Plata ne pokriva kiriju, a živi se od crkavice gradskih otaca: To je svakodnevica srpske odbojke

"Plavi" su pre nešto manje od 24 sata dokazali da im Slovenci nisu dorasli u finalu Evropskog prvenstva u Holandiji, Belgiji, Francuskoj i Sloveniji.

Tri puta su pobeđivali jednu od zemalja domaćina na istom šampionatu, devet mečeva odigrali bez poraza, pa su se zasluženo i neočekivano našli na pobedničkom postolju i to je onaj srećni deo priče.

Onaj manje srećni detalj zjapio je sa čeka namenjenog pobedniku. Odbojkaši su za pobedu na Evrovoleju dobili svega 400.000 evra. Identičnu sumu dobile su i odbojkašice posle pobede nad Turskom koju nedelju ranije kada su i one uzele zlato.

Tako, možemo slobodno reći, smešna suma svedoči i o tome koliko je odbojka neprofitabilna mada je jedan od retkih elegantnih i beskontaktnih sportova. Shodno tome je i nedovoljno komercijalno privlačna.

Lepo je u Bersiju bilo videti kako 13-15.000 ljudi navija za Francusku u polufinalu, lepa je atsmofera bila i u finalu, ali su to ipak događaji za koje po prirodi stvari vlada interesovanje.

Prenesimo sve na klupski nivo i klupsku svakodnevicu i slika se drastično menja, a para drastično manje ima.

Sve to se prenosi i na Srbiju pa naši klubovi u Superligi od deset ekipa po pravilu imaju poteškoća sa finansijama, dok igrači i u najjačim klubovima retko imaju preko 700 evra platu.

Drugi problem je što ne mogu da učestvuju u evropskim takmičenjima baš zbog para, pa su onda prinuđeni da Ligu šampiona, CEV kup ili Čelendž kup.

Češća i crnja situacija je kada plate ne dobijaju po nekoliko meseci ili od njih ne mogu da pokriju ni kirije za stan. Zbog čega bi onda verovali i u svoj klub i ostajali u svojoj zemlji? Jesmo li onda zaista zemlja odbojke i da li taj atribut možemo da nosimo sa pravom?

Uporedimo iznad navedenu brojku od maks 700 evra sa platama u bilo kom od jačih fudbalskih klubova u Srbiji i biće jasno zašto fudbal nosi epitet najvažnije sporedne stvari na svetu, a odbojka samo "sporedne" stvari.

Kad jedna zemlja osvoji tri evropske zlatne i još četiri bronzane medalje u proteklih 18 godina, očekuje se da u njoj taj sport cveta, a mi i dalje živimo tu ironiju sudbine da su nam trofejni sportovi kakav je i odbojka pored vaterpola - uvek nekako u zapećku.

Crvena zvezda i Vojvodina dominiraju godinama unazad u Superligi za odbojkaše, ali liga je slaba, a klubovi na evropskom nivou nekonkurentni. Sponzora i publike nema, pa zbog toga ne čudi što igrači žele što ranije da odu preko i onda iz nekog ruskog Zenita, Lubea, Peruđe, Dinama ili nekog turskog kluba grade sebi egzistenciju.

Nije stoga čudo ni što je Slobodan Kovač, selektor Srbije, još pre 11 godina novinarima Telegrafa rekao da je paralelno sa ovim sportom važno i obrazovanje.

Ono se ima u "džepu" kada odbojkaški "zanat" zakaže ili ako sportista jednostavno ne dosegne svoj puni potencijal ili se ne otisne negde gde može da naplati svoj zanat.

Kada govorimo o našim klubovima, upravo je Vojvodina najbolje plasirani srpski klub u evropskim okvirima na 30. mestu sa 105 bodova prema rangu iz polovine jula.

Zvezda je na 43. mestu, a daleko ispod na 107. mestu je Novi Pazar sa 37 bodova, pa Radnički iz Kragujevca sa 17 bodova na 156. poziciji. Partizan je na 202. mestu, a između njega i Radničkog je još i Spartak iz Ljiga.

Sve je to "donji dom" evropske klupske odbojke, dok rezultati u reprezentativnoj poslednjih godina izostaju samo na Olimpijskim igrama. Seniori su u Atini i Pekingu bili peti, u Londonu deveti, a u Riju nisu ni učestvovali.

Slede Olimpijske igre u Tokiju naredne godine gde očekujemo da će se naši odbojkaši naći i na njima napraviti iskorak u odnosu na prethodne godine.

Međutim, sve i da osvojimo zlato u Japanu, i dalje će ostati problem gde klubove u Srbiji finansiraju uglavnom gradske uprave kroz godišnje budžete, dok se na pomen reči "sponzor" mnogi iz uprava klubova sležu ramenima ili se samo kiselo nasmeju.

(M. Ljubisavljević)