Tekvondo: Revolucija udaraca - od drevnih korejskih kraljevstava do modernih Olimpijskih igara

Tekvondo, poznat kao "veština udaranja nogama i pesnicama", ima svoje korene u drevnoj Koreji, datirajući još iz perioda Tri kraljevstva (oko 57. pne do 668. ne), kada su ratnici dinastije Silla razvijali tehniku nazvanu taekkyon ili "noga-ruka". Ova borilačka veština postala je dominantna u Koreji tokom 20. veka pre nego što je osvojila svet. Internacionalizacija sporta kulminirala je osnivanjem Svetske tekvondo federacije 1973. godine, koja je započela sa prvim svetskim prvenstvom iste godine u Seulu.

Cilj tekvondoa je da sportista efikasno udara nogama i pesnicama protivnika, uz istovremenu odbranu od njihovih udaraca. Ova dinamična borilačka veština karakteriše se brzim i fluidnim kombinacijama udaraca nogama i pesnicama na osmougaonom tatamiju, gde se mečevi odvijaju u tri runde po dva minuta. Bodovi se dodeljuju prema težini i izvođenju tehnika, pri čemu udarci u glavu nose više bodova od udaraca u trup, dok se za okretne udarce dodeljuju dodatni bodovi. Sportisti mogu biti kažnjeni za različite prekršaje tokom meča.

Preporučujemo

Tekvondo je prvi put predstavljen na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. godine kao demonstracioni sport, a zatim kao demonstracioni sport i na Igrama u Barseloni 1992. godine. Konačno, sport je postao deo zvaničnog olimpijskog programa na Igrama u Sidneju 2000. godine, obuhvatajući takmičenja za muškarce i žene. Od tada, tekvondo je redovno prisutan na Olimpijskim igrama, igrajući značajnu ulogu u globalnom sportskom pejzažu.

Iako su u prošlosti dominirali sportisti iz Republike Koreje, današnji pejzaž tekvondoa sve je raznovrsniji i internacionalniji. Na primer, na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. godine, zlatne medalje osvojili su sportisti iz osam različitih zemalja, što ilustruje rastuću globalnu konkurenciju u ovom sportu.

Neke od najvažnijih trenutaka u istoriji sporta uključuju osvajanje prvih olimpijskih medalja za svoje zemlje putem tekvondoa, kao što su Vijetnam 2000. godine, Avganistan 2008. godine, Gabon 2012. godine, Niger i Jordan 2016. godine, kao i istorijsko osvajanje prvih ženskih olimpijskih medalja za Islamsku Republiku Iran i Obalu Slonovače takođe 2016. godine.

Čast naše zemlje na Olimpijskim igrama u ovom sportu braniće Lev Kornejev (kategorija do 58 kg), Stefan Takov (kategorija do 80 kg) i Aleksandra Perišić (do 67 kg).

Inače, Srbija je u ovom sportu i te kako uspešna. Prvi put su nas obradovali u Londonu 2012. godine, kada je Milica Mandić osvojila istorijsko zlato, postavši pritom nacionalna sportska heroina. Četiri godine kasnije, u Riju 2016, Tijana Bogdanović je zablistala osvajanjem srebrne medalje, dodajući novu dimenziju srpskom uspehu u borilačkim veštinama. Nastavak sjajnih rezultata došao je u Tokiju 2020, gde je Milica Mandić osvojila svoju drugu zlatnu medalju, a Tijana Bogdanović donela je bronzu.

(Telegraf.rs)