Emotivna ispovest Lesora: "Ovo ću prvo da uradim kad se vratim na teren, znam da ću odmah da me kazne"

Centar Panatinaikosa Matijas Lesor dao je 20-minutnu ispovest za "CLUB 1908" u vezi sa svojom ozbiljnom povredom i obnovom ugovora sa aktuelnim šampionom Evrope!

Francuski centar je govorio i o tome šta će prvo uraditi kad se vrati na teren, iako zna da će zbog toga da dobije tehničku grešku.

Preporučujemo

Kompletan intervju možete pročitati ispod:

O trenutku povrede i sprintu do svlačionice

- Da, to je tačno ono što sam mislio. Tako sam odrastao. Razumem da neki ljudi možda to neće shvatiti, misliće da sam lud ili da to nema smisla. Ali tako sam odrastao. Ako sam hteo da plačem, to bih uradio kad budem sam. Ne želim da ljudi gledaju na mene sažaljivo. Nosim to sam.

- Kada sam bio na tlu, vrlo brzo sam shvatio šta se desilo. Pogledao sam nogu i video da visi, više nisam mogao da je pomeram. Bila je iskrivljena. Znao sam da nema ništa što bi lekar mogao da uradi. Utakmica je bila gotova za mene i bio bih van terena dugo. U početku je to bilo šokantno. Zatim sam shvatio šta se dešava. I čuo sam kako viču da dovedu nosila. I rekao sam 'ne, ne mogu da odem ovako'. Ne želim da odem na nosilima. Došao sam na teren peške. Otići ću i peške. Tako da sam im rekao da mi pomognu da ustanem. Rekao sam 'samo me podignite'. Čim sam ustao, otišao sam. Rekao sam 'dobro sam, ne brinite o meni više, samo igrajte'. Samo sam želeo da moji saigrači i svi na terenu nastave dalje. Sve je bilo gotovo, niko nije mogao ništa da uradi. Zato sam rekao da moram da odem.

O fotografiji koju je postavio sa svojim sinom iz bolničkog vozila

- Pokušavao sam da ne brinu. Hteo sam da znaju da sam već dobro. Moj sin je bio tu takođe. I to je bio još jedan razlog zašto sam hteo da odem. Nisu želeo da moj sin shvati šta se dešava. Bio je uz mene ceo vreme. Bilo je važno da ga imam sa sobom, da ga vidim tamo. Nije znao šta se dešava i govorio je 'Tata, hoću da gledam utakmicu' i bio sam srećan što je bio tamo sa mnom. On mi daje pozitivnu energiju. To radi svakodnevno, daje mi pozitivnu energiju. Jako sam srećan što ga imam uz sebe i imao sam sreće što je bio sa mnom tog dana.

Printscreen: Sport Klub

O vezi sa saigračima

- Da, bili su tu za mene. Neki su došli u bolnicu te večeri, neki sutradan, neki su mi poslali poruke. Svi su bili tu za mene. Kao što sam rekao, ovo je porodica. Mi smo porodica. Svi su bili tu za mene. Svi su pitali da li mi treba nešto. Dolazili su da me posete u bolnici ili kod mene kod kuće, gde god da sam bio. Na početku mi je bilo teško da budem u društvu dece, jer je bilo teško dolaziti i gledati ih kako idu u teretanu dok ja moram da idem na terapije, gledajući ih kako se spremaju za trening... Bilo je teško da ih ne pratim na treningu. Prvi put kada sam došao na teren, pitao sam u kom vremenu je trening, da ne bih bio tamo. Bilo je teško mentalno biti tamo. Ovo je prvi put da sam se povredio ovako ozbiljno.

- Prethodni put kad sam se povredio bila je samo mala uganuća. Nisam mogao da igram, ali mogao sam da radim neke stvari vezane za košarku na treningu, da idem na tegove. Ovo je prvi put da nisam mogao da budem funkcionalan i bilo mi je teško da ih vidim kako svi napreduju dok sam ja na ivici, sam, radeći na sebi. Ali onda, kada sam se vratio i hodao, kada sam postao funkcionalniji, svi su bili veoma ljubazni sa energijom koju su mi dali. Svi su bili stvarno srećni što me vide. To je bila jako pozitivna stvar i dalo mi je mnogo energije. Dirnulo me je. Oni su moji braća. Mi smo porodica i jako smo bliski.

Da li se oseća jači nego ikad nakon ove borbe?

- Nadam se da ću biti kada se vratim. Mentalno sam mnogo naučio, sigurno. Prvih nekoliko nedelja bilo je veoma teško. Bilo je jako teško nositi se sa tim mentalno. Ovo je moja prva ozbiljna povreda. Nikada nisam bio povređen duže od 3-4 nedelje u svojoj karijeri. Ovo je najgora povreda koju sam imao. Za mene je bilo jako teško prihvatiti da ću biti van terena tako dugo, da neću moći da hodam, da ću biti na štakama. Ali to me ojačalo. Sada sam drugačija osoba. Naučio sam da slušam svoje telo, učim ponovo kako da hodam, učim mnogo stvari koje nisam znao da treba ponovo da učim u svom životu. Sigurno, mentalno ću biti mnogo jači nego pre.

- Iskreno, prvih nekoliko nedelja bilo je zaista teško. Nisam mogao da radim mnogo. Nisam mogao da vežbam nakon operacije. Prva nedelja je bila jako teška. Samo sam želeo da se pronađem. Rekao sam sebi, ne mogu da sedim kod kuće, budem tužan ceo dan i mislim 'šta ako...'. Hteo sam da idem dalje i vidim šta mi je sledeće. Pozvao sam pomoćne trenere i rekao: 'Kada mislite da sam spreman za trening, čak i ako samo sedim u stolici ili šta god? Samo želim da budem tamo, da provodim vreme na terenu, radeći ono što volim.' Znaš, zapravo nisam pitao doktora ni bilo koga. Jednostavno sam došao na teren i rekao pomoćnim trenerima da samo krenu sa treningom. Tako je počelo. Bio sam dobro i poslao poruku da pitam u koje vreme će biti na terenu. Samo sam došao i počeli smo da radimo, samo sedeći u stolici. Nakon toga sam počeo da dolazim na teren češće. Puno mi je pomoglo da budem u mogućnosti da dodirujem loptu i budem aktivan. Samo sam želeo da idem dalje. Ide dobro. Jako je teško biti van tima, jako je teško ne moći da radim ono što volim više od svega. Ali blagosloven sam putanjom koju pratim, prihvatam ono što mi se dešava i mislim da sve ima razlog. Verujem u Boga, verujem u karmu, u dobro i zlo. Sve se dešava sa razlogom. To je lekcija. I učim kako da upravljam svojim telom. Tako da je to takođe blagoslov.

Foto: Instagram / Matthias Lessort

Da li je shvatio da je uzor...

- Shvatio sam to kasnije. U tom trenutku kao muškarac i otac, nisam želeo da me iko vidi dolje. Bilo da je moj sin, ili navijači, ili porodica koja gleda utakmicu na ostrvu (Martinika), moji prijatelji. Ne volim da budem u toj poziciji. Sve je bilo veoma brzo u mojoj glavi. Shvatio sam šta se desilo i setio se da je moj sin sedeo tamo. Zapravo je sedeo pored terena sa mojim agentom. Nije bio ni u porodičnom delu. Bio je pored terena. Tako da sam pomislio, moram da ustanem.

- Dobio sam mnogo poruka od navijača i ljudi širom sveta koji su prošli kroz sličnu povredu. Videti me dobro je bila pozitivna stvar. Ovo je mnogo veće od košarke. Biti neko na koga ljudi gledaju. Ima mnogo dobrih igrača, ali nemaju to nešto što ljude inspiriše. Nisu uzor. Ovo znači sve. Mnogo je veće od toga da budeš nečiji omiljeni igrač, MVP ili bilo šta drugo. Biti neko na koga ljudi gledaju kao čoveka, kao oca, veće je od svega što sam mogao da zamislim. Tako da su mi ove poruke od ljudi, kako su ljudi reagovali, sve pozitivne poruke i razumevanje, zaista me iznenadilo, jer nisam morao ništa da kažem."

O nadimku "lav"

- Mislim da mogu da stojim uz to. Cenim što su mi dali taj nadimak. Pokazuje da misle da sam jak karakter i osoba. Lav je kralj džungle i svaki put kada si na terenu, to je kao džungla, pa mi se sviđa. Nema reči da opišem koliko želim da se vratim na teren. Međutim, blagoslov je što mogu da hodam sam ponovo, bez pomoći, da radim na svom telu i umu. Imao sam vremena da provedem sa svojim voljenima, više nego ostatak ekipe. Teško je biti sa strane i gledati svoj tim.

- Zato sam timu tražio da se vratim na teren samo kada budem mogao normalno da hodam. Prihvatili su to. To je moj način razmišljanja i tako funkcionišem. Ne želim da me vide kada nisam dobro, da me vide kada sam negativan. Želim da budem onaj koji donosi pozitivnu energiju gde god da sam. Kada sam osetio da je pravo vreme i kada sam mogao da hodam, tada sam odlučio da se vratim na teren i tim je to potpuno poštovao. Puno mi je pomoglo što su mi dozvolili da budem svoj. U stvari sam kao zver u kavezu i jedva čekam da budem slobodan."

O tome koliko jedva čeka da zakuca ponovo

Foto: Stefanos Kyriazis/IPA Sport / ip / imago sportfotodienst / Profimedia

- Sanjam o tome. To je nešto o čemu sanjam. Juče sam igrao košarku sa sinom u dvorištu i imamo mali košarkaški teren, pa sam nastavio da zakucavam i pomislio 'ok, ovo su moja prva zakucavanja'. Igrao sam sa sinom, ali sam više igrao nego on. On bi rekao 'Tata, hajde da šutiramo'. Ali sam stalno zakucavao. To je nešto o čemu razmišljam, moj prvi koš, moj prvi napad kada se vratim na teren. To su stvari koje su mi u glavi. Ne mogu da žurim. Moram da idem dan po dan. Zakucavanja su još uvek daleko. Sada sam počeo ponovo da hodam, trčim, postajem jači. Zakucavanje nije sledeći korak, ali to je nešto što mi je u glavi. I uzbuđen sam zbog prvog puta kada se vratim na teren, sigurno ću dobiti tehničku. Prvi put kada zakucam posle povrede, dobiću tehničku. Vrištaću, visim sa obruča, možda ću se kotrljati po terenu, trčati unazad, ne znam šta ću raditi. Samo se nadam da ćemo pobediti sa 20 poena, jer ću sigurno dobiti tehničku.

O novom ugovoru i potpisivanju kod kuće sa Dimitrisom Janakopulosom

- Mnogo mi znači. Ne mogu dovoljno da im zahvalim za ovaj gest. O ugovoru smo razgovarali dugo. Hteo sam da budem strpljiv i očigledno je povreda mnogo promenila. Čak i negativno iskustvo može doneti nešto pozitivno. Tako mi je dala vremena da razmislm o svemu i potpišem ovaj ugovor. Možda su me navijači izgubili na nekoliko meseci, ali su me dobili na još tri godine. Ovo je dobro za mene i za tim.

(Telegraf.rs)