Priča o devojci koja je istrčala maraton sa slepim čovekom: Postoje trke koje završavaš i postoje trke kroz koje učiš (FOTO)

Kako trčanje utiče na ljude? Zašto je toliko popularno? Ko sve može da trči? Šta je posebno kada trčiš sa slepim čovekom? Poruke Irene Pavlović koja je istrčala maraton sa Markom koji slep.

Preporučujemo





• Počela si da trčiš relativno skoro i kako je to uticalo na tebe?

Trčanje je moja najveća lična transformacija, životna transformacija. Ja trčanje ne doživljavam kao fiziološku aktivnost, nego introspektivnu aktivnost. Dok trčim, razgovaram sa sobom, kroz pređene kilometre, zato sam i nazvala blog „U senci kilometara”.

Foto: Nenad Dikić

Interesantno je šta se dešava iza tih kilometara koje pretrčim, kako to utiče na naš mentalni sklop. Mnogo sam se promenila. Neću da kažem da nemam problema, ali sada postoji jedina čvrstina, jedan stabilniji odnos prema životu, optimistički.

Trčanje je pomoglo da budem prema sebi iskrenija i shvatim šta u životu funkcioniše, a šta ne. Mase ljudi trči da bi razrešila probleme. Trčanje može da reši mnogo problema, ali ne može baš sve.

Foto: Nenad Dikić

Vesti sa naslovne
• Kako je trčanje uticalo na tvoj organizam?

- U prvih meseci sam izgubila 13 kg i to ostalo tako. Bila sam nezadovoljna, ne zbog izgleda, koliko nefunkcionalnog tela. Na primer popneš se na 4 sprat i zadišeš se, što nije uredu, jer imaš 37 godina i šta će biti sa 50. Ali nije to meni dolazilo do mozga dok se nije pojavila opomena u vidu malignom melanoma. Srećom ništa se nije desilo, skinuli su mladež.

• Kako objašnjavaš zašto je trčanje postalo toliko popularno?

- Ja nisam predstavnik neke trkačke zajednice. Niti sam počela da trčim da bi putovala itd. Verovatno je tako i kod drugih, jer ljudima treba malo vremena za sebe, tišine, izdvajanja, slaganja misli. A to nije neki veliki luksuz. Dovoljno je da u toku dana izađeš i istrčiš oko zgrade. Trenutak kada se posvetiš sebi. Ja sam sa trčanjem počela da pišem. Prosto sam kroz fiziku aktivnost naučila da artikulišem bolje šta osećam iznutra. Reči su same dolazile. Sada pišem na blogu CEP, sajtu posvećenom sportskoj opremi.

Foto: Nenad Dikić

• Trčiš i takmičiš se, ali trčiš sa nekim posebnim grupama?

- Osnovala sam „Run Art” i radila sam sa ženama iz sigurne kuće. Ja nisam sertifikovana da radim sa njima, ali sam tada sam shvatila da možeš pomoći samo onome KO TO ŽELI, a ne ne možeš pomoći onom ko ne želi. Kroz Sigurnu kuću je prošlo dvadesetak žena, a kroz „Run Art” nekih 25.

- Jedna njih iz „Run Art” me je pozvala zbog gojaznosti. Počeli smo da radimo u maju i za 3-4 meseca je omršavila 17 kg. Ona je rekla da to što sam bila prisutna za nju bilo začuđujuće. Način na koji sam vodila brigu o njoj, joj je jako značilo.

Foto: Nenad Dikić

- Sa ženama iz Sigurne kuće sam istrčala trku zadovoljstva na Beogradskoom maratonu, odnosno ne samo sa njima nego i njihovom decom. I to je bilo fenomenalno, jer kada sam otišla u sigurnu kuću, nisam ni znala kako to sve izgleda. Deca su jednostavno rekla da žele da trče sa mamama. I tako je bilo. Tu sam naučila da ne možeš pomoći onome ko ne želi.

Sa ženama iz „Run Art” sam istrčala 10 km. Mnoge su nastavile da trče pa je njih 4 istrčalo polu maraton. Sve to je trajalo jednu sezonu, jer kada je došla zima nismo imali uslova da treniramo unutra.

• Da li je bilo problema?

- Jedan od problema je bio izostanak pokrovitelja. Na primer, bila je ideja da se snimi reklama o tome što radim za poznati brand sportske opreme, ali je odlučeno da se ne radi, jer je zaključak bio da nisam ciljna grupa jer sam 40 plus. Nakon toga sam napisala šta znači uopšte 40 plus i koliko ti veliki brendovi nemaju pojma šta je ciljna grupa. Ne deluje logično da su ciljna grupa žene od 25 godina koje traže novac od roditelja i koje verovatno toliko masovno ne trče, a ne žene od 40 godina koje zarađuju i same sebi mogu da priušte patike, jer žele da trče.

- Ja sam se obratila mnogima značajnim firmama iz sporta, mada to kod nas ne funkcioniše. Jer kada pošalješ 50 emailova i na 20 emailova ti ne odgovore i na 30 dobiješ odbijenice, ti u stvari ne vidiš da bilo ko može da ti pomogne.

-Zbog toga sam se ponovo zaposlila da bi mogla da živim, a trčanje je postalo samo nešto u čemu uživam. Trčanje je u jednom trenutku bilo finansijski neisplativo i fizički nemoguće, jer sam imala 6 treninga nedeljno, nekada i 2 dnevno.

Kolumnista Telegrafa, Prof Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum Foto: Privatna arhiva

• Kako si odlučila da trčiš sa slepim čovekom?

- Pre godina dana ja sam postavila na Facebook sliku slepog trkača i napisala volela bih jednog dana da budem podrška nekom slepom trkaču. Nakon mesec dana upoznajem Marka Marjanovića, profesora ruskog jezika i tada sam napisala pazi šta želiš.

-Upoznala sam ga u akciji u šetnji sa slepima koje je organizovao Rotari klub. ideja je bila da slepi ljudi vode nas koji vidimo duž Knez Mihajlove. To je bilo šokantno iskustvo jer za tih 500 m htela sam da pocepam povez ne bi li videla gde idem, koliko sam se neprijatno osećala. Tražila sam procep da vidim gde idem.

U roku od dva dana smo se našli i istrčali prvi trening kao da smo već trčali. Ni jednog trenutka nisam osetila da će pasti. Krenuli smo bojažljivo i za manje od 3 meseca smo se se spremili. Istrčali smo polumaraton za manje od dva sata. I onda smo u oktobru odlučili da se spremimo za maraton. Nismo ni pretpostavljali koliki će to izazov da bude. Zima je bila jaka, hladna, puno snega. Ja sam navikla da trčim po snegu, ali nisam mogla slepog čoveka da izvedem na led. Imali smo neke treninga u atletskoj dvorani, ali nije to bila priprema za maraton. U januaru smo mislila da odustanemo.

• Šta je posebno kada trčiš sa slepim čovekom?

Uklapanje energije. Nije lako. Ti provodiš sate i sate. Moraš da uspostaviš dobru verbalnu komunikaciju, pogotovo što nismo koristili traku, jer je Marko imao poverenja da trči pored mene bez te trake. Inače traka smo napravili od tregera sa ski pantalona moje ćerke.

Foto: Marko Jovanović

Ja sam do polu maratona bila pravi partner Marku, jer je on za tri meseca napredovao do moje brzine. Posle sam toga sam počela da usporavam njegovo napredovanje. A ja sam tražila pomoć od raznih ljudi, uspostavila sam kontakt sa Paralimpijskim savezom, selektorom itd. ali niko nije mogao da mi pomogne.

Marko je totalno slep. Najveći problem je što Beograd nema trkačku stazu. Mi smo trčali na ušću na tartan stazi, koja jeste trkačka, ali tu su mame sa decom, deca na trotinetu, kućni ljubimci kolji podleću pod noge i to je to… Ne vredi da objašnjavaš ljudima da je to trkačka staza. Marko nije pao ni jednom.

• Šta je tvoj najveći uspeh? Trčanje sa Markom, „Run Art”, ženama iz sigurne kuće.

Sve to zajedno. Uspeh mi je i to što sam naučila Dušicu, Romkinju koja nije znala da siđe niz stepenice, da to uradi, oslobodila sam je da piše. Dragocen mi je rad sa tim ženama. Pobedila sam trku na Goču, na 44 km i 3400 m uspona, pa sam išla na Staru planinu, gde sam povredila zglob na 82 km i onda sam shvatila da ne treba juriti. Najteže je bilo trčanje sa Markom. Učila sam se strpljenju, empatiji, čak i onda kada to ugrožava i moj komfor. Sada se spremamo za Atinski maraton i tako zaokružimo sezonu.

• Da li pripremaš još neki projekat?

- Želja mi je da u junu organizujem „Blinde run”. to je prvi projekat takve vrste. Trčanje u parovima, gde će partneri voditi jedan drugog, tako što su naizmenično sa povezom preko očiju na stazi od 2 km. Želim da ih usporim malo.

• Na šta treba obratiti pažnju kada trčiš?

Najvažnije je znati kada stati. Znati dobro organizovati trenažni proces. Ja nisam imala trenera, a verujem da sam pravila greške. Išla sam bojažljivije nego što je trebalo. Najvažnije je odrediti pravi intenzitet. Jako je važan i kontinuitet.

• Koje poruke nosi trčanje?

- Postala sam surovo iskrena prema sebi. Stvari nazivam pravim imenom. Ljudi treba da preuzmu odgovornost. Kao što je Dostojevski rekao svi smo zaslužni ili odgovorni za sve. Zaista smo toliko upleteni da sve naše interakcije imaju nekog odjeka. Fizičkom aktivnošću osvešćujem sebe mentalno. Ima potrebu da se krećem da bi bolje razmišljala. Često doživljavam kao neku katarzu i tako sam naučila da postoje trke koje završavaš i postoje trke kroz koje učiš.

(Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)