"Bulut ima Draženov značaj, Teo bi mogao da igra 3 na 3, Kalina već igra po Novom Sadu"

"Ako me pitate koga bih voleo da vidim u akciji, to je Teo", odgovorio je u jednom trenutku Marko Ždero, dok smo u Telegrafovom studiju pričali o tome ko bi, od aktuelnih reprezentativaca u košarci, mogao jednog dana biti dobar u trenutno popularnijoj disciplini našeg "nacionalnog sporta".

Zašto popularnijoj? Neka kao odgovor posluže reči našeg gosta, u čijem smo društvu pratili ligaški susret srpskih basketaša sa Rusima - ispostavilo se protivnikom u polufinalu Olimpijskih igara u Tokiju.

- Evo baš sam sreo Kalinu pre neki dan kod nas na Limanu, igra sa Stojačićem i ostalima.

Tako je, kako je. Da smo očekivali Jokića i Bogdana u Tokiju, očekivali smo. Ali, napisati da su Bulut, Majstor, Ratkov i Vasić tu da nam pruže utehu, bilo bi nepristojno, nepravedno i, na kraju, nepotrebno, jer košarka i basket nisu i nikada neće biti isti sport.

Jedino što ih vezuje je visina i obim obruča, sve ostalo - pa i dimenzije lopte - nisu iste.

Upravo zato, Marka nismo pitali ko bi od, kako kaže, osam najboljih basketaša sveta koje Srbija ima mogao da zaigra za Crvenu zvezdu i Partizan, već ko bi od "slobodnih" reprezentativaca u igri 5 na 5 mogao "sutra" da zaigra na pola terena.

Tu važe neka druga pisana i nepisana pravila, pa vas u novoj epizodi Telegrafovog olimpijskog magazina očekuju i odgovori na pitanja o tome ko "zove" izmene u toku igre, a ko menja taktiku, šta trener nikako ne sme da uradi dok gleda meč sa tribina, a šta mu je dozvoljeno, kako naš stručni štab priprema momke dok ih deli 9.000 kilometara i sedam vremenskih zona i zašto je New York Times uveliko proglasio Dušana Domovića Buluta najboljim basketašem svih vremena.

On će posle Tokija otići u profesionalce nakon što je, nadamo se, osvojio apsolutno sve što je moglo igrajući najpopularniju igru na planeti. Kao GOAT.

(N. Janković)