Gale Jović za Telegraf otkrio ko su nove Milica i Tijana: Rizikovao sam sve, jer sam verovao!

Dva zlata, po jedno srebro i bronza to su sve medalje koje je Srbija osvojila u tekvondou na Olimpijskim igrama u svojoj istoriji i sve su stigle u poslednjih 9 godina, odnosno u tri olimpijska ciklusa.

Njih su nam donele naše heroine Milica Mandić i Tijana Bogdanović. Ali, iza svih tih uspeha srpskog tekvondoa u poslednjih petnaestak godina stoji jedan čovek - Dragan Jović, poznatiji i kao Gale.

On je učinio Srbiju, da tako kažemo, svetskom silom u tekvondou i za to je rizikovao apsolutno sve, pa čak i budućnost svoje porodice i sebe.

Do njega i do te čuvene 2012. godine Srbija, ili kako god se zvala prethodne zemlje, nikada nije imala takmičare u tekvondou na Olimpijskim igrama. A onda tada odlazimo sa troje predstavnika i odmah osvajamo zlato zahvaljujući Milici Mandić.

Još tada je počelo da se priča o Draganu Joviću, kao vlasniku i treneru u klubu "Galeb", a zatim i treneru srpskog tekvondo tima.

U Tokiju su njegove dve učenice, Milica i Tijana ponovo osvojile odličja. Mandićeva je zlatna, a Tijana bronzana i time su i njegovo znanje i stručnost još jednom na najvećoj svetskoj sceni potvrđeni.

Po povratku iz Tokija bio je zajedno sa našim šampionkama gost Telegrafa i tu priliku smo iskoristili da probamo da otkrijemo koje su te neke njegove tajne uspešnosti i priprema njegovih takmičara i takmičarki koji redovno osvajaju odličja na najvećim smotrama.

Vesti sa naslovne
• Kako se oseća trener koji je stvorio olimpijske šampionke i osvajačice medalja u roku od 9 godina, pri tom govorimo osvajanju medalja na različitim Olimpijskim igrama?

- Not to bad (prev. eng. Ne tako loše). Fantastično. Tri olimpijska ciklusa, četiri medalje. Obe devojke po 2 medalje, 2 zlatne, devojka od 23 godine u dva zaredom olimpijska ciklusa uzima srebro koje je trebalo da bude zlato i sada bronzu... Preponosan sam i na njih i na sve sparing partnere, ceo klub koji je radio na tome i ceo stručni tim koji je stajao iza nas. To je jedan proces koji je trajao svih ovih koliko godina, od Londona još. Pomagali smo se međusobno, napravili smo dobru ekipu, rezultat i onda morate da budete srećni i zadovoljni i uživate u plodovima koje ste stvarali.

• Čuvena je priča o vama kako ste prodali stan, otišli u podstanare, podigli kredit i rizikovali sve kako biste zarad tekvondoa i da stvarate šampione?

- Vidim da to mediji stalno pominju, ali ja imam svoj stan sada, novi, od kredita. Nije ni važno. Ali ,to je bilo jako davno i nisam ni hteo da se to provlači po medijima. To je bio moj porodični cilj i odluka. Radio sam ono što sam mislio da je najpametnije. Odlučio sam se jer sam verovao u to što radim i da to ima smisla, ali ne da bude medijska priča.

• Naravno, ali teško da bi se još neko usudio da rizikuje svoju i budućnost svoje porodice na taj način.

- Različiti smo.

• Dragane, kada govorimo o pripremi za borbu i samoj borbi, ove godine je takmičenje drugačije bilo, bez publike, mi smo u prenosu mogli da čujemo savete koje ste davali i Tijani i Milici. Ali ono što uvek sve kopka i vi ste idealan čovek da odgovorite na to pitanje, da li mislite da u tim trenucima vas one čuju šta im pričate?

- Sto odsto sve. Samo ne možemo sve da uradimo u određenom momentu. Njih dve su sve lepo objasnile. Mi napravimo za svaku protivnicu već u Beogradu. Radimo na sparinzima na tom zadatku. Da li će uspeti to, da li plan A ili plan B ili C, zavisi od momenta, ali one me čuju. One su svakako spremne da vode borbu same, ali ono što ne mogu da vide to je distanca i šta planira protivnica, a ja sve vreme radim neke druge stvari i kada su one spremne ja kažem "Sad može. Blizu je. Pomeri se malo". I onda može da se izvede ono što smo planirali.

• To zvuči kao na video igrici, maltene. Vi kao da imate džojstik.

- Pa, ako imate takvu igricu kao što su one.

• Osim što ste vrhunski tekvondo stručnjak, vi važite i za sjajnog psihologa i motivatora. Sećam se i priče vaterpolista iz Rija kada su rekli da ste upravo vi razgovarali s njima nakon lošeg početka i ulili im to samopouzdanje koje ih je kasnije odvelo do zlata. Možete li da nam otkrijete kako funkcioniše vaš taj odnos sa devojkama i naravno ulogu psihologa Marije Srećkov koja je bila u vašem timu i u Tokiju?

- Da vam kažem, ja sam po prirodi takav i kada igram klikere voleo bih da pobedim. S druge strane, ne možete uvek da budete najbolji. Morate i da imate takmičare koji mogu to da izvedu kao što su njih dve i ostali takmičari koji na drugim turnirima prave rezultat. Ono što uglavnom zanima ljude kako uspem da motivišem nekog u određenom momentu. Ja polazim od sebe kada sam se ja takmičio i s onim šta bih mogao da uradim i šta mene povlači da bih to mogao da izvedem, a pre svega, poverenje koje imaju sportisti sa stručnim timom, prevashodno sa mnom, jer ja sam dirigent u toj borbi. A poverenje se stiče rezultatom.

- Znači, kad osvoje prvu neku medalju znači da to što smo radili koristi. Samim time se podiže i samopouzdanje, a opet morate da budete potkovani nekim znanjem. To je jedan krug koji mora da ima svoj uvod, razradu i zaključak. I uspemo da nađemo uvek pravu reč u pravom momentu, a moj karakter i moja priroda je takva da malo dižem tenziju veću nego što treba, da uvek budemo na oprezu, čak i kad gubimo 10 razlike, nikad ne znamo šta može do kraja da bude. Nema opuštanja, i u okviru svega toga pronalazim motivacione teme i reči koje su u određenim momentima bitne.

• Da li je bilo neke anegdote iz sela?

- Ima sa aerodroma jedna zanimljiva anegdota. Damir Mikec je napravio šou. On je jedan duhovit momak, opušten, odličan je lik. I pričao nam je juče, to se dešavalo na aerodromu u Tokiju. Bukvalno 18 japanskih policajaca je bilo u prostoriji s njim gde su koferi i morao je da pokaže svoj kofer kako bi oni mogli da identifikuju oružje, broj oružja, da naprave zapisnik da ne ode na neku drugu stranu i ko zna šta može da bude. I oni ga pitaju da li je ovo vaš prtljag i on kaže nije. Kad su skočeli, počeli da se sudaraju okolo, da traže gde je sad pištolj, dok su se malo smirili i shvatili da to jeste, ipak, njegov prtljag, što im je on priznao. Ali, on je napravio šou tamo, a mogli su da ga uhapse zbog toga.

• Za kraj čini se idealno pitanje za čoveka koji stvara šampione i od koga cela Srbija očekuje da i dalje nastavi da stvara nove donosioce najsjajnijih odličja, jedno pitanje - ko su naši budući šampioni?

- Tijana Bogdanović, Mehdi Kodabaši, Serđo Stević, Andrea Bokan, Dimitrij Nagaev, Stefan Takov, Nadica Božanić, Vanja Stanković. Ima ih. Ako sve bude kao i do sada, podrška kakvu smo imali do sada i od OKS-a i Ministarstva. Završava nam se trenažni centar na Košutnjaku gde ćemo imati najbolje uslove na svetu. Ja sam još željan da napravimo veliki rezultat. Tijanu ne mogu da ostavim sada, jer mora da osvoju tu treću koja nam fali. Tako da imaćemo i sjajan tim u Parizu na sledećim Olimpijskim igrama.

(Telegraf.rs)