Ispovest Delije koji se tukao na Maksimiru: I Grobari su bili s nama, ovo je prava istina o tuči!

Kažu da svaka priča ima više verzija, a da je istina samo jedna! Istinu o tome šta se desilo na Maksimiru tog 13. maja 1990. godine, ali onu pravu, verovatno nikada nećemo saznati i ostaje nam samo da se iz godine u godinu prisećamo nereda koji su, u neku ruku, i najavili sve ono što će se desiti na prostorima bivše Jugoslavije!

Hrvati imaju svoju verziju - da su navijači Crvene zvezde došli u Zagreb samo sa ciljem da izazovu nerede, ali nas je iskustvo u godinama iza nas naučilo da je "napad najbolja odbrana." A podestimo i toga da se ta floskula najčešće povezuje sa osećajem krivice.

Navijači Crvene zvezde, opet, imaju drugačije viđenje cele te situacije i mnogi se i danas kunu da ništa od tih dešavanja na Maksimiru nije isplaniran. Barem ne tako kako hrvatska strana tvrdi. Jedan od njih je i sagovornik Telegrafa koji je tog 13. maja bio u Zagrebu, na Maksimiru, ali njegovo ime iz bezbednosnih razloga nećemo pominjati.

Celu njegovu mladost tih 80-ih godina obeležila je ljubav prema Zvezdi i tribini. Zato i ne čudi što je pre samog razgovora o neredima na Maksimiru pokušao najpre da dočara šta je to njemu, kao 50-godišnjaku sada, ali i drugima iz tog doba predstavljala sama tribina.

- Sećam se trenutka kad sam imao 12 ili 13 godina... Vozio sam se autobusom i razmišljao da prvi put imam toliko godina i da osećam neverovatnu mladalačku snagu. Prvi put bih osetio život, da udišem punim plućima. I tada jasno pred svojim očima, nikada to neću zaboraviti, vidim da je ta severna tribina put gde ću ja da budem slobodan i krenem da živim punim plućima. E sad, gde će me to odvesti, tada nisam znao. Ali sam znao da je to pravi početak - počeo je svoju ispovest sagovornik Telegrafa:

- Navijačke grupe tih 80-ih godina su bile kao neki, što bi rekao jedan Dinamovac, produžetak rok-en-rola. Kao što je rok-en-rol bio 70-ih i 80-ih, to je tribina postala krajem 80-ih. Ako hoćeš da izraziš neke ideje ili prosto da budeš slobodan i tako se osećaš, na tribini si mogao najviše da živiš tu slobodu. Tu je bilo svakakvih ljudi. I rokera, i ovih i onih...

- Tu si prvi put mogao da čuješ neke ideje koje nisu komunističke. Koje imaju alternativu u nekom drugom pokretu. Ja  sam, na primer, na trbini prvi put čuo o ideji crkve. To je postala jedna takva zajednica koja je tada otvoreno mogla da kaže "ne" nekom komunističkom režimu, ali "ne" i nekoj globalističkoj, u tom trenutku separatističkoj ideji. Mogao si sve da kažeš i da se osećaš slobodan i hrabar. Da se osećaš autentično. U to vreme, tribina je bila neka slobodna teritorija za izražavanje.

Nisi smeo da kažeš da si Srbin, već govoriš da navijaš za Zvezdu! I navijači Partizana su bili s nama

Printskrin: Youtube/Stevo Štagalj

Objasnio je sagovornik Telegrafa i zašto su Zvezda i njeni navijači oduvek bili "trn u oku" u Hrvatskoj.

- Nije to bila samo navijačka grupa, bila je to borba za neke ideje. Konkretno, tih 90-ih  protiv Pokreta obnove Hrvatske koji je nicao na ustaštvu i nacionalizmu fašističkog tipa. Ne na nekom zdravom nacionalizmu, da ne kažem patriotizmu. Prosto se videlo da je narod ugrožen, a da nema ko da stane iza njega. Pogotovo srpski narod. A zna se da je 99 odsto navijača u Hrvatskoj i Bosni navijalo za Zvezdu. To je bio neki izraz identiteta.

- Ranije nisi smeo tamo da kažeš da si Srbin, nego su svi govorili da navijaju za Zvezdu. Jer je Zvezda bila jedini srpski klub, Partizan je bio jugoslovenski, ovi drugi hrvatski... Tako da je najveća mržnja bila na Crvenu zvezdu kao klub i taj navijački pokret Zvezde im je bio najveći trn u oku i tu mržnju su ispoljavali upravo na takvim utakmicama. Mnogo više nego kada su Hajduk i Dinamo igrali sa Partizanom. A mi smo kao neki Pokret otpora, kao mladi tada, išli da se tome suprotstavimo. Hrabro. Da i mi ne povijemo kičmu.

A da ta dešavanja na Maksimiru nisu isplanirana od strane navijača Zvezde, govore i sledeće reči našeg sagovornika:

- Zanimljivo je i to da su te godine skoro sve vođe navijača otišle na Ravnu goru. Slabo ko je od ovih navijača koji su bili prethodnih godina, bili i tada na Maksimiru. Jesmo mi, neka mlađa ekipa iz Beograda, i bili su ti naši navijači iz Krajnine, Hrvatske i Bosne. Ali ova glavna ekipa, koji su posle bili Arkanovi tigrovi i Red Devilsi, oni su svi išli na Ravnu goru. Ne znam ko je to vodio. Možda Vuk Drašković, više se i ne sećam. U svakom slučaju, taj četnički pokret je bio alternativa da se nađe nešto što nije komunističko i opet je antifašističko. Srpsko, što bi se reklo. Pitanje je i to da li je bilo pravo, ali u tom trenutku je bila alternativa koju smo svi mi tamo prihvatali kao spas.

- Ono što je zanimljivo, jeste da su s nama išli i navijači Partizana. Doduše, išli su svake godine. Znali su da je tu mnogo veći izazov na tribini kad igra Zvezda u Zagrebu, nego kada igra Partizan. Neki najhrabriji od njih su putovali zajedno s nama. Sećam se jednog partizanovca, inače mog tadašnjeg drugara iz 45. bloka, koji je tokom te tuče, kada je ceo stadion ustao na nas, u jednom prelomnom trenutku povikao da se svi premestimo gore, da se ne rasipamo i da ćemo moći da se odbranimo samo ako smo kompaktna grupa. Sećam se da je baš on to vikao: "Gde ćete tamo, 'ajde ovamo gore na tribinu." Doduše, da nije bilo navijača iz Bosne i Hrvatske, ne bi mi uspeli da napravimo taj otpor koji je bio ključan.

Gađaju nas kamenjem, pucaju glave, devojke vrište - nismo mogli da dozvolimo da nas opet "nateraju u Jasenovac"

Printskrin: Youtube/Stevo Štagalj

Otkriva sagovornik Telegrafa i kako je sve počelo na tribinama.

- Nas su smestili na jednu tribinu, kao i svake godine. Čini mi se da je bio jug. A njima su dozvolili da odu na tribinu iznad nas. Dinamovi navijači su krenuli da nas gađaju kamenjem i počele su glave da pucaju. Tu su bile devojke raznoraznih ljudi. Ljudi iz Bosne nisu bili baš huligani kao možda mi iz Beograda. Oni su dolazili sa devojkama, to je bilo opštenarodno veselje.

- I danas se sećam vriske neke devojke kada ju je neko pogodio u glavu. U trenutku ti sagledaš da je policija daleko od tebe i dok ih dozoveš... Elem, mi smo počeli da kidamo tu tribinu kako bi se zaštitili, ali i njih oterali odatle. Nije bilo druge opcije. Zatim smo izleteli na tu tribinu gore. Poznat je taj snimak, na njemu sam i ja, kako smo izlomili sedišta u ušli s njima "prsa u prsa" i oterali ih sa cele tribine. U međuvremenu je bila reakcija celog stadiona, onog dela ljudi koji su došli da normalno gledaju utakmicu. Obični navijači, "oni sa zapada."

- Već tada se videlo da je tu druga dimenzija, da tu nije više običan okršaj nego je prešlo u nacionalizam. Tad je i policija shvatila da to prelazi običan navijački okršaj. Mi smo se popeli na tribinu gore, završili smoj posao i "zaćutali". Nastavili smo, doduše, da navijamo i da se branimo. Letele su cigle i sa one njihove istočne tribine, ako se dobro sećam. Vraćali smo koliko smo mogli, ali bili smo gore bezbedni i nismo ni hteli više da provociramo. Nismo ni mogli. Istina je da mi nismo ništa ni provocirali. To što smo se tukli po gradu, to je drugo. Ali malo je glupo i besmisleno da nas dve-tri hiljade ide na njih 40.000.

Nastavio je sagovornik Telegrafa da priča o tom popodnevu na Maksimiru, sećanja su samo navirala.

Printskrin: Youtube/Stevo Štagalj

- Ne znam da li su svesno sve smislili ili je to bila nemarnost policije. Ali znam da mi ne bi regovali tako, to nije bilo viteški. To je više bila nespremnost policije i nesvesnost tenzije koja je zavladala, a moguće je da je i bilo smišljeno, jer su mi oni posle rekli da su imali ogromnu količinu kamenja u kofama. Moguće je da su spremali provokaciju, jer ona i jeste bila s njihove strane.

- Ali, provokacija je trajala i godinama pre. Možda je to samo kulminiralo. U tom trenutku se odigralo sve što se odigralo i kasnije. To je meni fascinantno. I napad njihov prvi, i naša odbrana, i naše povlačenje... Nelogično je bilo da nas "šaka Srba" ide na celi svet. Dovoljno je da smo u tom trenutku pokazali da se mi s tim ne slažemo i da smo rekli "ne". Ostalo bi bilo suludo.

- Cela ta slika se kasnije desila na opštem planu. Oni su nas napali, mi se nismo dali, iako smo odmah mogli da pustimo da nam razbiju glave i "nateraju nas u Jasenovac opet", ali smo shvatili da moramo da odreagujemo. Na kraju krajeva, i da zaslužimo i da nas ima da nas neko vrati nazad. Ko zna, kako su krenuli možda bi nas pojeli tamo da nismo odreagovali. Na kraju krajeva, ponosan sam što sam bio tamo.

Arkan tada nije imao uticaj na navijače, severna tribina je nešto najčistije što sam doživeo

Printskrin: Youtube/Stevo Štagalj

Prisetio se ovaj "stari navijač" Zvezde i Željka Ražnatovića Arkana koji je tada bio na Maksimiru.

- Arkan tada nije imao nikakvu ulogu na tribini. On je tek kasnije došao i rekao "Ajde da preusmerimo tu energiju u nešto drugo." Nije on imao nikakav uticaj tada na navijače. Čak ga mnogi i ne gotive i misle da je bio samo jedna epizoda, ali je po meni uspeo da usmeri tu energiju da ljudi odu da brane svoje ljude, a ne da se ubijaju međusobno.

Interesovalo nas je i kako je teklo "povlačenje" sa stadiona.

- Sačekali su da isprazni ceo stadion. Klasika. Ostali smo nekoliko sati, da se i u gradu raziđu i razbiju grupe, da nas mogu da sprovedu na železničku stanicu. Posle su nas sve legitimisali u vozu i nakon nekih mesec dana su nas sve zvali na informativni razgovor u "29. novembar" da ispriča svako svoju verziju događaja.

A na pitanje kako posle 30 godina gleda na taj događaj, naš sagovornik je rekao:

- Jako sam ponosan na sve, jer je to bio pionirski pokret. Ne znam kako je otišao i u kom pravcu ide sada, ali kao onaj pionirski rok-en-rol. Nešto najčistije što sam do sada doživeo. To mi i danas daje snagu kad se setim da se valja za nešto boriti. Da nešto ima smisla, da te Bog neće ostaviti... Davalo mi je snagu u svakom poslu koji radim. To je deo mene. Jedno hrabro srce koje mi je pridodato. To je ta severna tribina.

Iako tada nije mogao da zamisli dan bez Crvene zvezde, a vikend bez tribine, životni putevi su našeg sagovornika odaljili od Marakane. Ipak, priznaje da i danas svrati na najveći srpski stadion kada ima vremena.

- Išao sam da vodim sestriće na Ligu šampiona. Čisto da im usadim tu ljubav. Taj huk. To nema nigde. Retko gde u svetu možete to da doživite. Prošao sam dosta toga kroz život, bio sam u raznim zajedincama, ali takvo jedinstvo ne možeš da nađeš. Evo, i sad se naježim i suze mi kreću na oči kada pričam o tome. Ko je to doživeo, znao o čemu pričam.

(Mario Marić)