Dalipagić za života rekao zašto nije bio u NBA, pa igrao za Zvezdu posle Partizana: "Šta će im tu starac Fočo"

Čuveni Dražen Dalipagić napustio nas je rano jutros u 73. godini života posle duge i teške bolesti. Poslednje dane proveo je u bolnici "Dragiša Mišović" u Beogradu.

Bivši legendarni košarkaš Partizana za života je doživeo mnogo toga. Da postigne 70 poena na jednom meču, da zaigra protiv Majkla Džordana, osvoji sve što se može osvojiti sa selekcijom Jugoslavije.

Preporučujemo

A u jednom od intervjua za Espresso, pojasnio je pre svega priču oko toga zbog čega nije nikada nastupio u NBA ligi, kao i šta je bila glavna prepreka da se ta priča realizuje.

- Tu je veliki problem. Mnogi ljudi, pogotovo vi mlađi, ne znaju propise iz tog vremena. FIBA i NBA nisu imali ništa zajedničko. To je bila 1976. godina, ja sam prvi Evropljanin na probi. Mene je na turniru u Siciliji video treći trener Seltiksa i pitao me je da dođem na probu. To je bilo pred OI u Montrealu, i ja im kažem, nazovite posle Olimpijskih igara, pa ćemo se dogovoriti. Tako je i bilo. Prvo, oni su profesionalci, mi amateri. Da sam otišao pa propao, da se nisam snašao, ne bih mogao tri godine da igram u Evropi.

Zatim je objasnio da nikada nije imao problema sa tim što je posle Partizana bio i u Crvenoj zvezdi.

- Nisam. Pazite, čovek igra u jednom klubu devet godina i čitav život je u njemu, a u Zvezdu sam otišao iz nekih drugih razloga. Imao sam 40 godina, već faktički završio karijeru. Partizan je imao fantastičnu ekipu sa Đorđevićem, Danilovićem. Tim kao lutka... Šta će im tu starac Fočo. Družio sam se sa ovima iz Zvezde, pio piće. Boban Janković se nije dogovorio sa Mokom Slavnićem da igra tu sezonu i mene je Moka zvao jer mu je trebalo krilo. Ja mu rekoh da nisam baš u stanju, ali da mogu da prođem pripreme. Posle tri dana ja im kažem da ne mogu i vratim se ja sa Zlatibora, oni ostanu. I, kako smo nastavili da se viđamo, kaže Moka, 'ajde probaj još malo - i ubedi on mene. Ali, kažem vam, imao sam 40 godina, problem sa tetivama, ne mogu da hodam, povređujem se. Ni psihički, ni fizički nisam više bio u igri. Dobijao sam po 20 minuta u igri, postizao sam po nekih 20 poena, nije to više bilo to. Bilo je tu šutera poput Neše Ilića, koji su pucali odakle stignu.

A ko je to bio najbolji igrač protiv kojeg je Praja igrao?

- Bilo je fenomenalnih igrača. Mislim da je Majkl Džordan najatraktivniji i najbolji, ali bilo je fenomenalnih igrača.

Sećao se tih neverovatnih detalja meča sa Džordanom...

- Treba da pitaš njega kakav je osećaj bio da igra protiv mene. On je imao 19 godina, nije znao gde se nalazi, tako da sam ja njemu davao 40 poena, a on meni nije. Nema veze, on je bio klinac. Ja sam bio u punoj snazi, iskusan. Naravno, šalim se malo. On je imao sve, po meni. Doduše, kao klinac nije pokazivao da će biti tako jak. Na Univerzitetu nije pokazivao ekstremne kvalitete.

A baš su njih dvojica dokaz da nikada nije kasno pojuriti snove.

- Ni za njega, a ni za mene nije bilo. Ja sam počeo da igram sa 18.5 godina u toj Lokomotivi, gde nisam imao nijedan trening. Igrali smo basket. Pa sam opet nešto napravio. Nije to sad da sam ja vanzemaljac. Recimo, danas kada bi neko sa 14 godina ušao u halu po prvi put, rekli bi mu: Dečko, gde si ti bio dosad - objasnio je on za života za Espreso.

(Telegraf.rs / Espresso)