Zlatna Milica i bronzana Tijana u poseti Telegrafu: Idemo protiv svih prognoza i šansi koje nam daju

Milica Mandić i Tijana Bogdanović su dve devojke koje su nam prethodnih dana donele takvu sreću i radost kakve nismo osetili sigurno duže vreme.

Dve zlatne srpske heroine su još jednom pronele slavu Srbije i srpskog sporta osvajanjem novih odličja na Olimpijskim igrama u Tokiju.

Carica Milica, kako je prozvana tako od milište u narodu,  donela nam je do sada jedino zlato iz Tokija, njeno drugo olimpijsko u karijeri, koju je sada i profesionalno završila, dok je Tijana sa samo 23 godine na drugim uzastopnim Igrama ponovo osvojila odličje, pre 5 godina u Riju je bila srebrna, a sada je osvojila bronzu.

Njih dve su se vratile u Beograd iz Tokija u međuvremenu, a samo dan po povratku su došle u goste Telegrafu i bile su gošće u našem studiju.

Zajedno sa njima bio je i idejni tvorac svega, neki bi rekli možda i "čovek iz senke", ali mi ga svakako ne bismo tako nazvali. U pitanju je trener Dragan Jović, vlasnik i trener Tekvondo kluba Galeb i selektor reprezentacije u tekvondou. On stoji iza svih uspeha srpskog tekvondoa u poslednjih desetak godina i iza svake medalje koju smo osvojili.

Sa sve troje njih smo pričali o uspesima, Tokiju, Olimpijskim igrama, svemu onome što se dešavalo, a što recimo mi kao gledaoci putem TV ekrana nismo mogli da vidimo ili čujemo.

I sve to možete pogledati pre svega u našem snimku na početku ovog teksta.

Takođe, ovde ćete moći i da pročitate neke od najvećih zanimljivosti koje su nam Tijana, Milica i Dragan ispričali tokom gostovanja u našem studiju.

• Uz izvinjenje gošćama, ali prvo pitanje bih hteo da postavim treneru Draganu Joviću, kako se oseća trener koji je stvorio olimpijske šampionke i osvajačice medalja u roku od 9 godina, pri tom govorimo osvajanju medalja na različitim Olimpijskim igrama?

- Not to bad (prev. eng. Ne tako loše). Fantastično. Tri olimpijska ciklusa, četiri medalje. Obe devojke po 2 medalje, 2 zlatne, devojka od 23 godine u dva zaredom olimpijska ciklusa uzima srebro koje je trebalo da bude zlato i sada bronzu... Preponosan sam i na njih i na sve sparing partnere, ceo klub koji je radio na tome i ceo stručni tim koji je stajao iza nas. To je jedan proces koji je trajao svih ovih koliko godina, od Londona još. Pomagali smo se međusobno, napravili smo dobru ekipu, rezultat i onda morate da budete srećni i zadovoljni i uživate u plodovima koje ste stvarali.

• Tijana je probila led prvog dana sa medaljama. Koliko je tebi bilo teško, da li si osećala pritisak jer si odmah prvog dana imala takmičenja, sve borbe su istog dana, iako ti imaš iskustvo iz Rija.

- Nije mi bilo toliko teško što ja otvaram turnir. Bilo mi je čak i drago. Bila sam motivisana i spremna da tog prvog dana pokidamo i osvojimo medalju. Nažalost, sam izgubila prvo kolo, ali je Mikec osvojio prvu medalju. I to nam je dalo vetar u leđa. Bila sam tužna, ali to je bila prva vest koja me je nasmejala i obradovala i to nas je motivisalo da nastavimo dalje turnir u repesažu do bronzane medalje. Dakle, nije mi to što sam prva nastupala predstavljalo neku vrstu pritiska.

• Pominješ sad repesaž, poraz u prvom kolu, koliko je to psihički naporno? Ti moraš da čekaš da vidiš da li ćeš uopšte ići u repesaž, čekaš da ta protivnica dođe do finala da bi ti imala šansu. Šta prolazi u tim trenucima kroz glavu?

- Kad su me pitali i malopre rasplakala sam se na to pitanje, jer radili smo 5 godina za ovo. Bilo je jako teško kvalifikovati se i ostati na vrhu u toj olimpijskoj rang listi. Bilo je dosta uspona i padova, teško je bilo doći do toga i jedva sam čekala turnir i moj dan. Bila sam maksimalno motivisana, i psihički i fizički, spremna, a onda da se moje učešće tako završi u 6 minuta borbe. Tada sam se isplakala i bila tužna, ali zato sam rekla sebi da to nije kraj. Da i dalje imam šansu za medalju i da ću se boriti do kraja i tako je i bilo. Oporavila sam se, ponovo smo odradili to zagrevanje, zahvalna sam što sam imala Galeta uz sebe (trener prim. aut.) koji mi je zaista pomogao u tim trenucima. On me jako dobro poznaje i znao je da me smiri posle izgubljene prve borbe, utešio me je. On mi je prvi rekao nije kraj i da idemo do medalje.

• Milice, znam da je teško porediti, ali da li je bilo teže doći do zlata sada ili pre 9 godina u Londonu?

- Put je oduvek bio trnovit, bilo da je do prve ili poslednje medalje. Prvo tri puta se kvalifikovati za Olimpijske igre je veliki uspeh, posebno u našem sportu, gde mnogi to ne uspeju. Ipak, teško je porediti. Baš sam pričala koliko je sve i poznato i strano istovremeno. London je bio naše probijanje leda. Do 2012. Srbija nije imala nikad tekvondo predstavnika na Olimpijskim igrama, a tad smo imali 3. Imali smo dobro zacrtani put, znali smo oboje šta želimo, Gale je malom krugu ljudi najavio zlatnu medalju, ali drugi nisu toliko očekivali. Ja sam tada bila sedmi nosilac i prognozirali su mi možda bronzu u najboljem slučaju. Kao što sam rekla tada, tako sam rekla i sada. Mi smo tu da idemo protiv svih prognoza i šansi i koliko god su mislili da je nemoguće posle 9 godina ponoviti uspeh, mi smo to uradili. I sada je bilo na neki način teže, jer uvek je teže zadržati se na vrhu nego doći do jedne medalje. Bilo koja medalja na Olimpijskim igrama i Svetskim i Evropskim prvenstvima nije slučajna. Ali ovo je bilo, da kažem, kruna svega onoga što smo mi uradili. Ovaj ciklus je trajao 5 godina, bilo je toliko uspona i padova. Nismo osvajali medalju na svako svetskom i evropskom takmičenju, ali bili smo svesni truda koji smo uložili, iako motivacije nikad ne manjka. Ali nije tu samo motivacija u pitanju, to je i predanost i posvećenost. Išli smo polako sa verom u sebe i sve ono što smo uradili.

• Meni se čini da je sada ipak bio teži put pred tobom s obzirom na protivnice koje si imala u četvrtfinalu, polufinalu i finalu. I, koliko me sećanje služi, čini mi se da su tvoje borbe sada bile neizvesnije, napetije, s većim pritiskom. Kako uopšte se nosiš s time tokom same borbe, šta ti prolazi kroz glavu recimo tokom finala, imaš li onaj momenat da pomisliš evo vodim, kad će više kraj, da istekne to vreme?

- Ne sme u tom pravcu da se razmišlja uopšte. Mislim da je finale čak i najlakše, jer si siguran i znaš da imaš medalju. Samo je pitanje stava u glavi da li si zadovoljan sa srebrom ili ne. Ja nisam bila zadovoljna, jer kad smo dotle došli, onda idemo do samog kraja. Gale i ja smo seli i zajedno napravili taktiku za protivnicu iz Koreje, koja je aktuelna svetska šampionka, ali znala sam šta mogu i šta treba da uradim. U tim momentima je jako bitno da se koncentrišeš na zadatak. Ne na strah koji imaš možda ili osećanje koje imaš u sebi nego da budeš fokusiran na ono što treba da uradiš u borbi i takva sam i bila. Da idemo korak po korak, da taktiku ostvarimo u startu ako može, što smo i uradili. Da bude jak udarac u glavu i da ja tu presečem odmah, ja sam samim tim osetila da su njeni napadi posle toga bili slabiji i to na samom startu borbe je bio ispunjen zadatak i bilo je posle bitno da se do kraja zadrži fokus. Ali ne sme da se misli na to koliko je sekundi ostalo ili gleda na semafor.

• Da li postoje ti momenti koje mi ne vidimo kada gale podvikne, digne tenziju, povisi ton na treninzima, tokom borbi?

- Gale je poznat po tome - kaže Milica, ali trener odmah odgovara kroz smeh:

- Po čemu?!

- Tenziji - kao iz topa je odgovorila Milica.

- Ali navikli smo na to. Ne mislim to kao nešto loše. Nego kao dobro. Da uvek budemo spremni na sve, da sagledamo situaciju iz svih uglova i da budemo spremni i za nešto najgore što može da se desi u svakom momentu. Ali to smo mi. To je deo nas, da smo uvek na oprezu, da imamo pravog trenera koji ima viziju i motivaciju, kad ide loše da nas podigne ili mi njega nekad da podignemo. Mi smo tu da radimo za isti cilj. Nema tu strogo, nije strogo, izvinjavamo se. Ja znam kad on podvikne na mene da to nije iz loše namere, nego da me vrati na pravi put i na zadatak koji treba da uradim. Nema tu ljutnje. Sve troje, ceo tim, imamo jedan cilj i zato i svi zajedno radimo na tome.

• Tijana, je l' imaš ti nešto da dodaš?

- Ja baš mislim da zato što je Gale ovakav da smo tim kakav jesmo. Galetova energija meni skroz odgovara zato što sam ja ponekad previše opuštena i hladna tako da ta njegova tenzija dobro dođe da me probudi i da shvatim ozbiljnost situacije.

• Milice, mislim da ne postoji sportista na svetu koji kad zamišlja svoj savršeni kraj karijere želi da to bude sa zlatnom medaljom na Olimpijskim igrama i ti si ostvarila baš san svakog sportiste. Poslednje takmičenje u karijeri i zlatna medalja i to Olimpijske igre. Poznato je da planiraš da se posvetiš zasnivanju porodice, već si i potpredsednica OKS-a, ali koji su to neki dalji planovi, da li ostaješ u sportu, možda kao trener ili nešto drugo te privlači?

- Nisam ja baš u tom fazonu da ne razmišljam. Ja volim ovaj sport svim srcem i skoro 20 godina sam potpuno predana njemu i mislim da ću imati jako težak zadatak da sledeći posao koji budem radila makar približno volim kao tekvondo. Ne mogu da kažem da je to nešto što me muči, ali mi jako teško pada. Privilegija je raditi nešto što voliš i raditi ga najbolje što možeš i sada promeniti profesiju na neki način i raditi nešto što te možda toliko ne ispunjava mislim da će mi biti stvarno teško. Trenerski posao nije za mene, evo gledajući Galeta znam koliko je stresno i nemam ambiciju da se oprobam u tom poslu. Videćemo, ja sam deo OKS-a i to je nešto što me ispunjava. Ja sport volim, ne samo tekvondo, nego i inače. Oduvek me motivisao da radim na sebi i da prenosim te stvari na mlađe generacije i to je neki pravac u kome bih volela da idem.

Ovo je samo deo razgovora sa olimpijskom šampionkom Milicom Mandić, osvajačicom bronzane medalje Tijanom Bogdanović i njihovim trenerom Draganom Jovićem. Mnogo više toga o putu do medalja, zanimljivostima iz olimpijskog sela, kako su se "kovala" odličja", anegdotama, možete videti u snimku na početku teksta.

(Telegraf.rs)