Rukometni klasik za sva vremena ulazi i u film: Neđin "nož u srce" Delija za prvu titulu Partizana!

Foto: Žika Bogdanović

Znate onu priču o košarkaškom "drim timu" pred olimpijski turnir u Barseloni 1992. godine koji su Džordan i družina "peške" osvojili. Reprezentacija SAD je pred te Igre, na pripremama u Monaku, između sebe odigrala trening duel zatvorenog tipa za koji svedoci kažu da je bila utakmica dva najbolja tima u istoriji ove igre. To je bilo njihovo finale.

Preporučujemo

Spletom nesrećnih okolnosti baš na te Igre političkom odlukom (zbog sankcija) jednom drugom "drim timu" je bilo zabranjeno da se takmiči - rukometnoj reprezentaciji Jugoslavije.

Mnogi i danas tvrde da je to bila najbolja, najkompletnija, najtalentovanija, i timski i individualno, selekcija naše zemlje kakva se do danas nije ponovila. Plejada asova koji su činili okosnicu moćne reprezentacije dolazila je iz redova najvećih rivala Zvezde i Partizana, i upravo su ti momci, nadolazeće zvezde evropskog rukometa, deset meseci posle šokantnog saznanja da im je oduzeto pravo da se takmiče na OI, odigrali "svoje olimpijsko finale" u grotlu "košarkaškog hrama"- baš kao "drim tim" u Monaku.

Taj meč i danas se pamti kao najspektakularnija utakmica srpskog klupskog rukometa u istoriji.

Pre tačno 27 godina gol Nedeljka Jovanovića u poslednjim sekundama, za egal, ušao je u rukometne anale, bio je "nož u srce" navijačima Zvezde čije su se šampionske baklje dobrano već razgorele u tom trenutku. Neđa je plakao kao dete posle gola. Nerešeno je bilo i nakon produžetaka, da bi Partizan u penal seriji slomio večitog rivala, dobio seriju 2:1 za prvu titulu u istoriji kluba.

Podsetimo da su prve dve utakmice odigrane pred krcatim tribinama Banjice, a zbog ogromnog interesovanja, danas nezamislivog za jednu rukometnu utakmicu, makar to bio i derbi, "majstorica" je morala da se premesti u "Pionir" pred "zapaljivi ambijent".

Ekipa Partizana iz 1992. godine, većina igrača iz ovog tima bili su akteri kultnog derbija Foto: MN Press

O tom finalu, o akterima "poslednjeg rukometnog spektakla", političkim i društvenim okolnostima ludog vremena u kojem je odigrana baš takva jedna serija i "majstorica", govori dokumentarni film koji je u završnoj fazi, pa će uskoro i oni mlađi naraštaji moći da vide i da shvate kakav se rukomet nekad igrao u Srbiji.

Simbolično, poslednja klapa filma biće spuštena u subotu, baš na godišnjicu kultne utakmice, i to na mestu gde je odigrana - u "Pioniru". Valja zato odati ogromno priznanje čoveku koji je bio dovoljno istrajan da i na "celuloidnoj traci" dokumentuje rukometni klasik za sva vremena, pokretaču čitavog projekta - rukometnom entuzijasti "do koske" i osnivaču portala "balkan handball" Žiki Bogdanoviću.

- Želja za pravljenjem filma rođena je pre dve godine kada sam napisao priču celoj toj generaciji, ali i finalu iz Pionira 1993. godine. Eto, toliko vremena je prošlo od začetka ideje do realizacije - priča Bogdanović za Telegraf.rs kad se rodila ideja.

Apostrofira da ljubitelji sporta i rukometa mogu očekivati vrhunski upakovan dokumentarni film, jer je priča prepuštena potvrđenim majstorima svog zanata, perjanicama produkcijske kuće "Videostroj", rediteljki Nataši Šević i projekt menadžeru Vladimiru Pajiću (autor dokumentarca "250 stepenika").

U eri kada su forme sa sportskom tematikom u uzletu, pomenimo samo Džordanov "The Last Dance" i nadolazeći "LANCE" o Lensu Armstrongu, i Srbija će u dogledno vreme (materijal tek ide u montažu) imati čime da se ponosi, dobiće jedno takvo delo: priču čiji je vrhunac nezaboravna utakmica.

- Danas (u subotu) baš imamo završni dan snimanja upravo pod svodovima "Pionira", pa ima puno simbolike u svemu tome. Moja početna ideja nije bila da pravim film o tome da je Partizan osvojio prvu titulu, da je Zvezda izgubila - ne. Moja ideja je bila da ispričamo priču o jednoj utakmici koja je dobila status mitološke, i ljudi kada pričaju o rukometu obično im je prva asocijacija ta utakmica i taj gol Neđe Jovanovića.

Nije izuzet društveni kontekst tog vremena. Zemlja pod sankcijama, rat se zahuktavao, nemaština, opšte teško stanje u državi...

- Utakmica je bila specijalna, nije bila lepa, odigrana je u jednom vremenu koje je bilo ludo i utakmica je bila ista takva. Društveni kontekst je bio isti. Ovde je ideja i da se ispriča sportska priča, pre svega da to bude generacijska priča, da podsetimo ljude i na društveni kontekst u kojem se tada živelo, a ove mlade generacije koje tada nisu bile rođene da ih naučimo kakav je to rukomet bio.

Rukometaši Zvezde i Partizana Igor Butulija i Nedeljko Jovanović pred novinarima uoči početka finalne serije šampionata Juoslavije Foto: MN Press

Generacija sjajnih rukometaša poput braće Peruničić, Igora Butulije, Nedeljka Jovanovića, Dejana Perića, Dragana Škrbića sada će i pred kamerama u detalje evocirati uspomene na tu utakmicu, ali i na mučan trenutak kojim i kreće da se razvija priča u filmu - zabrana učešća na Olimpijskim igrama.

- Tako je, priča prati celu tu sezonu. Sve zapravo počinje u leto 1992. u trenutku kada momci, tri dana pred početak olimpijskh igara u Barseloni, saznaju da neće moći da učestvuju na Olimpijskim igrama. Film opisuje taj početni šok. Sezona koja je usledila posle toga za Partizan i Zvezdu postaje prvenstvo sveta i to tako shvataju svi oni, i uopšte navijači. Tako je i izgledalo, kao da je pitanje života i smrti. Tako se utakmica završila, tako je ljudi i pamte.

Rukometaši Zvezde i Partizana bili su željni dokazivanja, vrcali su od talenta i snage, samouvereni u želji da pokore svet, i takve ih je politička odluka potpuno presekla. Šta im je drugo preostalo nego da svu tu energiju usmere jedni na druge, u žestokoj tuči za titulu prvaka države - možda je i zato finalna serija bila "na ivici noža" u sva tri meča.

- Ideja je da ispričamo priću o tome. Nama to zvuči sad neverovatno, da reprezentacija jedne zemlje ne može da učestvuje na olimpijskim igrama. Nama to nije dozvoljeno tada, momci su bili na pripremama tri meseca na Kopaoniku, zadužili opremu, došli u Beograd, praktično pred ulazak u autobus za aerodrom, mislim da je to bio 22. jul (25. bilo svečano otvaranje Igara) - rečeno im je da ne idu. To su sve bili igrači Zvezde i Partizana, to je bila ta generacija. Krećemo priču odatle, opisujemo taj društveni kontekst, da je to bilo jedno takvo vreme, sa vrhuncem koji se desio deset meseci kasnije u "Pioniru" sa tom utakmicom - otkrio je Bogdanović više nego dovoljno detalja dokumentarca čije će se emitovanje željno čekati.

Novinar i rukometni hroničar, pokretač ideje o snimanju dokumentarnog filma, Žika Bogdanović Foto: Žika Bogdanović

Posle, ostalo je večno pitanje da lebdi "šta bi bilo da je bilo?". Dokle je reprezentacija mogla da dogura u Barseloni, dokle su Zvezda i Partizan mogli u Ligi šampiona te i naredne sezone, pre nego što je krenuo egzodus igrača u inostranstvo.

- Vrhunski kvalitet je bio, vreme kad je rukomet bio vrhunski na ovim prostorima - kaže Bogdanović, pa se vraća na tmurnije teme, pravi paralelu sa aktuelnim trenutkom srpskog rukometa, i klupskog i reprezentativnog. Priziva bolje dane.

- Eto, i ovaj film je pokušaj da malo osvežimo sećanja, da damo neku novu energiju, da podigemo samopuzdanje u tim nekim manjim sredinama.

Rukometu će sasvim sigurno biti potrebno stotinak entuzijasta kakav je Bogdanović ne bi li se vratio na nekadašnji nivo. Aktuelno stanje nekada trofejnog sporta možda najboje ilustruje situacija sa kojom se suočila ekipa filmadžija pred poslednji dan snimanja.

- Simbolično ćemo uneti rukometni gol u "Pionir" pošto smo u međuvremenu saznali da tamo više nema rukometnih golova - završava Bogdanović.

(M. Bogovac)