Suze koje govore više od reči

Poslednji ples optočen suzama. Sigurno da blistava generacija Marininih lavica nije zamišljala da se od reprezentativne karijere oprosti na takav način. Nije zaslužila, ali takav je sport.

Nekada pobediš, nekada izgubiš.

Preporučujemo

Ali da li je to zaista i važno posle svakog osmeha, skoka i radosti u poslednjoj deceniji kada god bi postigle koš, vraćale se iz nemogućeg, pobeđivale nepobedive?

Iako će neki sigurno skočiti i reći da su morale da uzmu medalju na ovim Olimpijskim igrama posle osvojenog pehara na Evropskom prvenstvu. Nisu, jer su već uradile dovoljno. Nisu, jer su svaki put ostavljale srce na terenu. Za Srbiju. Za sve nas.

Zbog toga utoliko više boli svaki loš komentar upućen srpskim košarkašicama. Da li treba podsećati na sve medalje koje su osvojene, na sve devojčice koje su upravo zbog Marininih devojaka počele da se bave košarkom i koliko su indirektno ili ne poboljšale našu svakodnevnicu?

Neki ne shvataju kolika odricanja postoje u profesionalnom sportu. Jer ove devojke žrtvovale su svoje leto kako bi se borile za našu zemlju gotovo odmah posle napornih sezona. Odmah potom vratiće se na posao u svoje klubove. Neke i bez dana odmora.

Foto: kss.rs

Propustile su leto da bi nama pokušale da podare radost. Propustile su šansu da provedu i ono malo slobodnog vremena sa porodicama i prijateljima. Rizikovale su povrede. Neke su kroz godine dolazile na trening posle trudnoće. Odazivale su se i onda kada bi mnogi rekli - ne.

Pa treba li uopšte dalje i ići? Ima li uošte ičega važnijeg od porodice? Laički rečeno, za njih je ta "porodica" bila reprezentacija. Tu su se osećale kao kod kuće.

Sonja je u Tokio došla pravo iz kreveta. Jelena je pred Evropsko prvenstvo u Beogradu trenirala zajedno sa bebom u rukama. Obe su danas rekle poslednje zbogom reprezentaciji.

Zagrljene, u suzama su još jednom podelile svu radost i tugu, baš kao što su to činile kroz poslednjih desetak godina. I mi smo zaplakali sa njima.

Teško je pronaći neke druge reči posle svega. Valjda su one prolivene suze na parketu posle poslednjeg zvuka sirene dovoljne. Na tome treba sve i zaključiti.

I zato devojke još jednom, hvala na svemu. Na svakoj medalji, na svakoj pobedi, na svakom nastupu, požrtvovanju...

Do nekog sledećeg druženja, na nekom drugom mestu. Do novih, životnih pobeda.

(Telegraf.rs)