Nikola Rađen za Telegraf o problemima srpskog vaterpola, reprezentaciji i OI: "Možemo u polufinale"

Vaterpolo... Sport koji je Srbiji doneo mnogo uspeha tokom prethodnih godina, ali koji se sada nalazi u malo blažem padu. Ipak, Srbija je uspela da se plasira u četvrtfinale Olimpijskih igara, idući rival Grčka, a u sklopu tog uspeha gost Telegrafa je bio i proslavljeni reprezenetativac i nekadašnji igrač Zvezde i Partizana Nikola Rađen.

Kada se pomene vaterpolo, jedna od prvih asocijacija u ovoj zemlji jeste upravo Nikola Rađen, čovek koji je osvojio čak 17 medalja sa nacionalnim timom, a može se pohvaliti i da je po jednom bio i prvak Evrope sa Crvenom zvezdom i Partizanom.

Takođe, igrao je i za mnoge druge klubove, počeo je u Vojvodini, a put ga je vodio u Hios, Olimpijakos, Oradeu, Dinamo iz Moskve, AEK iz Atine... Imao je Rađen prelepu karijeru, a i čak nakon što je "obesio" kapicu, odlučio je da ostane pri bazenu.

On sada radi malo kao trener, malo kao instruktor, dok i u trenucima razgovora za Telegraf gleda ka TV-u i traži prenose vaterpola, jer bez toga jednostavno ne može.

Zbog svega toga on je za Telegraf govorio o penziji, Srbiji na Olimpijskim igrama, ali i problemu srpskog vaterpola.

Šta radi Nikola Rađen u penziji? 

Završio je bogatu karijeru, ali jednostavno nije mogao da ode dalje od bazena. Upravo time je na neki način i počeo razgovor za Telegraf, gde je kratko sumirao i čime se bavi sada kada je "bivši" vaterpolista.

• Nikola, kako je u penziji, kako se osećate nakon igračke karijere?

- Pa hvala na pitanju i hvala na pozivu na gostovanje. U penziji je odlično. Bolju penziju nisam mogao da zamislim. Nekako sam ja već pred kraj svoje karijere, tad sam već znao šta ću da radim i bio sam na neki način i spreman na to koji će da bude moj idući poziv po izlasku iz bazena, tako da maltene poslednji dan u bazenu je bio i moj prvi dan na radnom mestu. Opredelio sam se da ostanem blizu sporta, blizu vaterpola, blizu bazena i u tom smeru sam nastavio.

- Posle uspešne karijere, veoma uspešno radimo sada obuku plivanja sa decom, školu plivanja i vaterpola, što u Beogradu, što po celoj Srbiji, a i šire. Voma sam zadovoljan i u tom smeru će se kretati neka moja dalja karijera. Trenerski posao i zvanje u kom sam se takođe okušao bilo je interesanto, a najinteresantnije od toga što mogu da izdvojim je sigurno učešće na Svetskom prvenstvu ispod 18 godina, gde sam bio pomoćnik selektora Miloša Sakovića i sa reprezentacijom Srbije kao trener sam osvojio srebrnu medalju - priča Nikola Rađen na početku razgovora za Telegraf.

Nikola Rađen je u bazenu proveo preko 20 godina, u Partizan je stigao 2002. godine iz Vojvodine, kada je sve počelo da bude dosta ozbiljnije, ali, kako kaže, promena sa igračke na trenersku karijeru i nije bila toliko teška.

- Pa vidi, iskreno da kažem, meni je bilo mnogo lako da se prebacim, ne znam kako će da zvuči, ali na neki način je to i bilo neophodno, da se što pre napravi ta tranzicija u glavi. Možda je bolje pitanje kako sam usklađivao normalne životne obaveze i okolnosti, pošto više nema treninga, obaveza pre podne, posle podne, ranca i slušanje trenera pored bazena da ti govori šta treba da radiš. Tako da ja sam bio spreman za novi poziv, ali trebalo mi je malo vreme da se naviknem da više nema te neke rutine koje je bila od moje 15. godine maltene.

Nikola Rađen je završio karijeru, u bazenu je bio beskrupulozan, temperamentan, uvek spreman za borbu i jedno je bilo sigurno - da će ostaviti i srce u bazenu da njegov tim dođe do pobede.

Takav je i kao trener, ali, ne toliko strog.

- Moja ideja je da disciplina i poštovanje uvek moraju da postoje, da mora da postoji poštovanje između njih, između igrača u toj samoj grupi, u ekipi. Onda i poštovanje prema treneru koji je van bazena i poštovanje samog treninga. I, hajde da kažemo, jako mi je bitna etika samog rada i etika kolektiva. Nisam sad nešto preterano zahtevan, više gledam da sada pošto je došlo neko novo vreme, više nisam samo trener, vi ste sada i animator i najbolji prijatelj i psiholog, pedagog i učitelj i najbolji drug.

- To su sve uloge sada koje su na mestu trenera. E sad, to neko može da prihvati, neko ne može, pogotovo u radu sa mladima. Vi morate tu da budete i da osetite moment kad koju ulogu koristite. Nadam se da ste me shvatili, jer biti trener i duvati u pištaljku i izdavati komande, to je mnogo lako, supvoparno govoreći, ali osetiti igrača, atmosferu, situaciju u kojoj se igrač ili ekipa nalazi, to baš ne može svako - ističe Rađen.

Srbija na OI u Parizu - Možemo do polufinala! Meč sa Australijom? Katastrofa i nikad gora Srbija!

Trenutno najvažnija tema su Olimpijske igre, gde je Srija po prvi put otišla kao neko u koga ne gledaju kao favorita. Prošla je naša selekcija do četvrtfinala, a tamo je čeka duel sa Grčkom.

O svemu, Nikola Rađen je dao svoj neki generalni utisak nakon pet mečeva u grupnoj fazi, gde je Srbija zabeležila dve pobede i tri poraza, te tako kao četvrtoplasirana prošla dalje.

- Što se tiče Olimpijskih igara u Parizu, mislim da mi i dalje imamo šanse da dođemo do tog polufinala. Da ne zvuči preambiciozno, cenim i poštujem rad Uroša Stevanovića, našeg selektora, i odabir igrača koji je on birao da povede u Pariz. Momci koji su posle jedne neverovatne pobede protiv Francuza potpuno promenili svoju igru, atmosferu, odnos u bazenu... To je jako bitna stvar za najvažniju utakmicu, složićemo se, što je četvrtfinale koje nas očekuje.

- Bez obzira sa kojeg mesta krenuli u to četvrtfinale, nama je ta utakmica kao finale. Da bi uspeli da dođemo do tog polufinala, mi prvo moramo dobiti u četvrtfinalu, naravno. U grupi nije bilo sjajno, nije bila prikazana neka željena igra. Mislim da je ispod nivoa reprezentacije Srbije ta prikazana igra, ali šta je tu je. Olimpijski turnir je počeo kroz grupnu fazu i mi smo kroz grupnu fazu i sazrevali. Tačno se videlo da momcima treba taj jedan, da kažemo, okidač ili trigger da se povuče i da proigraju kako treba. I to se desilo protiv Francuske, hvala Bogu, sad smo sigurni četvrtfinalisti što je jako dobro - izneo je utiske proslavljeni reprezentativac Nikola Rađen.

Nekako, najviše je zaparao oči taj poraz od Australije, prvi u istoriji naših Delfina.

- Šta se dogodilo tog dana u bazenu? Pa, sigurno se dogodilo isto ono što se dogodilo i kada smo izgubili prvi put u istoriji od Francuza. Da li je tako? Hajde da kažemo da je generacija posle moje, to su momci aktuelni naši reprezentativci, najbolji igrači ove zemlje, ipak je moralo i to da se desi da imamo neke neprijatne situacije iliti utakmice koje smo izgubili. Sećamo se dobro one utakmice protiv Francuza, pa onda u Americi utakmice protiv Rumuna koju smo izgubili i evo sad su došli na red i Australijanci na Olimpijskim igrama. Da me neko ne bi pogrešno shvatio, sve to ide u rok službe iliti u rok odrastanja, sazrevanja te mlade ekipe.

- Možda je to i trebalo da se desi da bi se ekipa onako trgla, opametila. Znam da je neprijatno, i meni je samom bilo neprijatno, poraz od, siguran sam slabije, Australije, ali opet smo videli da je Australija posle te pobede napravila još dva neverovatna rezultata gde su pobedili i Francuze i Mađare, je li tako? Sa stručne strane, nekako vladala totalna pasiva i nezainteresovanost koja se dešavala tokom utakmice, a koja je dovela momke do toga da primimo osam i da damo samo tri gola. Nikad lošiju reprezentaciju Srbije nisam gledao, segmenti odbrane i napada nisu bili na zadovoljavajućem nivou i ne treba biti sada nešto previše stručan i reći da je to bilo nešto dobro. Ne, bilo je katastrofa, iz toga smo uspeli za dva dana da se što bolje odmorimo, pripremimo i nastavimo dalje i to je kvalitet ekipe koji poseduje reprezentacija Srbije.

Međutim, samo dva dana nakon tog poraza od Australije, Srbija je zaigrala odlično protiv Španije i tesno izgubila, a onda je usledila pobeda protiv Francuza za prolaz među osam najboljih ekipa.

- Jeste, video se totalno drugačiji pristup protiv reprezentacije Španije, mi smo bili rezultatski aktivni sve do kraja treće četvrtine, onda su Španci se malo odvojili, nismo mogli da je stignemo, ali najviše što smo gledali, ja bar lično sam gledao, to je bila igra reprezentacije Srbije koja je obećavala i videlo se drugačiji pristup, utakmice, odnos prema igri, prema saigračima što je bilo jako bitno za nastavak turnira i što je na kraju urodilo, mi je kasnije deklasirali Francuze pred domaćom publikom i izborili sigurno u četvrtfinalu.

Srpski vaterpolo - gde je zapelo?

Još jedna tema koja se provlači od početka Olimpijskih igara je činjenica da srpski vaterpolo nije ono što je nekad bio. Istina, ne deluje sve tako, Srbija po prvi put nije favorit...

Međutim, gde je zapelo u čitavoj priči? Da li su problem klubovi, kadrovi ili nešto treće?

Nikola Rađen je za Telegraf i to pokušao da objasni.

- Pa vidi, ako pričamo o seniorskom vaterpolu, ne možemo mi sada da se previše žalimo, jer mi imamo aktuelnog vicešampiona Evrope koji je i ove godine otišao na Fajnal for, znači redovnog učesnika fajnal fora Lige šampione i tim koji je tamo otišao iz Srpske lige, onda imamo Kragujevac koji je igrao završnicu Jadranske lige, takođe i Novi Beograd koji je takođe igrao završnicu Jadranske Ligi. Znači naša liga je dovoljno kvalitetna i jaka, sa nekim izmenama i iznenađenjima, ja mislim da mogu da budu još jači. Ne treba zaboraviti ni Zvezdu, ni Partizan koji su takođe imali zapažene role u evropskim takmičenjima.

- Mislim da mi treba da ovde pričamo više o momentu zašto nemamo dovoljno vaterpolista i zašto je vaterpolo postao neatraktivan sport. Kada kažem neatraktivan sport, to je zato što ja mislim da se ne upisuje dovoljno dečaka i devojčica na vaterpolo, bar ne onoliko koliko je to ranije bilo. Mislim da je to pravo pitanje, jer vi bez količine nove upisane dece i ne možete da računate kasnije na potencijalne reprezentivce ili obrnuto, je li tako? To je veći problem koji se dešava već dugi niz godina i zbog toga mi sad imamo gepove velike u našim mlađim reprezentacijama. Imamo momentat gde U16 reprezentacija nije prošla ni u četvrtfinale, nego je ispod osmog mesta na Svetskom prvenstvu i to će nam se dešavati ukoliko ne promenimo neki pristup ili animaciju dece prema plivačkim ili vaterpolo sportovima, jer mislim da mi bez baze ne možemo da dobijemo nekog novog Nikolu Rađena, Prlainovića, Filipovića i tako dalje.

Osvrnuo se Nikola Rađen i na to kako je on sa 17 godina bio u Partizanu, gde je igrao sa dosta starijima, a pokušao je da objasni i zašto to sada ne funkcioniše.

Jednostavno, nema dovoljno dobrih "učitelja" u bazenu.

- Pa što se tiče te prakse, ona i dalje postoji u srpskim klubovima, ali je pitanje s kim igraju i od koga uče. To mislim u bazenu, jer mi kada smo došli, govorim mi, množina, dakle Duško Pjetlović, Gojko Pjetlović i ja kada smo došli u Partizan, mi smo učili od Živka Gocića, Slobodana Nikića, Vanje Udovičića i svih reprezentativaca koji su kasnije bili okosnice reprezentacije. Tako da je nama put bio mnogo, da kažem, ne lakši nego je to bio put sazrevanja na takav način.

- A sad ti trendovi koji danas postoje da se mlađi igrači bacaju u vatru i da sad ne navodim poimence koji su to i igrači da se ne bi uobrazili, namerno kažem, ali nema dovoljno kvalitetnih vaterpolista uz koje mogu da sazrevaju. Sistem je ranije bio drugačiji i više se vodilo računa o mlađim igračima, potencijalno i seniorskoj reprezentaciji i na to se obraćalo dosta pažnje. Sada je to urušeno, zbog čega ne znam, sada se ne vodi računa ni o trenerima, ni o mlađim igračima koji pristupaju reprezentaciju, koji treba da budu u seniorski reprezentativci, osim na individualnom nivou selektora i ostalih u direktnoj komunikaciji. Sistemski nemamo rešenje za to i mislim da je to jako veliki problem.

On je uporedio na neki način i odziv dečaka idevojčica iz njegovog vremena sa ovim sada.

Tačnije, pokušao je da objasni i gde klubovi širom Srbije greše i zbog čega nema toliko mladih sada u bazenima sa kapicama. Zašto je vaterpolo neatraktivan i zašto potencijal nije iskorišćen.

- Ne moramo da privolimo decu. Sama ideja koja je potekla je to da mi približimo vrhunske sportiste deci i zbog toga ja želim da odem i u Kraljevo, i u Požarevac, i u Vranje, i u Gračanicu, i u Banjaluku i Ljig i sva ostala mesta koja smo postavili... Da uđem u te gradove i da nas deca vide na njihovim bazenima. To je njihovo prirodno okruženje. Da vi dobijate momenat da deca mogu da dobiju priliku da rade sa vrhunskim sportistima. Na taj način radimo animaciju prema vodenim sportovima, a što se tiče samog Beograda, pa vi ne možete da budete samo klub i da  očekujete da se deca upišu sama. Je li tako?

- To vreme je davno prošlo. Vi morate da radite konstantnu animaciju. Naravno sad postoje platforme i kanali s kojima može mnogo da se komunicira sa roditeljima, ustanovama, sa decom i tako dalje, što se ne koristi uopšte. Bar u vaterpolu se ne koristi. Apsolutno nula posto potencijala... I sve te zlatne medalje, da mi šetamo sada po Beogradu sa njima, niko neće provaliti zašto se to dešava. Tako da mislim da popularizacija samog vaterpola kod nas dolazi sa velikim imenima i tu se i završava. Kasnije je nastavak da se upotrebe te zlatne medalje, to nikada nije iskorišćeno na pravi način i tu je načinjena jako velika greška. Ali nadam se da će se u budućnosti to promeniti, jer mislim da mi moramo da budemo realni i svesni da smo mi sada druga divizija što se tiče naše reprezentacije, više nismo ni u prvih četiri, ni u prvih šest, tako da kada malo budemo toga svesni, biće nam mnogo bolje.

Na kraju razgovora, Nikola Rađen se i dobro zamislio nakon jednog naizgled jednostavnog pitanja.

Upitan je od strane novinara Telegrafa - koji bi savet dao Nikoli Rađenu od 17 godina?

- Dobro pitanje, iskreno da ti kažem. Baš dobro pitanje. Savet koji bih dao malom Nikoli bio bi, što bi se reklo strpljen, spašen... A bio bi to sigurno jedan dugačak razgovor u smislu nekih momenata u životu koji su se dešavali. A da li bih nešto menjao, ne bih menjao, realno, jer ne mogu da budem nezahvalan i da previše pričam o tome, ipak sam osvojio 17 medalja sa reprezentacijom, što nije mala stvar, složićete se, kao i dve Lige šampiona. Vaterpolo kao sport mi je podario da budem član reprezentacije Srbije i da ponosno branim boje svoje zemlje, a takođe da živim u evropskim metropolama i da živim od vaterpola. Tako da ne bih ništa menjao i sveukupno, svojom karijerom sam veoma zadovoljan.

- Za mlađe bih imao savet da ukoliko se opredele za vaterpolo, da ga shvate do trinaeste-četrnaeste godine kao lepu zanimaciju, igru i druženje, a da od 14. godine već počinju da razmišljaju malo ozbiljnije o tome ukoliko žele da se bave tim sportom. A ukoliko žele da se bave vaterpolom i razmišljaju o njemu, moraju da budu spremni na mnogo odricanja - zaključio je Nikola Rađen.

(Telegraf.rs)