Seksualno uznemiravanje u savremenom sportu je češće od dopinga, a skoro da nije primećeno!

Iako je sama bila žrtva silovanja u studentskom kampusu, uspela je da prevaziđe postraumatski sindrom i da se vrati treningu i osvoji 3 zlatne medalje i jednu srebrnu na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine, u plivanju.

Nagrađena Nensi Hogshed Makar i predsednik organizacije Play the game Foto: Play the game/Thomas Sondergaard

Preporučujemo

U suštini ceo talas protiv seksualnog nasilja u sportu je nastao nakon razotkrivanja Lari Nasara, američkog trenera gimnastike koji je zlostavljao najmanje 250 mladih žena i devojaka pre nego što je otkriven i osuđen na 60 godina zatvora.

Zašto mu je dozvoljeno da toliko dugo zlostavlja devojke i zašto ga niko nije sprečio je pitanje na koje niko nije uspeo u potpunosti da odgovori.

Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum, predsednik odbora za Doping kontrolu ADAS-a Foto: Privatna arhiva

Pored Nensi, o Nasaru i seksualnom nasilju u sportu je govorila i Mari Harvej, izvršna direktorka Centra za sport i ljudska prava (https://www.sporthumanrights.org/en), koja je rekla da su mladi sportisti posebno podložni zlostavljanju. „Sport može da ošteti i uništi živote“, rekla je. „Imamo veoma velika očekivanja kada je u pitanju bezbednost naše dece u obrazovnom sistemu. Ali kad date dete na bezbol, fudbal, da li ste sigurni da postoje zaštitne mere? "

Nensi se složila i rekla da su odnosi sportista sa trenerima, po svojoj prirodi vrlo prisni, što povećava mogućnost nasilja, jer su granice loše definisane. Donedavno su romantični odnosi trenera i sportista smatrane prihvatljivijim, a novim Zakonom o bezbednom sportu, uvedena je zakonska obaveza sportskih organizacija u zaštiti mladih sportista od zlostavljanja.

Na sesiji o zlostavljanju govorila je Marsi Hamilton, izvršni direktor istraživačkog centra za borbu protiv zlostavljanja dece - Child USA (https://www.childusa.org/), koja je upozorila da sistemsko zlostavljanje dece može postojati u celoj sportskoj strukturi i da Zakon o bezbednom sportu, ne može da postigne ono što treba, jer dozvoljava obaveznu tajnu arbitražu kada se pokrene tužba. Lari Nasaru je upravo zbog toga dozvoljeno da nastavi zloupotrebe, zbog propusta sportskih organizacija i pojedinaca. Osim toga rekla je da „slučaj Nasar nije usamljen”. Biće ih još. Ono što nam nedostaje je istina o tome šta se zapravo događa na terenu. Naša deca nisu bezbedna. Imamo toliko posla da radimo.

Foto: Profimedia

Na kraju je govorila Džu Ris Kolon (Ju'Riese Colon), generalna direktorka Američkog centra za bezbedan sport U.S. Centar za SafeSport (https://uscenterforsafesport.org/), i detaljno je predstavila veliki broj prijava zlostavljanja u sportu koje je primila njena organizacija. Očekuje se da će ove godine biti primljeno oko 3.000 izveštaja zlostavljanja u sportu.

Neverovatan rad ovih žena je logično otvorio pitanje gde je Srbija po ovom pitanju. Zahvaljujući radu Snežane Pantović, novinarke Radio Beograda 1i autora istraživačkih projekata – „Mediji , sport i nasilje“, „Medijska slika nasilja u sportu“, „Nasilje u sportu, kako ga preduprediti“,, „Seksualno nasilje u sportu“ dobio sam odgovore na pet postavljenih pitanja.

• Da li u srpskom sportu postoji seksualno nasilje?

- Da, postoji u svim vidovima i oblicima.

• Kakvi su bili rezultati Vaših istraživanja?

- Iskustvo našeg i sličnih istraživanja u evropskim zemljama pokazuje da su žene i devojke češće žrtve maltretiranja i zlostavljanja, nego muškarci i dečaci. Mnoge žene napuštaju sport, i nikome ne govore da je to zbog učestalog polnog uznemiravanja i zlostavljanja: neke, na žalost, pristaju na seksualni atak svojih muških trenera ili vršnjaka: iz straha, ili zbog želje za sportskim uspehom, ili zbog niskog samopouzdanja ili – misle da tako treba, jer su needukovane ili ne znaju, a i nemaju kome da se uopšte obrate za pomoć. Uočeno je i da dečaci nisu skloni prijavljivanju ove vrste zlostavljanja. U svakom slučaju, seksualno zlostavljanje dečaka u sportu zaslužuje više pažnje naučne zajednice. Seksualno napastvovani sportisti ćute i ne govore o tome šta im se desilo, jer se plaše da će, ili biti optuženi za dobrovoljni pristanak, ili da su izmislili celu stvar. Istraživanja sugerišu da su velika većina počinilaca seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja - muškarci.

• Zašto se kod nas o tome malo priča?

- Zbog delikatnosti samog intimnog čina ili odnosa, posto je seks u našoj sredini tabu tema, a sto bi, rasvetljavanje ovakvih slučajeva, kao jedan mučan, težak i osetljiv posao, zadirao ozbiljno u živote mnogih ljudi, I neke stavljao na javni stub srama, a druge, posebno žrtve, izlagao sudu javnosti.

- Istraživanja su pokazala da se seksualno zlostavljanje često javlja nakon pažljivog odabiranja sportiste, koji ne veruje da je bilo kakav seksualni kontakt ili odnos sa njegovim zlostavljačem prihvatljiv, neizbežan ili normalan deo treninga ili svakodnevnog ponašanja.

- Treneri koji vrše seksualno zlostavljanje često imaju veliki uticaj na mlade sportiste, istovremeno i visok status u svom sportu ili svojoj sportskoj organizaciji, bilo u svom gradu, pokrajini ili državi. Imaju dobru reputaciju i dobijaju poverenje roditelja i mladih ljudi. Lakše je ćutati, jer tako većina misli da ako se ne govori o problemu – problema nema.

• Ko se bavi tim problemima?

To je veliki problem, jer se u Srbiji niko nikada nije bavio ovom problematikom. Srpske sportske organizacije i institucije nemaju adekvatne ili nikakve mehanizme za zaštitu uplašenih sportista i eliminaciju zlostavljača iz sporta. Istraživanje urađeno u Srbiji je pokazalo da jedan ili više oblika seksualnog uznemiravanja doživelo čak devet od 10 naših žena. Svaka treća devojka bila je suočena sa neželjenim priljubljivanjem, dodirivanjem i unošenjem u lice.

Foto-ilustracija: A. Nalbantjan, pixabay.com

- Svaka treća devojka bila je u situaciji da se pred njom neko samododiruje po intimnim delovima tela. Ovo su podaci do kojih se došlo istraživanjem Autonomnog ženskog centra "Mladi i iskustva seksualnog uznemiravanja". Podaci govore da je sve oblike seksualnog uznemiravanja za koje su pitani, doživelo šest od 10 žena, ali i tri od 10 mladića. Istraživanja na temu seksualnog zlostavljanja u srpskom sportu nije bilo, ali s obzirom na to da rezultati istraživanja u drugim zemljama govore da su procenti ataka u sportu - identični procentima ataka u društvu, možda je krajnje vreme da se o ovoj tabu temi javno govori.

• Ko bi trebalo da se bavi tim problemima?

-  Bogato iskustvo u Evropi govori da su vodeće državne i sportske institucije i organizacije nadležne za kreiranje atmosfere i zakonskih, tj. formalnih i neformalnih okvira za sprečavanje seksualnog nasilja u sportu, pre svega Ministarstvo omladine i sporta, Olimpijski komitet Srbije , kao i Sportski savez Srbije i granski sprortski savezi. Ne treba zanemariti ni veliku ulogu koju bi mediji trebalo da imaju.

Novinarka i komentatorka sportske rubrike Radio Beograda, Snežana Pantović Foto: Privatna arhiva

Prepoznajući problem seksualnog uznemiravanja u sportu, Evropski parlament je 2005. godine usvojio rezoluciju koja zahteva: „Države članice i sportske federacije usvajaju mere za sprečavanje i eliminaciju seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja u sportu primenom zakona o seksualnom uznemiravanju na poslu kako bi informisale sportiste i njihove roditelje o rizicima zlostavljanja i sredstvima pravnih radnji kojima su im dostupni, da osoblju sportskih organizacija pruže posebnu obuku i da osiguraju primenu krivičnih i disciplinskih odredaba.“ (Evropska rezolucija o ženama i sportu , paragraf 40.)

Na kraju mogao bih da dodam da je Play the game konferenciju pokrenuo Jens Sejer Andrsen, Danski novinar i politikolog. Pošto je Snežana završila Fakultet političkih nauka, a pored velikog broja poslova, bila osnivač je i predavač Škole sportskog novinarstva Udruženja sportskih novinara Beograda, preostaje da osnuje i Srpski centar za bezbedan sport i nastavi da se sistemski bavi zlostavljanjem u sportu. Verujem da će od mnogih dobiti pomoć, ali kao i uvek neko mora da pokrene stvar.

(Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)