smisla. Ovako je, ipak, najbolje.

Kao spasilac na Savi spasao 30 ljudi samo jedne letnje sezone

Drugom prilikom, po povratku iz Minska (SSSR) 1967. godine, on je u vagon restoranu naručio bifteka i mleka za 40 rubalja (52.000 din.) za celokupne svoje dnevnice. Više od pola donete hrane niko nije mogao da pojede. Za te pare drugi su donosili šivaće mašine, fotoaparate, usisivače za prašinu.

Za reprezentaciju je nastupao samo kad mu se sviđa. U proleće i leto sigurno ne. Tada je po ceo dan na Savi. Između ostalog radio je kao spasilac. Samo u toku jedne sezone spasao je 30 ljudi od davljenja. Za taj pothvat dobio je novčanu nagradu i diplomu. U isto vreme, provereni izvori na beogradskoj čaršiji pričaju kako je Ćitaković krajem 1968. godine zaradio 3.000 dolara boreći se dva meseca u arenama Johanesburga, Londona, Pariza i Hamburga kao — kečer.

Njegova želja da šokira, zaprepasti, okrene sve na glavu, ostvarila se i prilikom davnog gostovanja cirkusa »Liana Nando-Rinaldo« po našoj zemlji. Ćitaković se prijavio i pridružio cirkusu kao — dreser divljih zveri. Radio je nekoliko meseci.  Tako je, jednom prilikom, za 20.000 dinara šetao slona, u reklamne svrhe, po Beogradu. Kada mu je dosadilo, privezao ga je za električni stub pred »Gradskom kafanom«, u samom centru grada, a sam otišao da popije voćni sok.

Negde u to vreme, jedan događaj samo što nije koštao života njegovu majku. Vraćajući se iz grada zatekla je u stanu mladog lava, kojega je Miroslav doveo iz cirkusa — u goste. Majka, naučena da u kući svakodnevno prima i hrani besprizornu decu, koju njen sin dovodi sa ulice, ovaj put samo što se nije onesvestila.

Svi koji poznaju rvanje i sport uopšte složiće se da je, uz Momira Kecmana i Miroslava Čitakovića, Prvoslav Ilić – Prle bio jedan od tri musketara koji su pronosili slavu rvačkog kluba sa Crvenog krsta. I to, poprilično dugo. Iako (naj)mlađi od dvojice slavnih prethodnika, sa kojima je bio zajedno u klubu i kao klupski drug, ali i kao učenik i naslednik.

Trenirao Ljubu Zemnunca, Ćentu, Arkana, Kristijana

Jole Tamnidžić o periodu 80.ih godina o klubu Radnički kaže:

- Sećam se da su u Radničkom trenirali takozvani žestoki momci Ljubomir Magaš alijas Ljuba Zemunac i Đorđe Božović Giška. Treninge im je vodio Miroslav Čitaković Čita, tada šampion u rvanju.

- Bili su to, u stvari, kondicioni treninzi. Ljuba i Giška su trenirali uporedo rvanje, džudo i boks, nije čudo što niko u to vreme nije na ulici ili kafani smeo da im stane na crtu. Mige, Perko i ja smo sparingovali sa njima, tražili su da ih ne štedimo, bili su to žešći okršaji. Kasnije je stigao i Željko Ražnatović Arkan. Dobro smo znali ko su oni, naslućivali šta rade i čime se bave, šuškalo se već tada da rade i za državnu bezbednost, ali nismo se družili sa njima van kluba.

- Čita? To je velika enigma — kaže Ivan Čupić, dugogodišnji Čitakovićev trener, a kasnije funkcioner Rvačkog saveza Jugoslavije.

Slon na Trgu Republike

Njegova želja da šokira, zaprepasti, okrene sve na glavu, ostvarila se i prilikom ne tako davnog gostovanja cirkusa »Liana Nando-Rinaldo« po našoj zemlji. Čitaković se prijavio i pridružio cirkusu kao — dreser divljih zveri. Radio je nekoliko meseci. Tako je, jednom prilikom, za 20.000 dinara šetao slona, u reklamne svrhe, po Beogradu. Kada mu je dosadilo, privezao ga je za električni stub pred »Gradskom kafanom«, u samom centru grada, a sam otišao da popije voćni sok.

Negde u to vreme, jedan događaj samo što nije koštao života njegovu majku. Vraćajući se iz grada zatekla je u stanu mladog lava, kojega je Miroslav Čitaković doveo iz cirkusa — u goste. Majka, naučena da u kući svakodnevno prima i hrani besprizornu decu, koju njen sin dovodi sa ulice, ovaj put samo što se nije onesvestila.

Odličan večiti student

-  Teško ga je bilo razumeti — priča njegov stari klupski drug Branislav Martinović, bivši reprezentativac.

- On je bio čovek sa strahovitom inteligencijom i memorijom, ali kao da neće da ih korisno upotrebi. U osmogodišnjoj školi i gimnaziji bio je uvek odličan učenik. Na Pravni fakultet upisao se 1956. a već u junu 1957. dao je sve ispite sa srednjom ocenom preko 9. Od tada dao je samo četiri ispita i to svaki sa ocenom 10. Ako je već izašao na ispit, onda je davao fenomenalne odgovore. U klubu i reprezentaciji uvek je stvarao fantastičan štimung, a trenirao je i borio se više od ostalih.

Uzbuna na Baltiku

Zimi, najčešće stanuje u jednoj drvenoj baraci koja, plutajući na buradima, stoji ukotvljena na Savi. Bez obzira na godišnje doba, on se uvek kupa u Savi. Hladnoća za njega kao da i ne postoji. Tako je jedne godine u januaru mesecu, na turneji po Švedskoj, napravio pravu senzaciju i uzbunu. Skočio je u ledeno Baltičko more u samoj stokholmskoj luci i plivao između ukotvljenh ratnih i trgovačkih brodova. Celokupna obalska i lučka straža bila je alarmirana.

Tek pred odlazak na turneju, vođstvo puta je bilo u neizvesnosti kakvo će Čitaković iznenađenje da im priredi. Tako je 1966. godine pred sam polazak reprezentacije u Finsku, stigao na peron železničke stanice obučen samo u kratke pantalone i sa jedinim prtljagom pod miškama — dvema veknama hleba.

Nekad ostavlja utisak da mu je najvažniije da šokira, da bude različit od drugih, neverovatan i što je moguće manje logičan. On, koji je druge nedisciplinovane plivače pratio čamcem, opominjao, grdio, ubeđivao, vadio iz vode i vraćao zbog toga što su malo dalje otplivali, sam je priredio, prošle godine, nezapamćen prekršaj discipline i po život opasan podvig — skočio je sa mosta u hladnu Savu.

Ko je, u stvari, Čitaković?

- Da je Čitaković ostao u poluteškoj kategoriji, bio bi jedan od najboljih jugoslovenskih rvača svih vremena, kaže Martinović. - Međutim, on to nije hteo. Razloga, možda, ima više, ali jedan od najvećih je sigurno - Petar Cucić, Čitakovićev najbolji klupski kolega. Njihove međusobne borbe, u finalu svakog šampionata i prvenstva države bile su pre sve drugo, nego borba za pobedu.

Jedan drugoga su toliko pazili i čuvali da je to bilo neverovatno. Sećam se kad je Cucić jednom nezgodno stegao Čitakovića, koliko je bio nesrećan. Čitaković se isto tako odnosio prema njemu.

Kada je jednom u finalu prvenstva države nezgodno pritisnuo povređenu nogu Cucića, a ovaj, usled bola, legao na leđa - »tuširao se«, tada je Čita hitro podigao druga iz izgubljenog položaja, prekinuo borbu bez znaka sudije, masirao mu nogu i stalno govorio: »Cule, da li ti je bolje?«

Sudijama nije dozvolio da meč proglase u njegovu korist. Trčao je od stola do stola i objašnjavao kako ga on nije oborio na plećke. Ova, kao i sve ostale njihove borbe, završena je nerešeno. Još tada sam znao da više neće moći dugo da se bore jedan protiv drugog. Mislim da je i Čita to znao.

Bio je i ostao enigma. Neshvatljiv za druge, možda, i za sebe. Protivrečan. Dobar i loš, grubijan i mekušac, avanturist i primeran sportista, ekscentrik i humanista, sanjar i sušti realista.

(Telegraf.rs)