Na traktoru bežao iz Knina u Oluji, pa postao legenda navijača u Engleskoj: Džerard me zamalo "ubio"

Davida Vujanića mnogi su zapamitli iz zabavnih snimaka iz Engleske, uglavnom sa fudbalskih stadiona, tribina ili intervjua sa velikanima igre poput Bekama, Embapea ili Salaha. Put do ovakvih fudbalskih imena bio je popločan trnjem, posutim na putu od Knina i izbegličke kolone 1995. godine.

Vuj je daleko popularniji u Engleskoj nego u Srbiji, a Ostrvljanima je pre dve godine na emotivan način predočio šta se dogodilo u koloni koja je mnoge ostavila bez ognjišta i doma.

- Dan u istoriji kojeg mnogi nisu svesni. Pre 23 godine, dogodio se egzodus 250.000 Srba iz Hrvatske u "Operaciji Oluja", a jedno od te dece u traktoru bio sam i ja. Zauvek sam zahvalan što me je iz kolone raseljavanja, šahovske table sudbine, tog života, svemira, Boga, kako god želite da nazovete, put doveo tamo gde se trenutno nalazim. Mnogi nisu imali toliko sreće. Da mogu da dele svoju priču, putuju, komuniciraju sa svetom, iskuse beskraj postojanja koji su mogli da spreče puške i granate.

- Stvari su zaista mogle da budu drugačije i život je mogao da vodi mene i porodicu negde drugde, a kako svaka godina prolazi, javlja se sve veća zahvalnost. Rat je grozan, rat uništava, rat je krajnje siromaštvo ljudske svesti, kada jedan čovek odluči da drugog tretira na nehumani način. Rat je tamo gde linije na mapi i nečiji identitet imaju prednost nad životom drugih bića. Strah od drugog je iluzija.

- Zahvalan sam što čak i osećam ovaj čudni mir dok koristim tehnologiju da komuniciram na ovaj način. Život je lep čak i usred svih ružnoća. Nije me briga za politiku niti ko je šta i kada uradio, jer je takva rasprava nebitna i krug uperivanja prsta usporava našu evoluciju - napisao je David, uz posebnu posvetu svojoj majci, jednom od heroja koji su "pregrmeli" etničko čišćenje.

 

 

 

View this post on Instagram

A post shared by David Vujanić (@dvujanic) on Aug 5, 2018 at 1:12am PDT

- Šaljem ljubav svim Srbima koji su na današnji dan izgubili svoje voljene. Ljubav prema svim mojim Jugosima koji su takođe propatili tokom '90-ih i još uvek osećaju efekte svega što se dogodilo, ali ako ovo čitate, uspeli smo da prođemo kroz pakao i na nama je kao pojedincima da ostane trag na ovoj zemlji. Ako ga ostavimo u stanju bližem nebu, promene se mogu dešavati uprkos patnji u prošlosti. Hvala vam. Oluja 1995. Nikad da se zaboravi. Neka počivaju u miru svi koji nisu sa nama, uz blagoslov. Posebno hvala mojoj majci koja nas je štitila i vodila u tom vremenu horora.

Sama Oluja nije bila tema intervja sa Davidom tokom jednog julskog popodneva na Adi, već samo nezaobilazna i tužna početna tačka, koja je Vujaniću pomogla da sazri daleko ranije. Zahvaljujući svom načinu razmišljanja, napravio je i brend "Have a nice", koji je jasna poruka koju danas šalje svetu i dovoljno govori da je pravi ambasador Srbije u Engleskoj.

U Engleskoj sam pisao na ćirilici, učiteljica me pita: Šta je ovo?

Svoje poreklo promoviše kroz intervjue, dresove i upadice, svojevremeno je i Embapeu zapevao Zvezdine pesme pred susret sa crveno-belima u Ligi šampiona, a trenutno uživa u odmoru u Srbiji. Posao "jutjubera" zahteva svakodnevnu aktivnost, prisustvo na internetu i "bombardovanje" sadržajem, ali je Vuj rešio da napravi malu pauzu i odmori - zahvaljujući tome, nastao je i ovaj intervju, koji je počeo upravo podsećanjem na sablasni 4. avgust 1995. godine.

- Moja porodica i ja smo izbegli kada je bila Oluja, za Beograd smo "zapalili" i bio sam tu dve godine, pa smo 1998. u martu za London otišli. Ja sam imao tri godine kada smo otišli iz Hrvatske, sa pet sam otišao preko. Škola, dok se navikneš na novi jezik, pisanje, nije ćirilica. Kada sam prvi put otišao u školu, napisao sam svoje ime na ćirilici, a učiteljica kaže "šta je ovo, bre"? I onda sam morao da se snalazim i živim tamo. Bilo je OK, tamo sam sada 22-23 godine. Svašta sam radio, ali uvek volim da dođem u Srbiju da se malo odmorim i budem sa porodicom, tetkom, babom, svima. Fino je!

• Kako je došlo do jutjuberskog upliva u svet fudbala?

- Ja sam sa svojim klipovima počeo kroz parodije, komedije, ali uvek sam voleo fudbal. I pojavila se firma Copa90, drugar i ja smo dobili priliku da radimo emisiju, ostali smo tu jedno vreme, pa sam došao na ideju da intervjuišemo fudbalere dok igramo FIFA i to je bio baš hit u Engleskoj. Pročulo se više za nas, pa sam intervjuisao mnogo igrača.

- Hteli smo da opustimo fudbalere, da budu opušteniji, jer je to bilo pre nekoliko godina kada je bilo teže doći do njih. Imaš menadžere, brendove, dosta su konzervativni, a ja i drug smo hteli da to opustimo i da ih gledamo kao ljude. Da ih spustimo na taj nivo čoveka, "hajde da se zezamo, pričamo neku normalniju priču". U tome smo uspeli, ljudi su počeli da nam veruju i tako smo intervjuisali ceo fudbalski svet. Neke smo kroz igrice, neke kroz običan intervju. To je bilo pre 7-8 godina, pa smo otišli i počeli da radimo nezavisno kroz svoj kanal.

• Ko je ostavio najbolji utisak od čuvenih sagovornika?

- Najljudskiji su mi bili Mane i Salah. Baš imaju tu prizemljenost u sebi, ipak imaju prošlost i sličnu priču... Znaš, Mane je momak iz Senegala i nije imao mnogo, došao je potom do Francuske... Kao i moja priča, došao je kao izbeglica, i onda je napravio nešto od sebe. I Salah je dobar i momak na zemlji, Dejvid Džejms me uvek obraduje. Lik je intelektualac, slikar, napravio je sliku mene u Zvezdinom dresu u svlačionici Liverpula, to mu je bio koncept, sa podsećanjem na 1973. kad je Zvezda pobedila Liverpul.

- Pitao me je, znaš li šta je ovo? Rekoh mu da ne znam. Onda je rekao da sam to ja u svlačionici Liverpula kada je Zvezda pobedila. Lik je umetnik, golman je, umetnik i intelektualac. Pored njega, Jan Rajt je baš ljudina. Sa svima je dobar, svoj, voli sa svima da priča, a tamo su malo konzervativniji generalno u medijima, sa fudbalerima. Ima mnogo ljudi između fudbalera i tebe, pa ti moraš da ih opustiš. Jan Rajt je top ličnost. Bio je u zatvoru, i Troj Dini je imao probleme sa zakonom, to su priče koje me inspirišu, volim da ih čujem, otvoreni su bili da pričaju o tim problemima.

• Kako dolazite do sagovornika, preko klubova ili menadžera?

- Ima mnogo varijanti, pre je bilo preko brendova i Copa90. Oni hoće da promovišu kopačku i dres, svoju priču, onda imaš neko vreme sa njima, 5, 10 ili 20 minuta, na tebi je da napraviš što bolju priču da se ljudi zainteresuju. Ali sada imamo direktnije veze, to vreme u Copa90 je pomoglo da se sprijateljim sa dosta fudbalera, Troj Dini, Dejan Lovren, Jan Rajt, Rio Ferdinand... Imaš njihov broj, veruju ti. Prirodno je da su fudbaleri skeptični, mediji traže neku skandaloznu priču, da ih posrame. Kad vide da si samo navijač i da samo hoćeš da pričaš sa njima i saznaš nešto o njihovom životu u fudbalu, opuste se i budu direktniji. Opet, imamo vezu i sa brendovima, pa radimo i preko njih.

• Ko je sa naših prostora ostavio utisak?

- Jedan sa ovih prostora jeste Lovren, momak je bio super i to je bio jedan od boljih intervjua, totalno opušten, baš se otvorio. Rekao je čak i da ne mora da gleda klip i kako smo ga mi napravili, "samo vi pustite kako hoćete". Baš je top lik i super je priča, imam njegov broj i ponekad mu čestitam na pobedama i titulama. Balkanac, balkanska glava i sve najbolje mu želim. S Mitrovićem i Grujićem sam par puta popričao, ali nismo stigli do intervjua, pa bih tu mogao malo da "pritisnem".

• Svojevremeno su te pojedinci prozivali za fotografiju sa Mateom Kovačićem, ali si im brzo objasnio da je momak došao na humanitarnu večeru za pomoć Srbima?

- Bila je to humanitarna večera, naša princeza i Karađorđevići su organizovali, moj prijatelj Lazar Vuković je bio u organizaciji, i pozvao je Kovačića, da se pomogne bolnicama i deci Srbije. Normalan je momak, mi smo realno slični, isti jezik imamo, normalni ljudi ne gledaju na te priče šta je bilo u prošlosti. Ja se ne bacam na to, pokušavam da spojim naše ljude i da budemo što otvoreniji i u miru jedni s drugima. Ne bih nikada da idem u negativu, uvek se trudim da forsiram pozitivnu priču!

• Dolaziš iz Knina, koji mnogi zvezdaši i Delije ističu kao svoje veliko uporište, kako je u tvom slučaju došlo do velike ljubavi prema klubu?

- Knin je bio grad zvezdaša i Knindže su zvezdaši. Ja j.. ga, živim u Londonu baš dugo, a kada sam bio klinac, kada smo dobili pasoš i kada sam mogao prvi put da se vratim ovde kod nas, moja prva utakmica bio je Partizan. I onda sam ja možda jedini lik koji navija i za Zvezdu i za Partizan, i navijam da naš fudbal bude što bolji, kad Vojvodina igra u Evropi, navijam za njih, Čukarički, ko god da igra. Tu me više ljubav veže za srpstvo i identitet Srbije.

 

 

 

View this post on Instagram

Craziest game of my life but the Serbian spirit really is something else!!! BRAVOOOO!!!! ⚡️⚡️⚡️⚡️A post shared by David Vujanić (@dvujanic) on Aug 13, 2019 at 2:28pm PDT

- Nisam okoreli navijač, imam dresove i Zvezde i Partizana. Eto, sad je Zvezda 2 puta igrala LŠ i baš je divna priča da su dobili Liverpul. To je klub za koji ja u Engleskoj navijam, ali naravno, Zvezda je na prvom mestu. Samo bih da se uzdigne priča o nama, da što više budemo na sceni, da se svi naši kvalifikuju. Navijam za naše ljude, sportiste i klubove. Obožavam tribinu, navijanje, to je nešto specifično i kad su dolazili ovde Englezi, snimao sam Fan TV.

 

 

 

View this post on Instagram

HAVE A NICE EVEN IN DEFEAT👍👍👍❤️❤️❤️A post shared by David Vujanić (@dvujanic) on Nov 6, 2019 at 3:43pm PST

• Posebna priča su momci koje si poslao na Partizan - Mančester junajted?

- Momci iz Mančester junajteda imaju svoj kanal "The United Stand", ja sam ih uputio gde da idu da jedu, šta da obiđu, malo su se plašili jer su jaki stereotipi o Balkanu, Srbima, rasizmu. Znaju me i imali su poverenje, pokušavam tu normalnu ljudsku sliku da im pokažem. Svima je bilo super i svi su se nazad vratili sa pozitivnim pričama i utiscima sa stadiona jer toga nema u Engleskoj. Nema tog stajanja, sve je organizovano i možda čak malo sterilno. Tamo kad se digneš da navijaš, oni ti govore da sedneš dole. To nije to, ovde kada dođem i osetim evropsku utakmicu, to je nešto drugačije. To me je i povezalo, specifično je to na Balkanu, ljudi mogu da se isprazne i pokažu emocije, mi smo emotivan narod, ja to imam u sebi, pa mi bude super da dođem ovde.

• Da li je te zabolelo preterano forsiranje priče o rasizmu pred duele Zvezde i Partizana sa Totenhemom i Junajtedom? Napravljena je fama zbog dešavanja u Kruševcu od pre nekoliko godina, a u Engleskoj se rasistički ispadi dešavaju često?

- Ima toga u Engleskoj, krivo ti bude kada se pojavi ta negativna slika, da se razumemo, toga ima svuda u svetu. Šta ćeš. Bila je ta utakmica u Kruševcu kad je došlo do incidenta, ali mi znamo već šta misle o nama na zapadu, mislim da je na meni kao osobi da gledam pozitivnu priču, da utičem i pokažem ljudima kako ovde ume da bude lepo. Mislim da mi je uspelo u tome, došlo je par ljudi i drugara koji su došli da vide Beograd i generalno Balkan. Postoji ta duša, socijalni život je mnogo pozitivniji ovde, tamo se mnogo radi.

- Baš mi je drago kad se vrate i kažu kako nisu imali nikakvih problema i da bi rado opet došli. To su individualne promene, dovoljno je bar dvoje ili troje da prvo uvide, pa će se polako širiti ta pozitivna priča. Mediji su mediji i ne mogu mnogo da očekujem, pre me je više bolelo i na meni je samo da pokažem bliskim ljudima da nije baš tako. Znamo šta se prodaje, klikovi, podele. Tako je u svim državama.

Imam "psihodelični" golmanski dres Zvezde, za njega su mi tražili čak 700 evra

• Veliki si kolekcionar dresova, kako je došlo do rađanja tog hobija?

- Imam tu ljubav za fudbal od 5. godine, tada sam zavoleo Brazil, Ronalda i Majkla Ovena, mi tamo kada smo tek došli, j... ga, morali smo da se snalazimo, za mene, mamu, nisam mogao da priuštim neke materijalne stvari, dobio sam jedan dres godišnje. Brazilov sam hteo, Ovenov, priuštio bih sebi jedne patike i jedan dres godišnje. Kada sam počeo da radim, ljudi ti nekada daju besplatno dres iz promocije, znaju da ih volim, pa sam počeo malo i da ih kupujem i skupljam.

- Sa 28 godina sam sad na 200 dresova, ali opet, taj materijalizam ne vodi ničemu, kad se pretera. Mislim da sam malo preterao, sada stojim na toj brojci. Ali uvek me "vuče" da odem na Ibej, da vidim ima li neki jeftini, nostalgija me isto vuče iz 1990-ih. Zvezda, Partizan, Jugoslavija, Svetsko prvenstvo, igrači koji su me motivisali i bili su inspiracija. Eto sad kad sam stariji, mogu to sebi da priuštim.

• Koji dresovi zauzimaju posebno mesto u kolekciji?

- Mene najviše vuku ti dresovi Jugoslavije iz 1998. godine, plavi i beli Mijatović prečka... Tada je Adidas pravio te dresove za nas i meni su se mnogo više sviđali ti plavi dresovi "FSJ". Mislim da nam i sada treba ta plava komponenta na dresu, barem šorts da bude plav. Ti su omiljeni, zatim EURO 2020, Slovenija 3:3, pukli smo od Holandije... Šest golova brate. Tada sam tek počeo da gledam fudbal i možda kao klinac nisam mogao da se vratim, pa sam tako bio kroz fudbal emotivno vezan za svoju zemlju.

- Zvezdin golmanski dres Zvonka Milojevića sam nabavio od jednog momka. Baš sam ga dugo tražio, bio je na Ibeju jedno vreme 700 dolara, rekao sam da je to previše. Uspeo sam da ga nađem za mnogo nižu cenu. Taj je možda najskuplji i najdraži. Tu je i onaj beli Beobanka...

- Ta serija Kapa dresova Beobanka je top, top! Najviše mi se sviđaju, bio je dobar i Partizanov Najk, Oki i Pežo mi se jako sviđao. Tada su mi bili čak i kvalitetniji dresovi, pravljeni su mnogo puta u Evropi, materijal je bio drugačiji totalno, gledalo se više na detalje, mislim da se to malo promenilo u poslednjih 5-6 godina.

Šuker me je pozdravio kad je video da nosim dres Jugoslavije

• Da li pamtiš neku anegdotu iz intervjua sa velikanima koji su videli da nosiš opremu Jugoslavije ili Zvezde?

- Mislim da sam nosio dres Jugoslavije kad sam radio sa Van der Sarom, i spomenem "ovo je dres kad ste nas... j... ga..." Sećam se čak i da je Šuker posle jednog intervjua u jednom kafiću bio  i kad me je video u dresu Jugoslavije, pozdravio me je. Normalna priča, a Beobanka Zvezde privlači veliku pažnju, ima tu veliku ćirilicu, mnogo puta pitaju "šta je ovo, koji je to dres, odakle". Neki misle da je iz Azije, ne mogu da provale. U Engleskoj su dosta postali popularni retro dresovi, cene su skočile, ima tamo firma koja prodaje retro dresove, ali su prilično skupi. Ali Beobanka definitivno privlači najveću pažnju. Neobični su i ljudi ne znaju ćirilicu, pa je ona postala egzotična za taj zapadni narod.

• Zanimljiv je intervju sa Embapeom kog si nasmejao najavom pakla na Marakani?

- Bili su tu Embape i Alveš. Uvek se trudim da kad mogu, ubacim priču za moje poreklo, tada sam spomenuo Zvezdu i atmosferu, "pazite, se, da li ste čuli". Izgleda da momci baš nisu znali, ali mi je drago da smo dali taj jedan gol, neka se igralo napadački i to je OK. Baš se promenila ta slika kad je Zvezda igrala LŠ i Partizan LE. Bilo je mirno, nije bilo problema, diglo nam je to fudbalski rejting u Engleskoj.

• Kakvi su dalji planovi u karijeri?

- Sada radim sa drugarom Poetom, odmaram malo . Dugo to radim, na Jutjubu sam 7-8 godina, to ume malo da umori kada si pred kamerom kada si toliko eksponiran svake nedelje. Moraš uvek da budeš aktuelan i da snimaš, a ja sam se malo umorio, pa sam sada ovde i videću. Radim i majice, imam svoj brend "Have a nice". Širi se pozitivna priča, ja sam uvek u video "content" kreativnom fazonu, da li će to biti gluma, skečevi, komedija...

- Možda uradimo neki ribrend za naš kanal i da se profesionalizujemo. Prvo nismo imali studio, pa smo snimali na ulici, kod druga smo snimali u dnevnoj sobi. Išli smo tako da bude spontano i opušteno. Balkanski, snalaženje. To nam je u DNK da budemo snalažljivi, meni je mozak na pet strana. Biće nešto.

• Postoje li ličnosti koje još nisi intervjuisao, a voleo bi?

- Voleo bih sa Rambom, njegova priča je specifična, nisam sa Mesijem i Ronaldom radio, to bi bilo vrhunski. Radio sam sa Nejmarom, Mbapeom, Bekamom... To je bio top intervju sa Bekamom u Londonu, intervjuisao sam i Ronalda Zubu, to mi je bilo ostvarenje snova. Sad gledam da nešto novo radimo, razmišljam, pa ćemo videti. Sa Bekamom je bila Adidasova priča u centralnom Londonu, i to u radnji gde sam molio mamu da mi kupi kopačke. I eto, posle 10 godina sam u tu istu radnju došao da intervjuišem Bekama. Mnogo dečačkih snova sam ostvario i sad gledam šta ćemo novo.

• Najviše voliš Liverpul, ali je malo nedostajalo da "nastradaš" radeći priču sa Stivenom Džerardom?

- Sa Džerardom sam radio video čelendž da ja budem golman, on da šutira. Brate, znaš koji šut... Ja sam se usr... Raspali je onom desnom kao top, znači čovek se ne smiruje čak ni u tim varijantama za opušteno snimanje. Prvu kad je šutnuo, ja sam razmišljao samo da se sklonim, ne znam kako golmani to brane, stvarno, to je totalno nivo iznad. Mi navijači nekad preteramo, pljujemo i psujemo igrače, a u radu sa njima sam shvatio, ne volim da pljujem igrače, smirim te emocije, ipak su to samo ljudi. Dobro su plaćeni, ali nije ni to lagan posao.

• Kako je došlo do konekcije sa Liverpulom, iako si došao u London, nisi se vezao za prestoničke klubove?

- Došao sam u London, nisam bio vezan za neki tim, porodica mi nije gledala fudbal, ali sam gledao Svetsko prvenstvo kada je Majkl Oven odigrao top turnir. Dao je super gol protiv Argentine i kao klinac sam se zalepio za Ovena, zatim i Liverpul. Legao mi je klub jer ima paralela Skauzera sa Balkancima. Vatreni su, ima negativnije percepcije njih u Engleskoj, oni su nekako svoja državica, tako sebe vide.

- Nekako sam izabrao pravi klub, ali sam i sa time smirio strasti, više uživam u fudbalu po igri, gledam te priče anderdoga, Lidsa, volim kad se pojave mladi igrači, gde god naši igrači igraju, ja sam uz taj tim. Strasti su se smirile, ali ljubav ostaje. Kako god se menjao fudbal kroz VAR i druge stvari, ljubav ostaje.

(B. Vinulović)