Atanasijević doneo zlato u Telegraf: Otkrio je pariske suze i kako mu je Boba preokrenuo karijeru

Aleksandar Atanasijević prolazi kroz najlepše trenutke karijere posle osvajanja Evropskog prvenstva, iako je već jednom pokorio Stari kontinent 2011. Ipak, čini se da je ovaj put euforija bila nezapamćena, danima se priča o uspehu ekipe koju su mnogi otpisali pre turnira.

Bilo je turbulencija, otišao je Nikola Grbić, tim je preuzeo Slobodan Boba Kovač, ispostavilo se da je to bio pun pogodak za novi zalet Orlova, posle pada u kvalifikacijama za Olimpijske igre.

Osvojeno je Evropsko prvenstvo pobedom nad Francuzima u Parizu, pa onda i Slovencima, koji su mogli da se osete kao domaćini u završnom meču za zlato zbog velikog broja navijača.

Sve to je ekipa prevazišla i niko ne može da poveruje koliko je odbojka ponovo dobila na popularnosti.

- Lepo je, nismo navikli, malo je čudno, odbojka je uvek bila četvrti ili peti sport kod nas. Odjednom je došlo do neviđenog interesovanja, nama prija, naporno je, ali tek sad shvatamo koliko se Evropsko prvenstvo pratilo. Samim tim je medalja vrednija.

Od malog autobusa do evropskog trona

Veći talas euforije se pojavi od četvrtfinala, dešava se da mnogi i nisu znali za turnir. Da li možda prija što odete tiho, bez pritiska javnosti i rasterećenije?

- To je normalno, i ja kad krenem da gledam utakmice, pratim od četvrtfinala, pa polufinale i finale, mi smo otišli, bili realni, u to vreme smo bili peta ili šesta ekipa Evrope. Naravno, kockice su počele da se slažu, igrali smo jako dobro, od meča sa Ukrajinom i 3:2 u četvrtfinalu smo napravili niz od 10 setova kakve ova generacija nije nikad odigrala na ovom nivou, nadam se da ćemo uspeti ovo i u kvalifikacijama za Igre. Dobra stvar je što smo sada svesni koliko vredimo. I pre smo imali dobre karijere u klubovima, ali je falilo toga malo, da osvojimo u reprezentaciji to zlato.

Početak je doneo neprijatnosti, u Antverpenu nije dobro organizovan transport, čak  je i trening pred Nemačku zakazan za 9.00, umesto u terminu utakmice. Da li je vas je to poremetilo, eventualno dodatno motivisalo?

- Stigli smo tamo, sve reprezentacije su imale velike autobuse, samo mi jedan mali. Jako čudno s obzirom na renome naše reprezentacije  u poslednjih pet Evropskih prvenstava. Videli smo Špance koji se prvi put takmiče na takvom turniru, imaju ogroman autobus.

-Ali bili smo smireni, nas to ništa nije zanimalo. Imali smo pozitivan duh, počevši od selektora. Šta god da se desi negativno, on pretvara u pozitivno. To nas je dodatno motivisalo, imali smo probleme u hotelu, ali smo imali i sreće u žrebu, moramo biti iskreni. Nismo imali previše jakih protivnika do polufinala, imali smo par malo težih mečeva, pa u polufinalu najbolji meč.

Kako je igrati protiv Francuza koje nosi puna hala Bersi?

- Mi smo pre Francuske pričali kako smo uspeli da pobedimo Poljake u Poljskoj pred 70.000 ljudi na otvaranju Svetskog prvenstva. Italijane isto, sa 3:0 pred 15.000 ljudi, znamo da igramo kada ima mnogo ljudi protiv nas, otišli smo u Pariz, pobeđivali su nas 15-16 mečeva za redom, samo smo prošle godine uspeli da ih iznenadimo sa 3:2. Imali smo želju da se osvetimo, proradio je inat, nema ničeg lepšeg nego pobediti takvu ekipu usred Pariza.

Protiv Slovenaca, bilo je i tenzija na mreži zbog jedne burne reakcije na provokaciju?

- Generalno, jako mi je kratak fitilj, imao sam i u klubu tih problema, reagujem na provokacije. A oni nisu imali šta da izgube jer se meč bližio kraju, vodili smo 20:13, 20:14, igrali jako dobro, ne sećam se zapravo, napravio sam grešku.

Čuo sam da se okrenuo ka Majstoroviću i kaže "šta gleda ovaj", i ja sam se okrenuo i rekao "šta gledaš", i onda je rekao nešto što ne bih da ponavljam pred kamerama, nije baš upotrebio lepe reči, došlo je do čarki, ali mi smo svi drugari, sa puno igrača iz Slovenije se znam, igrali smo u klubovima, posle smo se zagrlili, izljubili, poželeli smo jedni drugima sreću u klubovima.

Orlovi su uspeli da ukrote Slovence u najvećem naletu samopouzdanja, čak su imali podršku kao da se igra u Stožicama.

- Sa Slovenijom smo igrali dva prijateljska meča  pre mesec dana, poznajemo ih jako dobro, pre godinu dana je Boba Kovač bio njihov selektor. Poznaje ih još bolje od nas. Znali smo da je to prva utakmica nokaut faze da smo mi favoriti. Osećali smo to, bila je to šansa naših karijera, meni su se tresle ruke u prvom setu, bez obzira na veliko iskustvo i u Ligi šampiona i u Italiji. Totalno je drugačije u klubu, loše smo počeli, ali smo znali smo da moramo da dobijemo. Borili smo se, bacali za svaku loptu, to je pravi pristup.

Psovke, suze i neverovatna motivacija

Ko je meč pratio uz TV ekran, poverenje je ulivao Boba Kovač, koji je delovao potpuno mirno čak i kada je Slovenija imala veliku razliku u prvom setu...

- Verujte mi da je sve, samo ne miran. On je vrhunski trener, jako dobar čovek i spremao nas je ne samo dva dana za utakmicu, nego poslednjih mesec dana, a možda je bio jedina osoba koja je verovala da ćemo mi da se borimo za medalju. Posle kvalifikacija za Igre u kojima smo izgubili od Italijana, svi su mislili  da nemamo pojma, ne možemo ništa da uradimo. Onda se pojavio Boba, bukvalno svako jutro je ponavljao, "ljudi, vi ste vrhunski igrači". Ja znam kada sam igrao protiv vas, da spremim tim, to je nemoguće.

- Odnos sa nama nas je ubedio - ako on toliko veruje, moramo i mi početi.  Bio je smiren jer je znao da Slovenci ne mogu da ponove igru iz prvog seta. Moramo da igramo našu igru, imao je pravo. A da je bio smiren, videli smo na tajm-autu kada se iznervirao. Svi smo bili pod nabojem, pa i on. Ja sam sa Bobom radio dve godine u Peruđi, poznajem ga jako dobro. On van terena ume da izgradi neverovatan odnos. Ne vidiš ga kao trenera, već kao prijatelja, a kada uđeš u halu, ne daj Bože da mu se obratiš. Ta transformacija, nemoguće je videti. Počne da objašnjava, viče, psuje ako ga ne ispoštuješ. Jednostavno, vrlo je zahtevan i taj mentalitet je pravi za nas Srbe.

Malo je poznato i da su se Slovenci spremali za turnir mesec dana duže od svih ostalih ekipa.

- Slovenci su imali mnogo duži period priprema, nama su pripreme bile zakazane pod palicom Nikole Grbića. Naravno, velika zahvalnost ide i Nikoli, od maja do 15. avgusta smo radili sa njegovim štabom, profesorom Koprivicom koji je zaista veliki čovek i stručnjak.  Slovenci su sve organizovali, "lože" se mnogo na sport i videli smo da je velika pažnja javnosti kod njih usmerena ka odbojkašima. Pravili su dobre rezultate, ali nisu bili u krugu favorita. S nama su igrali prijateljske i već tada su bili u dobroj formi. Odigrali dva najbolja meča protiv Poljske i Rusije, izbacili evropske i svetske šampione. Zaslužili su finale i bilo mi je neverovatno da se tu nađu dve ekipe sa Balkana.

Slovenci su pravili paralele sa Eurobasketom 2017, da li ste pridavali značaja tome?

- Videli smo tvit Šarenca, nismo razmišljali o tome, dva su različita sporta. U Sloveniji ima jako mnogo Srba, Dejan Vinčić je Srbin i igrali smo u Poljskoj, on kaže da više voli Srbiju nego Sloveniju, ja ne znam da li su u sebi pevali Bože pravde, ali sigurno im nije bilo lako, s obzirom na poreklo. Sjajno su igrali i želim im svu sreću. Naravno, Vinčić poštuje svoju zemlju, žena mu je Slovenka, videli smo kakvu su podršku imali, čak i od predsednika države koji je došao u Pariz, nemaju uspeha kao Srbija u kolektivnim sportovima, sva pažnja nacije je bila usmerena ka njima.

U reprezentaciji je posebnu ulogu dobio kondicioni trener Radivoje Radaković. Uroš Kovačević je otkrio da vam je Profa prepričavao govore Živojina Mišića, Stepe Stepanovića...

- Neverovatan je Profa, naježim se kada pričam o njemu. On je došao sa Bobom 12. avgusta, energija koju ulaže za vreme zagrevanja, rada u teretani, neverovatna je. Posle i tokom samog takmičenja, posle video snimka koji smo radili pred svaku utakmicu, Profa je ustajao i držao motivacione govore. Predaje na fakultetu i ima neverovatan osećaj. Sećam se, pred meč sa Francuzima, mi smo ustali sa suzama u očima, jer način na koji je on ispričao događaj iz Prvog svetskog rata, način na koji je preneo...

-Bili smo spremni da izginemo na terenu. Ja zaista nisam neko koga mogu baš pod znacima navoda da "napale" te priče, međutim, naježio sam se, nisam mogao da verujem šta je izgovorio Profa. Neverovatan je kao čovek i trener, čast mi je što radimo i što ćemo raditi.

Sam tok sastanaka ekipe govorio je da ništa ne može da pođe po zlu.

- Boba je glavni što se tiče sastanka i informacija, a kada se završi davanje informacija, motivacioni deo prelazi na profesora, to se nametnulo samo od sebe. Selektor na kraju svakog sastanka kaže: Ima li neko nešto da pita? Profa se javio za reč, prvi govor je trajao 30 sekundi i stvorio je neverovatan osećaj. Kasnije je bilo moje insistiranje: Molimo te Profo, obrati nam se,  znači ekipi, to nas ujedini. Sve nas je oduševio i nadam se da će se tradicija nastaviti.

Deco, bavite se odbojkom!

Doček šampiona je najbolja prilika da se deca zainteresuju za sport - to se može videti i po proseku godina, mališani i tinejdžeri su redovni ispred balkona.

- Iskreno, odbojka u muškoj konkurenciji je nepopularna, sa Rosićem imam kamp u Vrnjačkoj Banji, već petu godinu u nizu, i znam kakav je deficit sa muškom decom. Možda smo i mi krivci, dugo nismo osvojili neku medalju, a to najbolje motiviše decu da se bave nekim sportom. Ja se nadam da će ovo osvajanje biti neki prekidač koji će naterati dečake da se bave sportom. Nije fraza, upoznajete sjajne ljude, druženje je odlično. Uz odbojku putujete, vidite ceo svet. Mislim da bi se deca oduševila samo kada bi probala da igraju, pozivam ih samo da počnu.

U Italiji se brojevi igrača na dresu ne vide od sponzora, u Srbiji ih skoro i nema - može li se to promeniti?

- Drugačija je zemlja, zakon o sportu, u odbojci nema mesta na dresu i šortsu da nema sponzora, jako lepa stvar, nažalost, odbojka u Srbiji nije na tom nivou, neće biti nikada, Italija je ipak jedna od jačih država u Evropi, nadam se da će Srbija približiti bar malo.

- Vidim da Partizan radi sjajan posao, pre svega sa ženskim selekcijama, poseban pozdrav ide Željku Tanaskoviću, ulaže ogromne napore i energiju da stvori što bolje uslove za napredak dece.

Partizan zauzima posebno mesto u srcu Atanasijevića, crno-beli su ga lansirali u vrh evrpske odbojke.

- Izuzetno sam vezan za Partizan, proveo sam šest ili sedam godina tu, sve mlađe kategorije, sa 16 godina ušao u prvu ekipu, ostao do 22. godine. Partizan mi je dao šansu kakvu mi je malo ko dao, sa 15-16 godina sam igrao za prvi tim, imao sam sreću da klub nije bio u vrhu srpske odbojke i onda mi je pružena šansa. Mnogo je lepše igrati za srpski klub, ali kada odeš u inostranstvo, shvatiš da je kultura praćenja odbojke neverovatna.

- Otišao sam u Belhatov u Poljskoj, imaju navijačku tradiciju i dolazi 12-13.000 navijača  na svaki meč, protiv koga god da igrate. Onda sam otišao u Italiju kod Bobe Kovača u Peruđu, bez obzira na razliku u finansijskom smislu. Peruđa je porasla kao klub, sada smo u top 3 kluba na svetu. Prija mi podrška navijača, zbog njih i igram, ne mogu da zamislim sebe u Rusiji ili negde gde se ne prati odbojka. Da se igra samo za novac, to me ne zanima.

Posebno je privilegija igrati za legende italijanskog fudbala.

- U Peruđi je odbojka sport broj jedan, pa dolaze da nas gledaju fudbaleri poput Pirla, Materacija, prate svaku utakmicu i velika je čast videti Materacija koji gleda utakmice, ceo grad prati klub i ne vidim sebe na drugom mestu. Ove godine su mi navijači na kraju polufinalne serije protiv Modene poklonili megafon, sjajna je konekcija sa njima, pevam stalno, videli ste i na dočeku da sam dohvatio mikrofon. Povuče me, znam da nemam pojma da pevam, ali volim da napravim atmosferu.

Zanima li Italijane fenomen uspeha srpske odbojke - daleko smo po ulaganjima, a osvajamo titule?

- Dobro je možda što situacija nije sjajna kod nas, igrači dobiju šansu jako mladi, pa mladi odu u inostranstvo, video sam da su mnogi italijanski sajtovi objavili da je Srbija rekorder sa zlatom u muškoj i ženskoj konkurenciji. Nije im jasno kako, opravdavaju to našim inatom, međutim, čudi me, ulažu ekstremno veliki novac. Dali su veliki novac za organizaciju turnira u Bariju, odbojka se ponovo rodila u Italiji posle srebra u Riju na Igrama. Drago mi je da sam deo te priče u tako divnoj zemlji.

Slobodan Kovač je primetio jednom da srpski igrači ne dobijaju status zvezda poput pojedinih Italijana i Kubanaca i rekao da ga boli ta nepravda. Da li deliš to mišljenje?

- Boba je previše iskren u svemu, mi smo bili zajedno u Peruđi, zajedno sa Amerikancem Aronom Raselom, Argentincem De Čekom, Zajcevim, sjajnim igračima. Bobu je nerviralo zašto su Srbi tako slabo praćeni. Jednostavno, ima drugih koji su više interesantni marketinški, nas uzimaju da igramo dobro, svesni smo da moramo da budemo veliki profesionalci da bismo opstali u ovom okruženju. Sa Bobom sam mnogo napredovao, pre svega na mentalnom planu. Trener je koji mi je preokrenuo karijeru.

Odbojkaši su bili gosti Crvene zvezde na meču protiv Olimpijakosa, a Atanasijevića nije bilo jer nije želeo da izazove pogrešne reakcije ili da bude pogrešno shvaćen.

- Nas dvojica-trojica nismo otišli. Gajimo veliko poštovanje prema Crvenoj zvezdi, međutim, smatram da igramo za Srbiju i ne bi bilo korektno da se delimo na Zvezdu i Partizan. Lepa je stvar, svaka čast klubu koji je uručio poziv ekipi da budu tu i da ih navijači pozdrave.

- Međutim, igrao sam za Partizan i smatram da ne bi bilo korektno da se pojavim na atletskoj stazi Crvene zvezde. Naravno, momci koji su bili, to je njihova odluka, moja je malo drugačija.

Uz Zvezdu, u Evropi se i Partizan sjajno pokazao u fudbalu - očekivanja od Astane?

- Nadam se da će Partizan proći u narednu fazu Lige Evrope, odigrali su sjajno prvi meč. Imaće težak posao sigurno, naročito u Mančesteru, ali navijam za njih. Fudbal pratim delimično, više volim košarku, volim da pratim u Pioniru Partizan, svu sreću želim celom sportskom društvu. Naročito pratim i odbojku, trener je Bojan Janić, ekstremno fanatičan navijač Partizana. Kad igra Partizan, on živi za taj klub, prenosi pravu ljubav i energiju. Svi momci sada u Partizanu su spremni da "izginu" za klub. Želim sreću i njemu i ženskoj sekciji koju vodi Željko Tanasković. To su pravi ljudi na pravom mestu, nadam se da će da se uzdignu i pokažu u pravom svetlu i u Evropi.

Karijera i nastavak sezone

Mnogi odbojkaški asovi su dobro zagazili u 5. deceniju, ali Atanasijević nema takve planove.

- Ne postoji šansa da igram u 40-im, moja pozicija je ta da se mnogo trošim, i sada imam problema sa kolenima, ramenom, održavam se i radim teretanu svaki dan da bih bio u situaciji da uopšte mogu da treniram. Imam 28 godina, nadam se da ću igrati do 34. godine, to je realna priča. Ali najvažnije je da smo zdravi.

Već dan posle ovog intervjua, u četvrtak, Atanasijevića čekaju klupske obaveze, nikad slađe - ne oseća se umor, samo zadovoljstvo.

- Mislim da je sada čak i najteži momenat jer idem u inostranstvo kao da idem prvi put. Ranije sam išao bez neke emocije, idem da igram, ali sada, toliko mi je lepo posle osvajanja evropskog zlata, da mi je čudno što ujutru moram na put, jedva čekam, sedam godina sam u istom klubu, mnogo imam prijatelja i drugara tamo, jedva čekam da ih vidim i da se borim sa Markom Podraščaninom za nove trofeje. Smatram da Peruđa kao klub to zaslužuje. Podjednako mi je lepo kao u Beogradu, želim da ta bajka traje što duže, iako mi je ovo poslednja godina ugovora. Nadam se da ću ostati još 2-3 godine i da se domognem trofeja Lige šampiona.

(B. Vinulović)