Ove 3 stvari NE smeš uraditi pred finale: Besplatno znanje mladima od Emira Bekrića

"Dokon um, đavolje igralište".

Vreme koje je potrebno "proživeti" između polufinala i finala često za sportistu predstavlja daleko ozbiljniji izazov od samog nadmetanja na stazi, terenu, ringu…

To se pokazalo nebrojeno puta, nažalost često i na primerima naših olimpijaca - aktuelnih i onih iz prošlosti.

a) da se plaši konkurencije;

b) da optereti sebe medaljom;

c) da izbaci strah od neuspeha;

…nabrajao je Emir Bekrić šta sve sportista ne bi smeo da radi, čekajući "taj" dan, "taj" sat, "taj" sekund, "taj" trenutak za koji se spremaš ceo život.

- Trebalo bi da ostane smiren, da ostane fokusiran na svoj nastup, na svoje izvođenje, da sam sebi bude centar sveta. I da veruje u sebe, u proces, da ostane koncentrisan na elemente koje mora da primeni u borbi, trci, utakmici - nadovezao se, prisećajući se i trenutaka kada je zakasnio na trku, zaboravio dres, prestupio pred beogradskom publikom i poželeo da ga nema.

Upitan da li to, konkretno, znači i "logout" do završetka nadmetanja, odgovorio je kao iz topa.

- Tako je, što manje društvenih mreža, što manje čitanje komentara, da se eliminiše faktor pritiska, očekivanja - pričao je 195 centimetara visoki Beograđanin, koji je pre dve godine prestao sa surovim treninzima, ali ostao u atletici kao jedan od onih koji će učiniti da naredne zime budemo ponosni organizatori Svetskog dvoranskog prvenstva.

- Dosta ljudi koji navijaju za sportistu znaju indirektno da nabiju tenziju, 'ajmo sad medalja, 'ajmo sad napred, sve što ti nije potrebno u tom trenutku… A, prija sportisti, jer voli pažnju, voli podršku, ali opet trebalo bi to da izbalansira, tako da bi najbolje bilo kada bi ostavio to dok ne završi takmičenje. Do tada totalna izolacija, a posle može sve.

Gost Telegrafovog olimpijskog magazina, nacionalni rekorder na 400 metara preponama i osvajač bronzane medalje sa Svetskog prvenstva u Moskvi 2013. godine, ponudio je "besplatan" savet mladim sportistima koji će u budućnosti, možda, ako budu vredno radili i budu uporni u tome da vredno rade, imati privilegiju da se susretnu sa najdragocenijom vrstom pritiska na svetu.

Upravo takvu privilegiju zaslužila je njegova koleginica iz reprezentacije i prijateljica, Ivana Španović.

- Ivana je definitivno sanjala osvajanje medalje, naročito posle Rija kada je uzela bronzu. Ona je postavila jedan GPS u proteklih pet godina i rekla sebi želim tu medalju - pričao je pokazujući rukom na gore i nastavio:

- Ali, onog trenutka kada je otišla na takmičenje, verujem da je bila fokusirana na segmente koje je potrebno da uradi da bi došla do finala. Kada je došla do finala, šta je potrebno da napravim da bih skočila daleko. Ne, ne razmišljam o 7,00, ne razmišljam o 7,20, ne razmišljam koliko će drugi, nego 'ajde da se dobro zaletim, 'ajde da se dobro odrazim, 'ajde doskok da napravim kako treba - slikovito je govorio Bekrić o pristupu najbolje srpske atletičarke svih vremena.

- To su puzle koje na kraju daju celu sliku.

Imamo li jasnu sliku šta znači biti na zaletištu u finalu Olimpijskih igara, čak i kada smo se pretplatili na HD kvalitet prenosa?

- To je ogromna tenzija, to je ogromna tenzija - nastavio je.

- Pogledajte samo takmičenje… Nema publike, čuješ svoje misli, potreban ti je neko da te bodri, najboljih osam je u 15 centimetara razlike, bukvalno jedan skok može da te spusti sa prvog na sedmo ili podigne sa sedmog na prvo mesto - govorio je 30-godišnjak iz Beograda, koji je pre osam godina na "Lužnjikiju" šokirao konkurenciju i vremenom i dalje aktuelnog rekorda Srbije od 48,05 postao naš prvi osvajač medalje na Svetskom atletskom prvenstvu od osamostaljenja.

Dan kasnije, pridružila mu se Ivana, koja je takođe zaslužila bronzu. Tada, kao i ovog leta u Tokiju, kada je završila četvrta, uz Zrenjaninku bio je isti čovek - Goran Obradović.

- Pogleda, traži podršku, traži potvrdu, traži sugestiju… Jaka je povezanost, zapravo je više simbioza između, konkretno, Ivane i Čeleta. Oni se dobro poznaju, rade zajedno od 2010. godine, on nju poznaje bolje nego svoj mali prst. Posle skoka pogled ka njemu, da li je bilo dobro, produži zalet, skrati zalet, ubrzaj pred dasku, bolje se odrazi, to su sitnice koje može pogledom da joj pošalje… Njoj će sve biti jasno - pričao je Bekrić i prisećao se veze koju je i sam imao sa svojom mentorkom, Mirjanom Stojanović.

Na našu opasku da Ivanina izjava posle neuspeha u Tokiju svedoči koliko je bila ljuta, samo se složio.

- Bila je ljuta, bila je ljuta na sebe - rekao je Bekrić.

- Niko ne očekuje od sportiste koliko sportista očekuje od sebe. Ona je ogroman borac, veliki sportista, veliki čovek, 'fajter' pre svega i ovo je nešto što će morati sa sobom da nosi, ovo je nešto sa čim će morati sama da se izbori, da nauči lekciju, izvuče pouku… Verujem da će je iskoristiti pozitivno, koliko god joj je teško, da će se popeti za stepenik više i postati još jači sportista.

To je važno, jer…

- Sledeća godina je jedna od najlepših što se tiče atletike, naročito za našu zemlju sporta. Mi, kad kažem mi, mislim na Srpski atletski savez, na srpsku atletiku… Organizujemo Svetsko prvenstvo u beogradskoj Areni, to će biti vrh - rekao je Bekrić i nastavio:

- Zašto je specifično? Zato što se od 2018. nije održalo Svetsko prvenstvo, tada je održano u Birmingemu, a naredno otkazano zbog pandemije baš kada je došao red na nas da budemo domaćini. Posle četiri godine orgaznizovaćemo takmičenje kojeg su mnogi željni, jer postoji veliki broj atletičara koji se bolje takmiče u dvorani i oni ga s velikom radošču iščekuju.

I mi s radošću iščekujemo Ivaninu siluetu u tunelu pred izlazak na finale u skoku u dalj pred, nadamo se, najmanje 20.000 ljudi na tribinama.

Glavu gore!

(Telegraf.rs)