Treba nam idol koga će deca da vole: Šapić o problemu sporta, pritisku roditelja, lošim strancima!

Srbija je zemlja sporta, jer naši sportisti postižu neverovatne rezultate s obzirom na to koliko imamo stanovnika, ali da li smo stvarno prava sportska nacija razgovarali smo sa Aleksandrom Šapićem, predsednikom Opštine Novi Beograd, nekadašnjim proslavljenim vaterpolistom.

Podsetimo, Šapić je postigao najveći broj golova u dresu nacionalnog tima u istoriji bivše Jugoslavije i Srbije i važi za jednog od najboljih vaterpolista svih vremena. Osvojio je zlato na svetskom prvenstvu, uz dve bronze i jedno srebro, ima tri evropska zlata i dva srebra, te dve bronze i srebro sa Olimpijskih igara.

Odrastao je na Novom Beogradu, blizu Studentskog Grada a kada je bio prvi razred osnovne škole, krenuo je na vaterpolo. Često je išao na bazen „11. april“ gde je učio od prvotimaca. Počeo je 1984. u Crvenoj Zvezdi u mlađim kategroijama, i debitovao sa 14 godina u prvom timu 1992. godine.

Nakon toga put ga je vodio kratko u Partizan, Bečej, Kamolji, Savona, ruski Šturm. Osvojio je 21 klupski trofej, od čega 9 titula šampiona država u kojima je igrao, 9 kupova, 2 LEN Kupa, i 1 Ligu šampiona.

Posle karijere posvetio se političkim aktivnostima, pa je od 2012. godine predsednik najveće opštine u Beogradu. Uz sve to posvetio se i školi pa je 2012. postao je i doktor nauka iz oblasti menadžmenta. Danas posle toliko godina nakon karijere i bavljenja drugim poslom, ima zanimljive ideje kako možemo unaprediti srpski sport.

• Stalno se hvalimo da smo mi sportska nacija, a tribine nam prazne, ljudi ne vežbaju, da li smo zaista sportska nacija ili nismo?

Vesti sa naslovne

- Zavisi kako definišemo to pitanje. Ako se uzmu u obzir vrhunski rezultati u sportu, i to kolika smo zemlja i kakve asove imao, onda možemo da kažemo da jesmo. S obzirom na to koliki broj ljudi živi na ovom prostoru i kakve rezultate postižemo decenijiama.

- Ako bi parametar bio koliko je sport zastupljen u našem stanovništvu onda je to diskutabilno da li smo sportska nacija. Postoje nacije u okruženju kao Mađari gde je sport  zastupljeno među stanovništvo u velikom broju.

Teško da sport može da bude besplatan, ali može da bude dostupniji deci

Mislim da se na tome danas radi, podizanje sportske infrastrukture pomaže da se razvije ta sportska svest i dosta se radi na tome poslednjih godina. Takođe,  dosta je važan taj deo kroz škole, kroz obrazovanje, kroz sve te društvene aspekte, gde treba da se sport gura mladima kao alternativa današnjem načinu života koji je vezan za moderne tehnologije.

• Imamo neke podatke da skoro više od 70% dece ima krivu kičmu, ravna stopala, da su gojazni, jer se ne bave dovoljno fizičkom aktivnošću. Da li sport u Srbiji može da bude obavezan i besplatan?

- Nisam baš siguran da može da bude potpuno besplatan, ali može biti dostupniji, naročito u prvoj fazi kad su deca mlađa. Kad uđete u profesionalni sport to iziskuje ozbiljniji pristup.

- To je jedna borba sad. Kada smo Vi i ja bili mali, a sad smo u nekim srednjim godinama, što znači da to nije bilo tako davno, roditelji su nas kažnjavali tako što nam nisu dali da izlazimo napolje da se igramo, nego da sedimo u kući, a danas je obrnuto, Kažnjavaju decu tako što im oduzimaju mobilnje uređaje i teraju ih napolje, da ne bi mogli po ceo dan da gledaju računar.

- U toj malo šali je suština priče, sport danas mora da pobedi te tehnologije. Nije nimalo lako, ne znam koliko je danas u školi zastupljeno fizičko vaspitanje?

• Neki podaci govore da starija deca od petog do osmog razreda imaju dva časa nedeljno, a od prvog do četvrtog razreda nemaju nijedan, šta mislite o tome?

- Eto, to sad prvi put čujem i to je ozbiljno zabrinjavauće. Mora od najranijih dana, od vrtića, osnovne  škole da se forsira fizička aktivnost. Ja bih svaki dan stavio fizičko vaspitanje, ali ne ono da se igraju samo sa loptom, već da se ozbiljno radi na fizičkoj aktivnosti i edukaciji.

- Ovde imamo vrhunske timske rezultate, pojedince koji prave vrhunske rezultate.

- Vi da biste vezali decu za sport, moraju da imaju idole, koji su im tu, blizu, dostupni.  Moraju na nekoga da se ugledaju. Ovde je problem klupski sport. Normalno da je pitanje da li će biti konkurentan sa nekom zemljom koja je razvijenija od naše, ali ovde u regionu možemo da budemo konkurentni.

Nekad su igrači dominirali sa 19 godina, a danas se kaže "On je mlad sa 22 godine"

- Tu je sad razvoj klupskog sporta najbitniji u kojem treba da stvorimo idola koji će da veže mlade da dolaze na utakmice i da gledaju da im bude uzor.

- Naravno, da ostane duže, a ne da ode u inostranstvo sa 18 godina. Naravno, treba da ostane ne putem administrativne zabrane, već da mu stvorimo uslove da ovde napreduje i radi i da postane uspešan.

- Moram da kažem da se tu dosta uradilo poslednjih godina, lokalne samouprave su počele da finansiraju sport na nekom nivou koji nije bio ranije i voleo bih da se to nastavi i dalje.

• Ali, onda treba strategija da se razvije da klubovi puštaju igrače da igraju u prvom timu sa 17 godina, pa bi onda on ostao tri četiri i odlazio u inostranstvo

- Evo pogledajte sad primer, fudbala, košarke, pa i vaterpola. Pre 20 - 30 godina kad kažete igrač ima 21 godinu, on je već bio isprofilisan, jer se tada sa 16 ulazilo u prvi tim.

- Danas kažu 22 godine mlad igrač. Ako gledamo staru Jugoslaviju sva svetska imena su sa 19 godina bila dominantna u bilo kom sportu. Danas se to pomerilo, ali možda je danas to drugačije.

- Možda taj mladi igrač sa 17 ne može da doprinese timu kao neki stariji stranac. Ja kad gledam fudbal, ja shvatam da se juri rezultat, ali niko ne može da me ubedi da naš mladi igrač ne može da bude jednakog kvaliteta kao stranac, i to sa potencijalom da bude još bolji.

- Ako nama dođe stranac trećeligaški sa 27 godina iz Gane, on je to što jeste. Ali, ako naš klinac od 18 je tu negde u kvalitetu, nekako mi se čini da je bolje da dobije priliku naš igrač. Ali, ako je samo cilj za polusezuonu da se napravi neki rezultat uzme titula, onda je to ok da ti guraš iskusnijeg stranca. Ali, treba da se gleda šira slika.

- Nije lako ljudima koji se bave sportom, treba da se uzmu svi aspekti u obzir.

Roditelji moraju da imaju ambicije i da ih prenose na dete, ali to ne sme da pređe u patologiju

• Kako gledate na to što imamo velike šampione, a imamo i dosta talenata koji recimo sagore ranije zbog prevelike ambicije roditelja i ne urade ništa kasnije?

- Ambicija roditelja je dobra, bez jake ambicije roditelja nema ni ambicioznog deteta. Samo je pitanje do koje mere to ide i da ne pređe u patologiju. Tada može da stvori probleme ako dete ne može da se izbori s tim. Nekada roditelj iz najbolje namere, posle određenog godna na terenu, bazenu, već je ubeđen da zna sto dovoljno dobro kao i trener koji se time bavi.

- Svaki roditelj treba da bude ambiciozan i da vrši pritisak na svoje dete, ako dete voli to. Treba da se vrši pritisak, ali i da postoji granica u kojoj to postaje štetno po dete, koje dobija odgovornost koju ne može da nosi u tim godinama

• Viđali smo scene gde roditelji napadaju dete posle utakmice, jer nije dobro odigralo

- Ja sam to video na društvenim mrežama, ono što možete da sretnete na takmičenjima timh mlađih kategorija je neverovatno. Ako neko gleda Novaka Đokovića i poželi da mu dete bude kao on to je ok, ali ako roditelj već sa osam godina potroši novac na njega koji ovaj nije ni zaradio onda je problem.

- Dosta i treneri tu prave problem koji pričaju nerealne stvari roditeljima. Ne treba da se bavi dete sportom zbog novca, već zato što to voli, što mu to jača karakter.

- Zato je izuzetno važno ko su ti ljudi koji rade sa decom, ako trener ima dva posla i ne može da živi  od toga. Kako onda sport da bude besplatan? Zato tu lokalne samouptave pomažu mnogo.

Strvaranje sportske mape Srbije moglo bi da bude rešenje

• Kako onda rešiti problem?

- Ja mislim, ali ogradiću se, je ne želim da radim posao nekog drugog, jer se ne bavim tom tematikom već nekom drugim. Mislim da je rešenje pravljenje sportske mape Srbije. Ja sam živeo u Italiji prošao sam dosta zemalja i to je u razvijenim zemljama prirodno napravljeno.

- To znači da u pojedinim delovima zemlje postoje afiniteti prema nekom sportu. Postoje aspekti, gde je stanovništvo naučilo na taj sport, gde postoji tradicija. Ako bi se mapa napravila i kategorizacija i kažemo  "U ovom mestu je ovaj sport  tradicionalan i finansiramo jedan vrhunski klub iz tog sporta"

- Nemamo prilike da imamo šest profesionalnih klubova u tom sportu već jedan. Tu je sad ta razlika između masovnog, dečijeg i amaterskog i profesionalnog sport. Treba da se naprave regije gde se koji sport igra. I onda dete koje trenira sport u nekom gradu, a taj sport nije profesionalan, kad dosegne nivo da pređe u profesionalce ode u drugi grad da igra.

U Italiji imate Lube Maćerata, mesto od 20.000 stanovnika koje je prvak Evrope. i Uopšte tamo imate regije gde se igra samo vaterpolo, samo odbojka, ili samo košarka. Ne računam fudbal jer se on igra svuda po Italiji.

• Kako gledate na naš navijački temperament kod nas u Srbiji, kad pobedimo prevelika efuorija, najbolji smo na svetu, a kad se izgubi prevelika tuga i negativni komentari kako sportisti nemaju pojma?

- Ne možete to da promenite, ljudi reaguju kako se osećaju. Nismo mi preterano euforični, ovde kad sportiste dočekaju 20, 30 hiljada ljudi, mi pravimo od toga ko zna šta. A kad pogledate u insostranstvu ima i toga tamo ali bude po 100.000 ljudi na ulici. Barselona kad osvoji titulu izađe pola miliona.

- Meni se dešavalo, još kad sam igrao da me sretne čovek, kaže "E iznervirao si me što su promašio onda na utakmici" Ja kažem, čekaj, ti si posvetio jedno veče tome, seo sa drugarima uz pivo i gledao utakmicu, a mi smo dali godinu dana da bismo pobedili, zar ne misliš da je nama teže"

• Poenta je da ljudi treba da shvate da koji god rezultat se napravi to je maksimum tog tima ili pojedinca tog dana

- Da, naravno, Možemo to da gledamo i sa druge strane. Svako je na toj utakmici dao maksimum, pa čak i ako se činilio da se nije trudio ili se stvarno nije trudio, pa on realno nema kapacitet da se trudi na tako velikoj utakmici. Ne mogu ja da se ljutim na nekog što je 12. na svetu, a ne četvrti, a on bi najviše voleo da je prvi.

- vek je rezultat na nekom takmičenju maksimum koji je čovek dao. Sad, da li sam mogao brže da otplivam možda, nisam, ko zna zašto. I sportisti imaju svoje prvatne probleme. Nekad možeš da se probudiš pa te boli stomak, pa sad, normalan čovek ode na posao, pa ga proše, a neko treba da igra finale Australijan opena.

• Da se osvrnemo za kraj i na vaterpolo čini se nikad lošija situacija, u vremenima kada pravimo istorijske rezultate u reprezentaciji?

- Mene je iznenadio podatak da samo u Mađarskoj igra 40 naših igrača. To je neverovatno, mogu da zamislim koliko ih je u Evropi preko 100 sigurno.

Klupski vaterpolo nam je na niskom nivou, ali možemo da ponovo imamo ekipu koja će osvajati Evropu

-To nikada nije bilo. Ne mogu ja sad da dam sebi za pravo da pričamo mnogo o tome, poslednjih godinu dana pomažem Vujasinoviću oko vođenja kluba Novi Beograd 11. april.

-Eto, ponovo smo zajedno posle 2008. kada smo igrali u reprezentaciji.

- Činjenica je da nam je klupski vaterpolo na niskom nivou. U poslednja tri učešća u Ligi šampiona Partizan i Zvezda su uzeli 1 bod. To je porazna činjenica za naš vaterpolo. Ima sada gradova, lokalnih samouprava koje pomažu. Voleo bih da napravimo iskorak. Sportovi kao vaterpolo, rukomet, odbojka. Mislim, ne može niko da me ubedi da Skoplje može da ima prvaka Evrope u rukometu, a Beograd ili Niš ne mogu.

- U vaterpolu može da bude slična situacija, da imamo ekipu koja će da igra Ligu šampina da ide u fajnal siks ili da se bori za titulu, to sigurno možemo da imamo, kao i u odbojci, pa i i rukometu. Pogledajte Zvezdu i Partizan u košarci koji u Evropi imaju lepe rezultate.

- To je stvar na ljudima koji se bave vaterpolom kod nas, treba da iskoristimo niz velikih rezultata koje smo imali. Činjenica je da posle Tokija, odlazi jedna generacija. Zato je Savić igrao sa miksovanim timom na Svetskom prvenstvu, pa su neki to loše okarakterisali.

- Klupski vaterpolo sigurno može, sad kada je ekonomska situacija malo bolja u zemlji. Voleo bih da za te malo manje sportove imamo sredstva da budu na vrhunskom nivou.

• A da li je rešene da ozbiljni priverdnici, biznismeni ulože u te male sportove?

- Biznismene može država da usmeri. Sad se opet vraćamo na priču o mapi srbije. Da se ulaže u vaterpolo u Bečeju, a ne u odbojku. Pa onda usmerite biznismena da tu daje novac i da dobije olakšice.

- Može da se napravi strategtija ozbiljnija i dugoročnija. Mađari su napravili strategiju, skupili su hrabrost i usmerili privrednike i biznismene da ulažu u najjače sportove što su kod njih vaterpolo, plivanje, i slično. I sad Mađarska ima prvaka Evrope i 40 naših igrača igra tamo i svi njihovi igrači najbolji.

Zvezdi treba mlad domaći igrač, as, jer ne mogu ljudi da se poistovete sa igračem koji dolazi iz Senegala ili Obale Slonovače, a nije A klasa igrača

- Naša država je napravila iskorak sa nacionalnim priznanjima pre nekoliko godina i one su donele dobre stvari. To je tri miliona evra za jednu državu da se zahvali svojim sportistima za sve što su uradili.

• Za kraj da se vratimo na najpopularniji sport fudbal. Da li ste pratili Zvezdu i Ligi šampiona?

- Pratio sam, ali ja ću uvek da se radujem kad Zvezda napravi rezultat, jer sam zvezdaš od kad znam za sebe. Danas sam mnogo širih shvatanja, pa mi je drago i kad Partizan napravi rezultat.

- Ono što bih ja voleo da vidim je da tim ima neku perspektivu. To ne mogu da uhvatim. Nekog dvadesetogodišnjaka koji će da bude idol mladih i zvezda.

- Drago mi je da dolaze igrači stranci koji mogu da odvedu ekipu u Ligu šampoina, ali ne mogu da se poistovetim sa Senegalcima, Gancima,  a činjenica je da to nije igrač A kategorije, jer oni iraju u najboljim ligama.

- Možda je ovo što pričam nemoguće misija, to znaju najbolje ljudi koji vode klub. Ali, treba da  ljudi osećaju da tu postoji par igrača koji su perspektiva kluba. Ne mogu da se poistovetim sa igrčem koji ima 28 godina i dolazi iz Obale Slonoivače.

(Dragutin Stojmenović)