Potresan intervju Zeka Ledeja, razmišljao da zauvek napusti košarku: "Kada sam sahranio oca, sve se srušilo"

Otišao je iz Partizana, snašao se odlično u ekipi Olimpije Milano, gde je trenutno jedan od najboljih igrača, ali Zek Ledej neće nikada zaboraviti boravak u Beogradu. Tamo je postao miljenik crno-belih navijača, ali ga je u prestonici Srbije zadesila i velika porodična tragedija kada mu je preminuo otac, koji je bio njegov veliki životni oslonac. 

U velikom intervjuu za Eurohoops, sam Zek Ledej je istakao zbog čega ga je taj događaj iz korena promenio i zašto je postao takav ratnik na terenu kakav i jeste.

Preporučujemo

- Najviše su to čvrstina i stvari koje se ne vide u statistici, one me guraju napred, na viši nivo. To je za mene 'biti najbolji'. Sve su to kvaliteti pobednika. Bez obzira gde ste, u Milanu ili bilo gde na planeti. Želim da me svi pamte kao pobednika, kao nekog ko pomera težište. Kada me potpišete, znate šta dobijate, kakvu kulturu. Ja se nikada ne mirim sa porazom. Donosim određeni nivo čvrstine i energije celom timu. I tako je uvek, gde god da idem, trudim se da budem najbolja verzija sebe, pomažem ekipi da pobeđuje. To je ono što me gura napred svakog dana - poručio je Ledej.

Otkrio je i šta je to obećao svom nedavno preminulom ocu i zbog čega se svakoga dana trudi da bude sve bolji.

- Kada sam sahranio oca prošle godine, rekao sam mu da želim da budem još bolji. Da budem velikan, da uradim sve što je potrebno. Bukvalno dajem celog sebe za to. Znao sam da ću se vratiti u Milano, moram da se vratim na nivo više. Zato u svakoj utakmici pokušavam da budem još bolji. Da ispunim obećanje koje sam dao ocu, sebi i porodici. Da postignem ciljeve, zbog svih nas. 

Teško je Ledeju pao odlazak oca, koji je za njega bio najvoljeniji.

- Kada mi je otac preminuo, baš me je potreslo, iz temelja. Kada igraš košarku i dostigneš određeni nivo, određeni status, živiš život sa svim stvarima koje ovaj posao novi. Blagoslov je igrati u ovako velikim klubovima, raditi to što voliš. Ali, kada ti se tako nešto dogodi, odjednom, nema novca na svetu koji bi mogao da vrati vreme, da mi vrati oca. Nikakva slava to ne može da promeni - otkrio je Ledej, pa nastavio:

- Igrao sam utakmicu, kada me je majka pozvala. Bili smo u Barseloni. Rekao sam sebi, voleo bih da odigram još jednu utakmicu, samo da znam da je moj otac dobro. Došao sam kući, a otac mi je bio priključen na aparate. Nismo stigli da razgovaramo. Nismo imali šansu da se nasmejemo zajedno po poslednji put. Ništa od toga. Bio je na aparatima i borio se. Pokušali smo sve da bismo ga vratili. A, nismo zapravo mogli ništa. Svi su me gledali, jer valjda zato što sam tako veliki momak, treba da nosim sav teret takvih trenutaka. Nije lako kada dolaziš iz Dalasa. Svi te gledaju, a znaš da ništa ne možeš.

Shvatio je Ledej da ne može da ostane u mestu zauvek, već da mora da krene dalje.

- Prvi put u životu sam se osetio nemoćnim. Baš me je potreslo to što se desilo, nateralo da razmislim o svemu, pa i o košarci, životu. Počeo sam da razmišljam zašto uopšte igram košarku, da li uopšte želim da igram košarku. A, volim košarku, to je ceo moj život. Nikada ranije nisam razmišljao tako. Nikada me nisu obuzele takve, crne misli. Nikada se ranije nisam nosio sa takvim emocijama. Tokom cele godine moja porodica se nosila sa različitim problemima i sve to može da utiče na tebe kao igrača, udari na tvoju psihu. Odlazak mog oca me je jako pogodila. Dotakao sam dno. A, ja sam neko ko uvek radi sve što drugi neće. Takav je moj mentalitet, ratnički. Takvog su me podigli moj deda, otac, stričevi... Mnogo je stvari o kojima nisam stigao da razgovaram sa svojim ocem. Kada sam dotakao dno, shvatio sam da moram da gradim sve ispočetka, da nemam više kud.

Ledej je razmišljao i da se povuče iz košarke zauvek nakon smrti svog oca, ali je podrška porodice prevagnula da tako ipak ne bude.

- Bilo je to pre nego što sam se vratio u Beograd, da završim sezonu. Imali smo veliku porodičnu večeru. Bilo je jako emotivno, nikada me nisu videli takvog. Mnogo sam plakao. Mama mi je bila moj stub, moj oslonac. Svi u porodici su došli dali mi podršku, pričali sa mnom. To je jako važna stvar i tako je bilo uvek u mojim velikim životnim događajima, kada sam prvi put napuštao Dalas, kada sam otišao na koledž, pa u Evropu... Svi su mi govorili da ja to mogu, da sam ja kao stena. Tako je bilo i kada je moj otac bio nakačen na aparate. Svi su gledali u mene i čekali reakciju. Pričali smo - rekao je Ledej između ostalog, a čitavu dugačku životnu priču Amerikanca možete pročitati na portalu Eurohoops.

(Telegraf.rs)