Zašto neki vrhunski sportisti žele da što pre završe karijeru? Problem koji se dešava i kod nas!

Mislim da ovako više ne ide. Već treći svetski šampion sa kojim razgovaramo kaže da jedva čeka kraj karijere, pa da zaboravi na sport koji mu je sve doneo. Naravno da ne mogu da kažem o kojim sportistima se radi, ali nije logično da šampioni beže od svog sporta.

Možda je najbolji primer za to Novak Đoković koji svestan situacije u kojoj se nalaze teniseri pokušava da napravi novu organizaciju tenisera. Tako je pred sam US open napravio PTPA ili Asocijaciju profesionalnih tenisera, obrazloživši da igrači nisu poštovani i da su im zalupili vrata pred nosom.

I nije to slučaj samo sa teniserima, već sa rukometašima, odbojkašima i ostalim.

A šta je tek sa sportistima iz manjih sportova, ali još uvek značajnih i olimpijskih kao što su džudo, kajak, streljaštvo. Ko će zaštiti njihove interese.

Vrhunski sportisti su retko produkt sistema ili rada saveza

Problem je u tome što skoro uvek nasuprot uspešnih sportista stoji administracija koja izvlači od sportiste najviše što može, a malo ili skoro ni malo vraća sportisti. I umesto da sportske organizacije postave sportistu u centar pažnje i pokušaju na svaki način da pomognu, sportista je samo sredstvo da se dođe do para, marketinških ugovora, privilegija i pozicije. Pisao sam o nekim retkim pozitivnim primerima, ali oni su prosto u zanemarljivoj manjini.

Činjenica je da vrhunski sportisti retko produkt sistema ili profesionalnog rada saveza. U skoro stopostotnom slučaju iza najboljih stoji porodica i samopregoran rad od malena. Uloga sportskih savez kada karijera krene uzlaznom putanjom nije uvek iskrena, pa je sportista opet sam kada je povređen, kada je u rezultatskoj krizi, kada nema dovoljno sredstava.

Zašto niko ne brine o sportistima, sve dok ne osvoje neku medalju?

Kod nas postoji mnogo fakulteta gde je sportski menadžment ravnopravan smeru fizičke kulture. Često sam se pitao šta bi trebalo da rade svi ti sportski menadžeri i mislio da je njihova uloga mala i nebitna. Sada sam siguran da treba da vrate sportistu u centar interesovanja, jer oni postoje zbog sportiste, a ne obrnuto i da shvate da im je najvažniji zadatak da pomognu sportisti. Ako se nastavi ovako imaćemo saveze i sportiste koji nezavisno jedan od drugog rade, a postanu bliski samo kada postoji dobar rezultat.

Sportski savezi ne smeju da budu rigidna administracija, niti treba da budu tur operateri. Oni nisu tu da kupuju avio karte i plaćaju smeštaj, već da suštinski pomognu sportisti u planiranju treninga, ishrane, suplementacije, pregleda i svega onoga što je neophodno za postizanje vrhunskog rezultata.

Nije logično da naši vrhunski sportisti prijavljuju višegodišnju anemiju, da imaju neprepoznatu hipertireozu, da su u depresiji, da pate od raznih hroničnih stanja i da teško dolaze do lekara. Kao što nije logično da se od njih očekuje vrhunski rezultat a da im se niko ne javi do pred samo takmičenje, da se ne zna da li su povređeni i u kakvoj su formi.

Još uvek mi je svež primer sportskih menadžera sa Islanda koji tokom cele godine prate svoje olimpijske sportiste na dnevnom nivou i učestvuju u svim fazama sportskog života. Njima se ne bi desilo da najbolja teniserka dođe na olimpijske igre sa povređenim palcem.

Islanđani su jednostavno vrhunski sport shvatili kao produkt na kome sportski menadžeri moraju da budu podjednako uspešni kao i sam sportista, ako žele vrhunski rezultat. I naravno nije ideja da pomažu samo gotovom šampionu, već da ostvare uslove da dobiju nove šampione.

Zbog svega, ako smo mi zemlja sporta, ako već imamo toliko sportskih menadžera, treba da preispitamo pristup njegovom veličanstvu „sportisti“ i da iz korena promenimo sve ono što ih je držalo po strani. Nelogično je da stalno čujemo da najbolji jedva čekaju da ostave svoj sport i počnu da se bave nečim drugim, jer su zanemareni, nepodržani i sami u svom uspehu. Mi smo mali narod i ako najbolji ne nastave da se bave onim što najbolje znaju, naš sport neće imati budućnost.

Na kraju da parafraziram Novaka, pravi sportista nikada ne gubi. On ili pobedi ili nauči. Suština je da u tome ne bude sam, da ima podršku, a ne da pretrpi najveći poraz na kraju karijere.

(Prof.Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)