Ragbi dnevnik Zvezde: Kako su crveno-beli ispisali srpsku istoriju na tlu Engleske (FOTO)
RLK Crvena zvezda zabeležio je nedavno istorijski nastup na Čelendž kupu u Engleskoj. Tamo gde se za ragbi diše, crveno-beli su ispisali novu stranicu i dodatno pojačali želju da ovaj sport afirmišu u Srbiji.
Zabeležili su nastup protiv Miloma, najstarijeg ragbi 13 kluba na svetu, što im je donelo neprocenjivo iskustvo. Štaviše, 500.000 ljudi je ovaj meč pratilo na strimu BBC-ja, a deo iskustva je iz ekipe kroz dnevnik za Telegraf preneo Stefan Nikolić.
Preporučujemo
Šta će Mirko Ivanić sve doneti Zvezdi? I ako ode Marin, crveno-beli neće izgubiti na ozbiljnosti!
Milan Gajić otkrio kako je odbio Partizan, a zatim i šta ga je sve dovelo u Zvezdu! (VIDEO)
Uživajte:
Mi smo Ragbi Liga Klub Crvena zvezda, prvi tim iz Srbije koji je izabran da ide u Englesku i igra utakmicu Čelendž kupa protiv Miloma u Engleskoj.
Od prvog dana kada smo čuli da nam je ukazana neverovatna čast da učestvujemo u nasjtarijem i najmasovnijem takmičenju na svetu, znali smo da će sve u vezi toga biti posebno i sve misli su išle ka utakmici. Svi igrači su trenirali više nego ikada u životu i stalno smo pričali kako bismo voleli da utakmica počne već za pola sata.
Ono što nismo znali je da ćemo za 3 dana u Engleskoj doživeti toliko neverovatnih trenutaka samo zato što, posebno u ovom delu Engleske, ljudi žive za ragbi ligu, ragbi je deo njihove kulture i svakodnevnice kao što je to ovde fudbal ili košarka. Samo mnogo drugačije, mnogo izraženije. Ovde se svaki navijač zaista oseća kao da je deo kluba, deo sporta i svako daje svoj doprinos zajednici. Da, klubovi ovde funkcionišu kao zajednice.
Došao si iz Srbije, gde nemaš gde da kupiš ragbi loptu u krugu od 800 kilometara, na zapad Engleske gde u prodavnici imaš ragbi liga novine, u lobiju hotela knjige i časopise samo o ragbiju, gde svi znaju da mi dolazimo.
1. Dan
Stigli smo na aerodrom u Budimpešti i tu smo osetili da je putovanje zaista počelo. Osim intenzivno dobrog osećaja koji proizvodi sam događaj u kome učestvujemo, krenula su da se javljaju i ona sitnija uzbuđenja o kojima nismo stigli ni da razmišljamo dok nisu bila pred nama. Čak 4 igrača prvi put leti avionom, a više od pola prvi put ide u Englesku. U jednom trenutku nailazim na telefonu na fotku terena na kojem igramo – Coronation Field u Milomu. Nismo mogli da verujemo. Tepih. Najzelenija trava koju ste ikada videli, a kamoli igrali na njoj. Krenuli smo, to smo mi, idemo u Čelendž Kup! Pala je i prva timska fotografija koja je nekako i zvanično obeležila gore pomenuti osećaj.
Kada smo izašli sa aerodroma u Engleskoj dočekao nas je Meti Vrajt, koji je mesecima radio za ovaj klub i za ovaj događaj, a da ga nismo ni upoznali i legendarni Stiv Maskord, možda i najveći nezavisni novinar u svetu ragbija. Niko nije znao, ali sleteli smo na Robin Hud aerodrom. To nam se posebno svidelo, hteli smo da verujemo da se uklapa u našu priču i tu je kod nekoliko nas krenulo osećanje da nam je suđeno da budemo ovde. Ako je u Budimpešti krenulo uzbuđenje, na aerodromu Robin Hud smo počeli da vrištimo.
Kada smo ušli u autobus koji nas je vozio do hotela, počeli su da nas stižu glad i umor, pa smo prvi i jedini put na ovom putovanju pomislili da postoji razlog da se nerviramo. Počeli smo da prolazimo kroz neke osnovne stvari sa Metijem i u jednom trenutku on nam saopštava da nas u hotelu ne čeka nikakva hrana.
Nemoj nikada ragbisti direktno da saopštavaš da posle napornog puta neće imati šta da jede, a pogotovo ako si ga tek upoznao - Pozdrav za naše majke koje su nas uvek čekale sa punom šerpom. Na to se nadovezala informacija da će po prvi put svaki igrač biti sam u sobi i to nam se uopšte nije svidelo, jer mi smo ekipa i hoćemo da se držimo zajedno. Problem hrane je Meti ubrzo rešio, a problem sa sobama nikada nije ni postojao.
Dugo smo išli krivudavim putevima i vraćali se više puta jer je put previše uzak da bi autobus prošao, ali kada smo konačno stali ispred hotela, sva nervoza i svi problemi su istog trenutka nestali. Prva stvar kada god idemo na put je čekiranje hotela. Kako izgleda, gde se nalazi, šta zanimljivo ima blizu. Ovaj put nisam pomislio na to ni trenutka, sve misli su bile na utakmici i pripremi.
Uglavnom, izlazimo iz autobusa i najglasnije nego ikada u životu čujem more kako lomi svoje talase o stene i penuša se kao šampanjac tačno preko puta našeg hotela, a dugačak mol ulazi u more 30-ak metara ka pučini Irskog mora. Od tog trenutka me nije zanimalo kakve su sobe i sa kime ću biti, a sobe su bile najudobnije na svetu, svaka sa svojim internetom, TV-om preko pola zida i naravno ketlerom za vodu i ćasu punu različitih čajeva. Ujutru je voda bila udaljena bar 300 metara od obale i tog mola, a oseka je otkrila potok koji je tražio put ka moru. Sve je ličilo na Ragnarovo iskrcavanje u Englesku iz čuvene serije Vikinzi. Igrao sam bar 10% bolje i smirenije samo zbog šetnje tom plažom posle doručka. Do vode i nazad.
2. dan:
Od kada smo ustali ovog dana počeli smo fizički da osećamo važnost utakmice. Stigli su Markovi prijatelji, stigao je naš prošlogodišnji saigrač i brat Sem Herom sa ocem koji je više puta dolazio u Beograd da nas gleda, stizale su nam poruke od porodice i prijatelja, bivših saigrača, najvećih rivala, legendi srpskog ragbija kao što su Soni i Dalibor, internacinalnih rivala i prijatelja, pa onih velikih prijatelja i saigrača sa kojima se nisam čuo mesecima ili godinama, ali su se svi osetili kao deo ovoga i javili se da nam “dodaju gas“.
“…to our former player Sam Herron and his wonderful dad, Stuart, for showing that brotherhood goes above and beyond professional obligation.” Mark Pulen
Bez ikakvog dogovora ujutru svi otvaraju vrata od sobe i ceo sprat tokom celog dana postaje jedna velika prostorija u kojoj možete da slušate bar 3 pesme u isto vreme, tako da nam za atmosferu ni najmanje nije smetalo što smo sami u sobama. Tu je bila i zajednička prostorija u kojoj smo Voja i ja držali časove FIFA na Sony 4 i najvećem televizoru koji je većina nas imala priliku da dodirne. Za vreme jedne partije morali smo da pravimo pauzu koliko smo se smejali.
Došli su Markovi najbolji prijatelji iz Hala. Oni su veliki navijači crveno-belih Roversa iz Hulla, a za šankom je sedeo mladić u dresu njihovog najvećeg rivala crno-belog Hull City-a i dobacio kako je navijačimo Roversa zabranjeno da sede u ovoj kafani. Kreće dobacivanje, pesma Roversa koju je od svih poveo predsednik Željko i imitacija tuče sa mladićem koji se odlično snalazi u svemu tome i svima je već mnogo smešna cela situacija, pogotovo nama Srbima koji smo u Beogradu navikli na drugačije crveno-crno-belo rivalstvo.
To su situacije kroz koje shvataš da si u srcu postojbine ragbija i ragbi kulture. Sve diše za ragbi, a ti treba da se boriš protiv toga i zbog toga si došao. Neverovatno. Uglavnom, u sred te predstave pita Željko dečka ko je i odakle on u subotu popodne u malom pabu Bailey Ground Hotela u Seascale-u, na strogom zapadu vetrovite Kumbrije? Mladić odgovara da je on sin našeg sponzora, T&D Suplies. Tu nastaje jedan vrlo kratak momenat možda malo neprijatne tišine koji Željko prekida tako što podiže ruke visoko u vis i kliče SUPPLIEEEES (kao iznenađenje – SURPRISE).
Tu smo svi popadali od smeha i stvorilo se jedno veliko prijateljstvo. Pre svega toga imali smo trening u Milomu. Nisam napomenuo, ali to je bila još jedna stvar koju smo malo zamerili Metiju prve noći. Planirano je bilo da učestvujemo u 2 treninga sa decom različitih uzrasta i da nakon toga imamo poslednje uigravanje za utakmicu, ali se put odužio i da bi što više odmorili zamolili smo Metija da trening sa starijom grupom odloži i da ćemo kako tako odraditi taj jedan trening. Mi smo u Srbiji navikli da nema puno dece mlađe od 10 godina koja bi se odazvala ovom pozivu. Još jedna velika greška!
Klub je san snova za naš nivo i nešto čemu moramo da težimo. Tu smo zaista shvatili gde smo došli i protiv čega se borimo. Milom nije klub, Milom je zajednica!
Čelnici kluba nas najsrdačnije dočekuju i prvo odlazimo u prostorije kluba. Ogroman pab sa dva dugačka šanka, prepuna roditelja koji se druže dok čekaju svoju decu da završe trening. Pošto je duvao neverovatan vetar svi koji nisu u timu su ostali da uživaju u pabu, a mi smo krenuli u zgradu gde su svlačionice. Na izlazu stoji jedan gospodin i deli nam poklone, tako da sam dobio dve kravate sa grbom Miloma.
Oduševljeni smo svime što vidimo i siguran sam da smo svi priželjkivali da imamo iste takve uslove. Za glavni teren kažu da je najbolji teren amaterske lige u Engleskoj, a tu je i sasvim solidan pomoćni. U zgradi sa svlačionicama je sala za kardio vežbe i teretana, tako da postoje svi uslovi potrebni za ozbiljne i raznovrsne treninge.
Mislili smo da je trening sa decom na glavnom terenu na kome nije bilo nikoga i srećni smo bili što možemo da odma odradimo naš trening i što pre sednemo u pab da jedemo, ali oni nas odvode na pomoćni. Tamo nas čeka ja mislim preko 40 klinaca koji već trče za loptom i slušaju šta im trener kaže. Odmah smo zaboravili na naš trening i krenuli da trčimo sa decom. Ne zna se ko je bio srećniji, mališani ili mi. Igrali smo razne igrice, nosili ih, obarali su džakove, igrali ragbi. Savršeno, veliki podstrek da pokušamo tako nešto i u Srbiji.
Posle treninga otišli smo u pab gde nas je čekala hrana. Nismo znali da u pabu postoji još jedna prostorija, zaseban mali pab koji je ceo okićen ragbi liga memoarima, tu smo ručali. Milom je najstariji amaterski klub na svetu osnovan 1873. i u vitrinama su bile njihove fotografije i dresovi iz tog vremena, dresovi reprezentacije i klubova iz Australije, Engleske, sve iz prethodnih 100 i više godina. Mi smo najmlađi klub u takmičenju. Stari protiv Novih. Trener Bret je seo za jedan od stolova i prva slika koju je ugledao kada se okrenuo iz 1800 i neke imala je imena Robinson i Anderson, kao naša dva Amerikanca i još jedno ime J. Davidson – inicijale njegovog oca.
Kasnije sam u hotelu pričao sa Semom koji je iz Škotske o jedinoj Škotskoj ekipi u ovom takmičenju, pa sam pred spavanje istraživao prethodne rezultate Miloma i video da su prošle godine na isti dan u prvom kolu Challenge Cup-a igrali baš protiv te škotske ekipe. Sem je prvi profesionalni igrač koji je igrao u Srbiji. To su neke slučajnosti koje su se previše dobro uklapale u našu priču.
3. Dan – GAME DAY
Neću mnogo da pričam o uvodu u utakmicu, veče pre utakmice smo imali odličan motivacioni sastanak, a na dan utakmice je sve bilo na nivou. Osim Denisa koji je zaboravio kopačke u hotelu, ali ga je naš veliki pomoćnik Juan Jose spasao i pozajmio par njegovih.
Kada smo došli na teren već je tu bilo više ljudi nego što obično gleda naše utakmice. Smestili smo se u svlačionici i otišli da proverimo teren i osetimo vetar koji je duvao sa udarimo preko 50 km/h. To znači da niko od nas nije ispustio ni kap znoja jer se vetar uvlačio u kosti, a igrali smo najnaporniju utakmicu u životu.
Na povratku u svlačionicu prvo iznenađenje i potvrda da ovaj događaj nije samo veliki i značajan samo za nas. Pravo ka meni ide Ralf Rimer predsednik RFL-a, najvažnije ragbi liga organizacije u Evropi. Ja automatski razvijam osmeh kao da sam video najboljeg prijatelja, a on se kulturno javlja i želi sreću.
Kada smo se spremili za utakmicu i krenuli na teren pozvali su nas u pab da se slikamo i tu nas je čekalo najveće iznenađenje i najveća čast. Slikamo se sa trofejom Challenge Cup-a. Trofej Challenge Cup-a je prisutan na našoj utakmici!
Konačno izlazimo na zagrevanje i tu ide novi pozitivan šok, sa parkinga čujemo i vidimo grupe Srba. Citiraću Željka i kapitena Stefana Sajlu Nedeljkovića:
- Neverovatno, u malom gradiću na severo-zapadu Engleske imali smo podršku naših ljudi i navijača. Pevali su Zvezdine navijčke pesme, bilo je tu i nazdravljanja rakijom. Ma sjajno. Uspostavili smo odličnu komunikaciju i saradnju sa ljudima iz Miloma, sa kojima ćemo raditi na razvoju kluba. Eto, interesantnu stvar su nam otkrili nekoliko sati posle meča - više od pola miliona ljudi pratilo je strim našeg meča na sajtu BBC! To je fenomenalna brojka za nas, ali i za njih - kaže Delić.
- Veliko iznenađenje je bilo videti zastavu Srbije i zastavu da grbom Crvene Zvezde kako se neprestano vijore iza naše klupe sa rezervnim igračima. Ogromno oduševljenje je u ekipi izazvala informacija da su svi oni putovali par sati i došli organizovano iz drugih gradova da nas podrže. Veliko hvala svima njima, kao i ljudima koji su preko internet prenosa pratili tu utakmicu - Nedeljković nije krio oduševljenje
O samoj utakmici nemam srca previše da pišem. Rezultat je bio 38:10 za Milom. Od prvog njihovog seta napada znali smo da će biti teško, posebno dok nam vetar snažno duva u lice. Ništa lakše nam nije bilo kada se posle 20-ak minuta povredio Kegla koji ih je rušio kao kegle i dok nije izašao iz igre 17 ili 18 puta udario u njih kao da je ludak, kao da sutra ne postoji. Radije ću pisati o činjenicama koje su potvrđivale veličinu ovog događaja i da on nije važan samo za nas, već za čitavu zajednicu ragbi lige.
Gledalaca je bilo oko 1200, sigurno najviše što je iko od nas doživeo. Atmosfera je još više uticala na utakmicu jer teren nema tribine. Virile su glave redova navijača raspoređenih duž aut linije odmah uz teren, tako da je svaki dobar potez Miloma i greška Zvezde propraćena ozbiljnim hukom koji je bio dodatni vetar u leđa igračima Miloma koji su takođe bili vidno motivisani celom prilikom.
Milomove utakmice inače prati do par stotina ljudi, a ovu utakmicu su pratili i ljudi konji su virili sa svojih prozora ili iza ulične ograde. Najbolje mesto u kući imao je gospodin koji se popeo džipom na obližnje brdo i gledao utakmicu iz najbolje perspektive zaštićen od vetra.
Posebno nam je bilo drago da vidimo u publici našu braću iz reprezentacije, engleze srpskog porekla Džejsona Muranku i Ostina Novakovića sa porodicom, pa legendu ragbi lige i našeg prijatelja Bila Ashursta, a stvarno specijalan i neočekivan trenutak je bio kada sam u svlačionici ugledao Alberta Kelija.
Stajao sam posle tuširanja go kao od majke rođen. Vidim poznatu facu ulazi u svlačionicu i razmišljam naglas Albert Kelly, it’s f*****g Albert Kelly. Dobro se nasmejao, a ja sam morao da ga zagrlim, pre nego što je nastavio da čestita ostalim saigračima na istorijskoj utakmici.
Upravo dok pišem, preko lajv strima gledam veliki derbi koji sam malopre pominjao Hull KR protiv Hull FC, a da nije povređen Albert Keli bi verovatno bio najzvučnije ime u ekipi crno-belih. Uveče kada smo gledali snimak smo shvatili da je utakmicu prenosio čuveni JJB – Jamie Jones Bishop. Igrač Leeds Rhinosa i čovek koji je komentarisao utakmicu koju sam sinoć gledao – otvaranje sezone u Super Ligi i najveći engleski derbi St Helens Saints – Wigan Warriors. Mi i najveći engleski derbi u razmaku od 4 dana. Dosta dobro. Toliko detalja koji su sami za sebe dovoljni da vam napune srce, a nama je srce bilo preplavljeno.
Posle utakmice pab je bio krcat tako da smo se jedva probili do kuhinje odakle smo preuzimali hranu koju su nam spremili, a na stolu su nas čekali paketi piva. Publika se animirala tombolom, a kada se izvučeni dobitnik sanduka piva nije odazvao i sanduk dodeljen Zvezdi nastala je erupcija oduševljenja. Do kraja večeri svi igrači Zvezde su bili obučeni u Milomove stvari, a igrači i navijačice, da navijačice Miloma, u Zvezdine. Znali smo da je to sve potpuno normalno tamo, ali mi smo stvarno bili oduševljeni.
Publika i igrači obe ekipe posle utakmice zajedno uživaju u životu, zaboravljaju sve šta je bilo na terenu, druže se i prave nešto što ovaj sport stvarno čini posebnim i što me tera da sto puta ponavljam šta znači kultura ragbi lige. U nekim drugim utakmicama i nekim drugim sportovima, igrači bi pružili ruke, istuširali se i otišli kući, ali ne i kod engleza, ne u ragbi ligi. Mnogo puta mi je prišao Bobi iz Miloma da nazdravi i izvini se što je 4 puta pokušao da mi otkine glavu na terenu, što je potpuno normalno i on bi da mi objasni da je to potpuno normalno. To je ragbi, to je teren, a sada možemo da slavimo život i dobru borbu. Bobi nas je kasnije poveo u sledeći pab i tu se polako završio ovaj san sa gorkim ukusom poraza.
Poslednje čega se sećam kada sam se probudio iz sna je da sam šetajući prodavnicom Robin Hud aerodroma ugledao čuvene novine Rugby League Express i bez razmišljanja kupio primerak od funtu i po i krenuo da listam na sred prodavnice da bih došao do izveštaja o Challenge Cup-u. Izveštaj sa 52 utakmice prvog kola je bio na dve strane, a izveštaj o našoj utakmici na više od pola strane sa velikom slikom. U najčitanijijim novinama o ragbi ligi. Mi!? U roku od pola sata u svim prodavnicama na aerodromu su rasprodati svi primerci Rugby League Express-a.
Nisam spomenuo da smo u danima koji su prethodili utakmici izlazili na naslovnoj strani rugby-league.com, Mi!? Stranici na koju ja i ceo svet ulazimo skoro svaki dan da proverimo vesti. Izlazili smo više puta na BBC, pa su čak poslali ekipu u Beograd da snime prilog o nama. Nama!? Je l vi znate da sam ja nekada ostavljao upaljen kompjuter po tri dana da bi preko torenta skinuo, odgledao jednu utakmicu ragbija i učio iz toga što i onoga što pričaju komentatori!?
Upijao sam svaku reč kao sunđer. Zbog ovog događaja su ti komentatori pričali o nama, ti igrači dolazili da pozdrave naš put i gledaju naše utakmice... Ostaćemo zauvek upamćeni kao prva ekipa iz Srbije koja se takmičila u Challenge Cup-u i nadamo se da ćemo zajedno sa nekom novom generacijom u godinama koje dolaze doneti ovaj trofej u Beograd na godinu dana! Svakako ćemo raditi na tome poučeni ovim velikim iskustvom.
Hvala Milomu na nezaboravnom doživljaju i zaista lekciji kulture jednog ragbi liga kluba. Siguran sam da je ovo samo početak neraskidive veze najstarijeg i najmlađeg kluba u najprestižnijem Kup takmičenju. Veliko iskustvo i velika lekcija, vratićemo se pametniji i jači.
Za kraj citiraću Marka Pulena:
- Prvo i najvažnije, drago mi je da su četiri naša momka prvi put u životu letela avionom - zahvaljujući ragbi ligi - i da je prvo iskustvo Engleske za većinu dečaka Severna Engleska , gde su ljudi iskreni, prijateljski nastrojeni, topli, skromni, gostoljubivi, ponosni, udaraju jako (na terenu) i partijaju još jače...“
Živela ragbi liga!
(Stefan Nikolić, RLK Crvena zvezda)
Povezane vesti
Srpski klub senzacionalno uzeo set dvostrukom šampionu Evrope i časno ispao
Istorijska noć za srpski sport u Šumadiji, Karađorđe skupo prodao kožu "neprijatelju"
Potop Zvezde i Vojvodine u dva čina, Topolčani odbranili čast, u Šumadiju dolazi dvostruki šampion Evrope
<% post.title %>
Odbojkaši Zvezde poraženi u prvom meču u Evropi, odbojkašice eliminisane posle zlatnog seta
Video: Majstorija Kneževića za TV špice: Pogledajte fenomenalan gol bivšeg igrača Zvezde
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
OPTICUS
Izuzetan tekst .
Podelite komentar
FANTOM
U cemu je velicina uspeha ragbista. Igra se za rezultat koga ovde nema. Placen odlazak u trajanju od tri dana proveden u razgledanju grada i poseti pabovima razrogacenih ociju sa divljenjem prema konkurentnom timu ciji sastav poznaju samo oni koji se bave tim sportom. Velika stvar 1200 gledalaca, doduse u Srbiji ih gledaju clanovi porodica, po koji drug koji dolazi da se prijatelj ne naljuti bez obzira sto mu igra lici na spansko selo i nikako da shvati gomilu oznojenih individua koji se dzapaju oko jedne lopte. Zar nije jednostavno baciti im jos koju da se u zaru i nacinu kako docepati se nje ne povredjuju. Praci muski sport?
Podelite komentar
Glavato
Kakav bre k... Ragbi!!!
Podelite komentar