Šampion Srbije sada čisti ulice i živi u straćari: Potresna priča boksera kog život nije nokautirao

U vreme dok su Roki Marćano, "Najveći", Muhamed Ali, popularni "Smouking Džo", Džo Frejzer i ostali velikani stvarali legendu o svetskom boksu, i nekadašnja Jugoslavija nizala je uspehe i važila za silu na amaterskoj i međunarodnoj sceni. Bilo je to vreme velikih šampiona, dupke punih dvorana, sa navijačima koji su poznavali sport i voleli ga, a svoje borce poput Parlova, Baneša i ostalih, bodrili do novih titula.

Tako je bilo i u Zaječaru 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Grad sa, tada, oko 40-50 hiljada ljudi i više od 15 fabrika i "jakih" preduzeća, od čuvenog Kristala preko Pivare do KTK-a sa više od 15.000 ljudi zaposlenih u privredi imao je svoje junake i bokserske šampione, a jedan od najvećih bio je Ljubiša Avramelović, petostruki prvak Srbije i dvostruki vicešampion tadašnje velike Jugoslavije.

Popularni Brka, šampion u boksu i bokser u životu, prošao je put od trnja do zvezda, ali je splet sudbine namestio da za razliku od slavnih kolega, završi na ulici, kao radnik Gradske čistoće. Kada smo pre dve godine razgovarali, pored posla koji radi najčasnije, volontirao je kao trener u boks klubu. Tada je pao dogovor da njegovu životnu priču nastavimo i ispričamo, da se ne zaboravi. Ovoga puta, srećemo se u kvartu koji potpuno sam uređuje, i u kojem se oseća "najspokojnije".

- Ništa se nije promenilo za ove dve godine. Radim i dalje 8 sati u istoj firmi. Trenutno čistim celo naselje Ključ tri, bavim se papirima i lišćem. Do penzije mi je ostalo još dve godine, tada punim 65 godina - počinje svoju priču uvek iskreni Brka, dok prazni ulične kante, jednu za drugom:

- Običan sam čovek. Radio sam tokom života sve i svašta. A boks? To je bilo nekad. Davno bilo pa se zaboravilo. Šesnaest godina sam boksovao. Bez dinara sam radio i kao trener. U klubu nisam više, otišao sam kada i trener koji je mene otkrio i sa kojim sam radio. Ne mogu da trpim poniženja onih koji su tu ostali.

Sudbina boksera - Od zvezda do ulice

I zaista, posle karijere koja je trajala od '75. do '90. godine, petostruki prvak Srbije i dvostruki vicešampion Jugoslavije nije ni sanjao da će sada živeti ovako teško. Ipak, kaže, doživeo je "sudbinu boksera".

- Kako je vreme prolazilo shvatao sam da me čeka ono što i mnoge boksere. Bilo je onih koji su bili klasa, veliki klupski bokseri. Čim su završili karijeru, svi su ih zapostavili. To se desilo i meni. Ni tada nije baš moglo da se živi od boksa, ali se živelo bolje. Premije su bile mnogo bolje.

Posle 350 mečeva, od kojih je imao samo 38 poraza i 4 nerešena rezultata, brojnih plaketa, nagrada, pehara, medalja, zahvalnica i diploma, završio je karijeru, i to početkom devedestih, koje su sa sobom nosile rat, nemaštinu i inflaciju.

Morao je dalje.

Austrija je bila prinudno rešenje kako bi njegova porodica i on preživeli.

- Prvo smo otišli supruga i ja. Ona se kasnije vratila, a ja ostao. Čistio sam zgrade, radio sam u nekoj prodavnici i spavao u podrumu kod tog gazde. Prao sam i sudove. Posao nikad nisam birao. Tamo sam bio sam, a slao novac porodici. Posle nekog vremena, zbog rata su me odbili za vizu, a ona radnja gde sam bio se zatvorila, pa više nisam imao ni podrum u kom sam spavao.

- Rešio sam da se vratim '96. godine. Kad, žena se preudala. Našla je drugog, isterala me napolje. Tri dana sam spavao pored Timoka dok nisam našao stan. Bio je april. Nađem kartone, stavim ih dole, legnem, pokrijem se drugim kartonima - sa puno emocija se priseća Brka i, čini se, ponovo proživljava teške momente:

- Teže udarce u boksu nisam doživeo nego taj kada sam došao. To tamo se prebrodi, a ovo ostaje. U boksu sam pao samo jednom i ustao posle tri sekunde. U životu je bilo udaraca, ali nisam padao. Ja sam bio fajter. Kod mene nada zadnja umire, dok ima tračka nade, ne odustajem. Tako sam i preživeo ovo sve.

- Svi su me lagali tada. Obećavali su mi i posao i stan. Ipak, video sam da od toga nema ništa. Svaki dan me prijatelji sreću na ulici, pitaju me je l' još živim u onoj "lepenici". Ja im kažem istinu. Oni psuju od muke.

Medalje sakrivene od svih

Omaleni bokser dobro je zadužio zaječarski sport. Ali njegove medalje i pehari ne stoje na "počasnom mestu", kao što bi možda trebalo, nisu u vitrini "privatnog" ili gradskog muzeja niti matičnog kluba.

One postoje, ali su sakrivene od svih, kako ne bi "progovorile" o znoju, trudu, radu i vremenu kojim su kovane.

- Sve te medalje sam odneo i bacio u selo. Podsećaju me na ono šta sam bio, a šta sam sad. Drugi su uvek imali "vajdu" od tih medalja. Ja najmanje. Morao sam da pazim na ponašanje, ipak je važilo da si "neko i nešto" u gradu. 

Posle boksa - ulica

Posle nevolje koja ga je zadesila, uspeo je da "ostane na nogama" i zaposli se kao radnik Gradske čistoće. Kolege koje ga dobro znaju ističu da je "dobrica" i veliki radnik. Nadređeni su, kada je počinjao bili "skeptični" zbog njegove građe i fizionomije. Međutim, brzo su se uverili koliko je vredan. Šale, smicalice i dobronamerne prozivke sastavni su deo svakog radnog dana njega i kolega koji daju sve od sebe da grad učine čistijim. To im i pomaže da makar na kratko zaborave svu težinu posla kojim se bave.

Sa druge strane, našao je i stan u kojem nas je primio. Dvorište pedantno uređeno, kućica skromna, oblepljena blatom, unutra jedna prostorija koja je i kuhinja i dnevna i spavaća soba.

To je bilo sve što je Brka mogao sebi da priušti i pošteno plati.

- Ovo je stan gde stanujem. Ovde sam 20 godina, od 15. oktobra 1989. godine. Petnaestak godina sam plaćao godišnju kiriju od sto kila šećera. Pedeset kila sa proleća i pedeset kila sa jeseni. Sada plaćam deset evra i 2.000 dinara struju i vodu. Dobro je. Tu imam jednog komšiju, ove druge komšije su otišle. Sarađujemo - kaže uvek skromni bokser.

Kako je sve počelo

U životu omalenog šampiona sve počinje i završava se sa boksom. Tako je i sa pričom koju nam polako "odmotava". Dok traži fotografije iz svojih šampionskih dana, priča kako i zašto je sve počelo:

- Gledao sam kako publika navija, kako se oni biju i nema odstupanja. Tada sam poželeo da i za mene tako publika navija.

- Ja sam kvalifikovani metalostrugar. U Zaječar sam, iz sela, došao u srednju školu. Igrom slučaja sam na praksi bio u fabrici Arsenije Spasić, u kojoj je radio i moj budući trener Mita Zdravković.

Šuljevi odredili šampionsku karijeru

Zanimljivo, bolest kolege omogućila mu je da debituje u svojoj "muva" kategoriji.

 - Prvi "muvaš" Savo Mitrović se razboleo, dobio šuljeve i nije mogao da boksuje. Oni gurnuli mene čisto radi reda da budem "na vagi". Kažu mi: "Je l ćeš da boksuješ malo?" Ja jedva dočekao, kažem: "Hoću malo".

- Rešio sam da uspem. Prvi meč sam boksovao ovde sa Saitovićem iz Subotice. Prođe prva runda, prođe druga, pa treća i onda nerešeno. Oooo, kao da sam ušao u kosmički brod. Ništa se ne sećaš, samo borba. Publika navija, a ti kao da si vodopad. Ne razumeš nikoga, ne čuješ ništa. Posle tog mog meča, onaj stari muvaš sa šuljevima nije mogao da uđe u ekipu, pa je morao da se ugoji i promeni kategoriju.

Reprezentacija kao kruna rada

Bez obzira što je bio član drugoligaškog kluba Timok, usledio je poziv u reprezentaciju. Mogao je da se "oproba" sa najboljima.

- Išao sam na svaku reviju. Tako su me i pozvali u reprezentaciju. Nisam birao da li sam boksovao sa našim, sa Koreancem, Kubancem,  sa Rumunom, Bugarinom... Oni su mene gurali u vatru, jer je klub bio niži. Svoje pulene su čuvali za lakše protivnike.

- Nisam se plašio, ali trema uvek ima. On dve ruke, ja dve ruke, on dve noge, ja dve noge, pa boj. Pozitivna trema pred svaki meč. Znao sam da nisam išao na ekskurziju. Uvek uđem oprezno, vidim šta me čeka i onda gotovo.

Porodična fotografija na zidu

Dok priča o svojoj karijeri u trošnoj kući, pogled mu skreće na crno-belu fotografiju na zidu.

- Ovo je slika iz 1987. godine. Ovo sam ja, ovo je ćerka, a ovo bivša supruga.

Objašnjava mi nespretno da, bez obzira što ga je ostavila, fotografija mu je draga.

- Pa držim, neka, što? Ne smeta mi, neka je tu.

- To retko kada i gledam. Ne gledam. To godinama stoji, nije uopšte problem - kaže stidjivo i sa puno emocija.

Nokaut - Glava u kofi mleka

Kućica u kojoj živi nekadašnji šampion, bez obzira na svoju skromnost ima svoju istoriju, geografiju i svoju boksersku priču. Brka nastavlja o svojoj karijeri i objašnjava tajnu sportskog uspeha.

- Morao sam da treniram više i imam kondiciju da bih mogao da ih jurim i da ih gazim. Bio sam niži. Tajna je bila u treningu. Mogli su da me "šetaju" prvu rundu, ali posle su bili moji. Nestajala im je snaga.

- Eeee, a kad te nokautiraju? To je kao da zagnjuriš glavu u vodu ili u mleko. Prvo ti igra i trepti, pa se posle izbistri.

Strašni Rus - Meč koji je obeležio karijeru

Sasvim slučajno, kao i sve u njegovom životu životu, dobio je priliku da u Jagodini boksuje sa najboljim.

- Da, to je bio 1979. godine. Šamil Sabirov. Tada je bio prvak Evrope. Pobedio je na prvenstvu u Kelnu u maju, junu te godine. Došao je na "Zlatnu rukavicu". Niko od naših nije hteo sa njim da boksuje, pitali su mene je l' hoću, i ja pristanem.

- Hala puna, 5.000 ljudi. On ide ispred mene cupka, skače. Oni ga predstavljaju: "Sledeća borba je papir kategorija, Šamil Sabirov, SSSR, prvak Evrope". Publika: "Aaaaaaa!"! Svi za njega navijaju. On nastavlja sa razglasa: "Njegov protivnik je Avramelović, Timok iz Zaječara!". Publika uzdiše, već su me prežalili.

- Trener mi kaže, ne sekiraj se, ti si pobednik. Penjem se u ring. Sudija Rumun, nikada neću da ga zaboravim. Setim se da Rusi udaraju jako i rešim da ga isprobam, malo spustim gard, on udara, ja ne osećam ništa. Shvatio sam da nije jak kao što se mislilo.

Avramelović protiv Sabirova - Scena iz filma Roki

Usledila je scena slična onoj iz filma Roki u kojoj glavni junak boksuje protiv Rusa Ivana Draga.

- Ja krenem na njega. Publika se napalila. Imao sam belu majcu. Počeli su u tom momentu da navijaju za mene. Oni počinju da viču: "Beli, Beli", u drugoj rundi već skandiraju: Jugoslavija, Jugoslavija". Ja ga nabijem u ćoše, i serija udaraca na njega.

- Publika na nogama, u Svetozarevu poznaju boks. Sudija kaže "stop", ja rekoh sada će da mu broji, a on ga samo izvuče iz ćoška. Na kraju, domaći sudija njemu da pobedu, a stranac meni. Ja izgubim 3:2.

Olimpijske igre kao nedosanjan san

Zanimljivo, upravo je Sabirov bio jedini koji je osvojio zlato na Olimpijskm igrama u Moskvi 1980. godine za SSSR, što je za njih okarakterisano kao skandal.

Da je Brka bio tamo, možda ni Rus ne bi stekao slavu. Ali, srpski bokser je imao novi peh.

- Ovi iz Zaječara nisu hteli da me puste u Radnički Beograd. Zvao me je selektor i rekao da moram da budem član prvoligaškog kluba dabih imao pravo da idem. U Timoku mi nisu dali da pređem. Da sam otišao, dali bi mi godinu dana zabrane boksa. Govorili su mi da će se ugasiti boks u Zaječaru.

Boks u Zaječaru se nije ugasio, barem ne potpuno. Sa druge strane, Brka nije dosanjao san o Moskvi i igrama, koje su potpuno mogle da mu okrenu život, kao njegovom slavnom, možda i najvećem protivniku, Šamilu Sabirovu, koji u Rusiji ima status legende.

Kajanje ne postoji, samo nada

Bio je u Rusiji, Ukrajini, Francuskoj, Bugarskoj, Rumuniji. Obišao je celu Jugoslaviju. Ostajao je bez ičega, padao je i ustajao. I ništa, kaže, ne bi menjao.

- Ne kajem se što sam boksovao. Dok vrediš, tapšu te, posle te zaborave.

-Muhamed Ali? To je bajka za boks. On je jedan u 1.000 godina takav. Bio sam sa A reprezentaciji, sa možda i najboljim borcima koje smo imali. Bio je tu Šaćirović, šampion sveta, Ristić, šampion sveta, Labudović iz Radničkog, Rusevski iz Kumanova, Mehmed Bugojevci iz Prištine, šampion sveta, Mirko Petković, Perunović, braća Kačari, Salihu. Od svih njih sam naučio dosta.

Porodica je sve na svetu

Za razliku od nekih kolega, milione nije stekao. Ostala je slava o kojoj se priča, kao i o sudbini. Za mnoge, bila bi tragična, ali ne i za njega. Brka je uspeo da pronađe svoju sreću.

- Ćerka mi je tu, sa unukom se igram. Sin mi je u Beogradu. Od svega što su mi drugi obećavali znam da nema ništa. Kad god mogu sam sa unukom. Odem kod nje, ili dođe ona kod mene, pa se izigramo. Ona je glavna i šta god kaže to radim. Deda, hoću ovo i ono. Sada sam najbolji deda.

- Za sve boksere imam savet, da gledaju prvo sebe da srede, da imaju posao i da vode brigu o porodici. Porodica je ispred svega. Boks je godinu, dve, pet, deset. Ovo ostaje - kaže Brka i zamišljeno nam poručuje:

- Znate, medalje i pehare sam odneo u selo i bacio. Boli kada ih gledam. Ako unuka poželi, samo njoj ću pokazati, kada poraste. Da vidi posle svega ko joj je bio deda.

(Saša Grujović - s.grujovic@telegraf.rs / Foto: Nikola Tomić; Video: Jovica Vučković)