Prvo "Olimpijsko selo" je bilo u Srbiji: Danas je turistička atrakcija

Oči zaljubljenika u sport širom planete danas bi bile uprte na sportiste na Olimpijskim igrama, da nisu odložene zbog pandemije Kovida, prvi put u istoriji, a malo ko zna da je pre 140 godina pogled cele Evrope bio je usemeren ka Paliću i Palićkoj olimpijadi, preteči modernih olimpijskih igara koje su pokrenute šesnaest godina kasnije.

Po oceni brojnih sportskih stučnjaka Pjera de Kubertena koji je obnovio Olimpijske igre, inspirisao je upravo palički lokalni plemić Lajoša Vermeš (1860-1945) koji je uložio čitavo bogatstvo u organizaciju Palićkih igre, o kom i danas svedoče dve najlepše vile na Palićkom jezeru - Lujza i Sova za koju, lokalni mediji vole da kažu i da je bila prvo olimpijsko selo na svetu.

O značaju igara na kojima su učestvovali najbolji sportisti Austrougarske, kasnije i okolnih zemalja govori i činjenica da su organizatori sportskih događaja u Pešti i Beču raspored pravili strahujući da se sa njima ne poklope.

Lajošev unuk, Mihalj Vermeš priča za Tanjug da njegov deda nije bio samo mecena, vizionar, inicijator i organizator igara kasnije nazvanih Palićka olimpijada, već i dobar sportista koji je i kralja Aleksandra Obrenovića učio mačevanju.

- Želeo je da sport bude dostupan svima, a na tome i danas mnogi rade-  priča Mihjalj i podseća da se ideja o Palićkoj olimpijadi rodila 1876. godine i da je tada njegov deda otišao u Napulj da sa Mironovog Bacača diska uzme meru i napravi isti.

Na prvim igrama, koje su počele 26. avgusta 1880. bile su tri discipline - rvanje, skok u dalj i bacanje kugle, objašnjava Mihalj i dodaje da je Vermeš ubrzo počeo da pravi atletske staze i gradi biciklističku stazu - treću u Evropi, posle Nemačke i Engleske.

Paralelno sa tim uvođene su nove discipline - gimnastika, plivanje, atletika - brzo hodanje, trke sa i bez prepona, skok u vis, skok s motkom, boks, rvanje, mačevanje, veslanje, biciklistička trka Subotica - Palić i nazad.

Igre su organizovane i leti i zimi pa odatle i klizanje, jedrenje na ledu, skok u vodu s motkom …

Tadašnje novine pisale su da na Vermeševom imanju ima 26 objekata namenjih sportu, sportisitima i kulturi, .... a jedan od preostalih je sada Riblja čarda čiji posetioci nisu ni svesni da je to nekada bila fiskulturna sala plemića ciji je se olimpijski san sanjao 34. godine.

Izgradnja Sovine kule - “olimpijskog sela” i biciklističke staze koštala ga je milion forinti, a tada je godišnja plata službenika bila 300, slikovito nam predočava to vreme i poduhvat svog dede Mihalj, profesor matematike u penziji.

- Koliko je bio posvećen sportu govori i to da je u 21 sat zaključavao ''olimpijsko selo'', ali je za one koji bi kasnili izbacio kanap da tako uđu u sobe - priča Mihalj i podseća da je Lajoš Vermeš bio plivač, atletičar, gimnastičar, rvač, mačevalac i biciklista, a da je na kraju kada je ostao bez svega radio kao profešor na Univerzitetu u Klužu.

Palićka olimpijada je, kako dodaje, rodila velike sporitiste, među njima je bio i Ðuro Stantić koga sudije nisu htele da puste na teren da se takmiči u brzom hodanju jer je došao u čizmama i građanskom odelu.

Stantić je tada ljut prešao spoljni, duži krug izvan staze paralelno s takmičarima i pobedio. Nikola Matković počeo je da ga trenira i već je 1901. u Berlinu bio najbolji u trci na 75 kilometata, a 1906. na međuolimpijskim igrama u Atini osvojio je zlatnu medalju, prvu za Suboticu.

Vermeš je zbog velikog broja gledalaca, a procene su da ih je bilo i 10.000, 1895 uveo tramvaj kojim je povezao Suboticu i Palić. Ta "želja zvana tramvaj" skupo ga je koštala, menadžer ga je prevario i bogatstvo je nestalo, priča Mihalj i dodaje da je dedi tada ostala samo karta za doživontu besplatnu vožnju tim tramvajem.

Mihalj Vermeš podseća da je profesor Branko Mrkić - u unverzitetskom udžbeniku napisao da se Palićka olimpijada, čiju je olimpijsku baklju ugasio Prvi svetski rat, "može nazvati zlatnim dobom sporta"

- I Palićke sportske igre kasnije nazvane Palićka olimpijada statusno su priznate kao preteča olimpijskih igara - rekao je Mihalj i dodao da su subotički sportisti 1900. godine zbog poznantstva Lajoša Vermeša i kralja pozvani u Beograd gde su trijumfovali. Beograđanima tada prilikom prikazali i fudbal, a kralju Aleksandru poklonili fudbalsku loptu.

Mihalj zato dodaje, da bi u znak sećanja na vreme kada je Palić bio centar sportskog života Evrope, a Subotičani odnosli pobede i na najvećim takmičenjima bilo dobro da vila Sova, koja je i danas, iako više nema ni vrata ni prozore uz velelepnu vilu Lujzu pretvorenu u hotel, ukras na šetalištu uz obalu koja nosi ime Vermeša postane Muzej sporta.

Vermeš je, kako dodaje, dobio više časti u Jugosalviji, 1936. nosio je olimpijsku baklju za igre u Berlinu, ne tako davno dobio je spomenik, a poslednjih 15 godina najboljim lokalnim sportisitma, među kojima je bio i Davor Šrefanek, dodeljuju se medalje Lajoša Vermeša.

Mihalj veruje da o tom vremenu svedoči i pozlaćena sablja sa ugraviranim imenom kralja Aleksandra Obrenovića - eksponat Muzeja Grada Subotice i da je to upravo ona koju je njegov deda dobio.

Na prelazu dva poslednja veka, igre su bile obnovljene, ali nisu zaživele.

Mađariski Olimpijski i sportski muzej izdao je knjigu "Vermes Lajoš - prvi mađarski sportski fotograf", gde piše da ga je Pjer de Kuberten zvao na osnivačku skupštinu u Pariz i da je prvi u Evropi od statične slike napravio pokretnu sa mašinom koja je pre toga postojala samo u Americi, rekao je Mihalj Vermeš i dodao da je u Mađarskoj smimljen i film o njegovom dedi.

Duh Lajoša Vermeša i dalje živi i kroz praunuka Tibora koji je postao svetski prvak u kik boksu u federaciji kojoj pripada Australija.

(Telegraf.rs/Tanjug)