Zbog čega je Partizan ove sezone doživeo istorijski debakl: Luzerski mentalitet, loša pojačanja i usnuli lider

Pre otprilike godinu dana, nakon ispadanja od madridskog Reala i pred sam početak završnice ABA lige u analizi evroligaške sezone Partizana istaknuta je hemija i timski duh koji je crno-beli sastav iskazao u rastućem obimu kako je kampanja odmicala. Od lošeg starta, preko nagoveštaja boljitka sredinom sezone, pa sve do nestvarnog niza u završnici i tragedije protiv kasnijeg šampiona. I pored tog neuspeha na kraju, tada iskazane reči su se ispostavile realnim ubrzo, pošto je Partizan posle deset godina postao šampion regiona, što je bila odlična osnova za ono što je trebalo da se dešava od avgusta meseca.

Veliki optimizam okružio je klub, sa velikim pravom, sezonske ulaznice su i pored veće cene otišle u još većem obimu nego godinu dana ranije i navijači su očekivali novo pomeranje granica. Svi znamo dobro da pristalice nekada imaju nerealne želje i da se slabiji rezultati u odnosu na pre izjednačavaju sa smakom sveta, ali sada se čini da slični komentari i te kako imaju potporu i kao da smo u dve godine videli skok od podnožja ka vrhu i nazad.

Preporučujemo

Posle završetka finalne serije ABA lige, sa aktuelnom sezonom crno-belih ne može se povezati reč uspeh niti u jednom smislu, ni najmanjem. Ako bismo koristili blage reči moglo bi se reći da je neuspešna. Prikladniji izraz bi ipak bio debakl. Na kraju su rezultati ono što se pamti i o čemu će se pričati, međutim osim te opipljive kategorije, Partizan malo toga pozitivnog može izvući pred izazove koji ih očekuju već od leta. Vremena za ozbiljnu analizu će biti, a pred odgovornim ljudima je težak zadatak.

Eliminacija u Evroligi i tri poraza u finalima

Naravno, na prvo mesto se ne može postaviti ništa drugo do učinka koji je klub ostvario na terenu. Brojke ne mogu da prevare, posebno kada se saberu sva četiri takmičenja koja je Partizan do sada odigrao.

Počećemo sa onim koje su Grobari čekali toliko dugo. Evropska elita ne prašta veliki broj kikseva, sa čim su se igrači dobro upoznali od oktobra do aprila meseca. Počelo je bledo, ali je vrlo brzo dostignuta veoma visoka pozicija i navijači su se potajno nadali i direktnom ulasku u plej-of, nakon male promene formata i uvođenja plej-ina.

Foto: Mileta Mirčetić

Na kraju se ispostavilo da su upravo to deveto i deseto mesto bile poslednje nade, nedosanjane, pre svega zbog nemoći na gostovanjima i još više usled nestvarnog broja poraza u neizvesnim završnicama. Jednostavno su druge ekipe i pored svoje nekonstantnosti češće bile na nivou i to je bilo dovoljno za njih.

Kada je u pitanju ABA liga, Partizan je sam sebi napravio medveđu uslugu velikim brojem poraza u ligaškom delu sezone. Opet je bilo tu i neizvesnih završnica, ali i dva debakla protiv Zadra i Splita, pa se u doigravanje ušlo sa drugog mesta. Domaći teren se na kraju ispostavio kao ključ za ubedljivu prednost Crvene zvezde posle dva meča finala, sastav je potonuo i na domaćem terenu i poraz je samo zaokružio prikazanu nemoć.

Ako dodamo da trofeji nisu osvojeni ni u dva realno manje bitna takmičenja, ABA Superkupu i Kupu Radivoja Koraća, čak ni Superliga Srbije ne može da spere gorak ukus neuspeha.

Luzerski mentalitet

Pomenuti porazi u neizvesnim završnicama su direktno iskreirali Partizanove rezultate u svakom takmičenju, a najviše Evroligi, što je i očekivano s obzirom na broj odigranih utakmica. Statistika je u ovom slučaju sasvim jasna i ovi podaci dokazuju neku vrstu pravilnosti, koja ne može biti plod koincidencije ili konstantne nesreće.

Za 24 duela crno-belih se može reći da su okončani u neizvesnim završnicama, a u to pritom nismo ubrojali poraz u drugom meču finala regionalnog šampionata, kao i pobedu nad Baskonijom 19. marta, iako je bilo samo četiri razlike, pošto je tu malo nedostajalo da se ispusti fina prednost.

Učinak Partizana u tim okršajima je 7-17, od čega je šest pobeda upisano u Evroligi uz osam poraza, jedno slavlje u ABA ligi uz sedam neuspeha, kao i po poraz u finalima ABA Superkupa sa Studenetskim centrom i Kupa Koraća sa Zvezdom.

Foto: Mileta Mirčetić

Podatak koji je posebno poražavajuć kaže da je u dvanaest mečeva završenim jednim posedom razlike, tim iz Humske slavio samo dva puta i to u prvom večitom derbiju u Evroligi (88:86) i protiv Fenerbahčea devetog novembra. Od tada je upisano sedam poraza!

Posebno su bolni bili mečevi sa Megom, Igokeom i drugi okršaj sa Zvezdom u ABA ligi na startu kampanje, kao i evroligaški dvoboji protiv Virtusa (75:77), sa Bajernom (78:79), Milanom (83:85), a i duel sa Olimpijakosom (69:74) rešen u poslednjoj četvrtini koja je izgubljena sa 28:10.

Jedini niz pobeda vredan pomena napravljen je krajem novembra i u prvoj polovini decembra, kada su i upisana dva slavlja posle produžetaka nad Panatinaikosom i Monakom, kao i pretposlednja gostujuća pobeda u EL protiv Valensije.

Selekcija tima i zašto mnogi nisu opravdali očekivanja

Na papiru bi moglo da se kaže da je Partizan u ovu sezonu ušao sa velikim brojem istih igrača. Nove, bogatije ugovore dobili su Kevin Panter i Zek Ledej, ostao je i Džejms Naneli, međutim Matijas Lesor i Dante Eksum su prihvatili unosnije ponude Panatinaikosa i Dalasa, dok je nakon dosta peripetija i Jam Mađar ostavio upražnjenu poziciju plejmejkera. Joanis Papapetru je nakon korektne završnice kampanje takođe otišao put Atine, pa je pred upravom crno-belih bio zahtevan zadatak.

Pi Džej Doužer je doveden kao, čini se, idealna zamena za Eksuma, Ognjen Jaramaz je upotpunio mesto Izraelca, Frenk Kaminski je planiran za poziciju "pet" nakon propalog posla sa Nikolom Mirotićem, dok je Mateuš Ponitka odmenio Grka.

Relativno brzo je postalo jasno da je centar nasušna potreba i da Frenk ni blizu ne može da bude košarkaš stvoren za igru preuzimanja, koju su jako dobro obavljali Francuz i Australijanac pre njega. Izvršena je i doselekcija, došao je Bruno Kaboklo, kasnije i bekovska linija dopunjena Džejlinom Smitom. Tako je Partizan sa faktički dva rešenja više u odnosu na sezonu ranije ušao u finiš sezone, a na kraju se ispostavilo da je od sredine decembra pa do danas tim upisao još slabije rezultate.

Foto: Marko Jovanović

Period adaptacije za Doužera još uvek nije završen i on jednostavno nije Eksum i ne može da odbrani visokog igrača u većini situacija kao što je njegov prethodnik činio, što samo upotpunjava reči napisane za Kaminskog, dok je Bruno Kaboklo donekle uspevao u nekim situacijama da zablista, međutim i njegov doprinos je potpuno drugačije vrste od onoga što je Matijas nudio, pa je jako često sam sebe izbacivao ličnim greškama.

Nesumnjivo je da oba igrača poseduju kvalitet, ali u ekipi u kojoj se čini da je hemija na samom terenu potpuno drugačija od onoga što smo videli prošle godine i bez prepoznatljivog Kevina Pantera, stvari ne mogu biti ni blizu pozitivno ocenjene.

Da Jaramaz ne može biti ni bleda senka Madara iz druge polovine prošle kampanje postalo je jasno relativno brzo, dok su Ponitka, pa i Smit u finišu čak i uspeli da prikažu da bi mogli biti dobra zamena za Papapetrua odnosno dopuna u odnosu na prošlogodišnji roster, ali su i povreda jednog i loša forma drugog prilikom dolaska odložili njihovo uhodavanje, uz odluku Željka Obradovića da beka tek postepeno uvede u tim.

Kevin Panter i ostali "starosedeoci"

Ne može se u celoj priči izbeći ni analiza Kevina Pantera, koji je odigrao minimalno duplo lošiju sezonu u odnosu na prošlu, što u ovakvom Partizanu i sa ulogom koju ima nije moglo da se istoleriše, a da rezultati ne pate.

Kapitena tima su mnogi kritikovali za situaciju iz Madrida prošle godine koja je i bila jedna od presudnih za poraz od Reala. Sa pravom, međutim niko nije mogao da mu ospori sve ostalo što je uradio do tada, potom i u finalu ABA lige, posebno poslednjem meču kada je doneo titulu sa 32 poena.

Ove godine je bilo malo momenata kada je on bio čovek odluke u pozitivnom smislu, lopta je najčešće bila u njegovim rukama kada se odlučivalo, ali prosto nije bilo željnog doprinosa. Imao je trenerovu slobodu u većini situacija zahvaljujući starim zaslugama, a treba biti fer i reći da je vrlo često velikom broju igrača falilo odlučnosti da preuzmu odgovornost kada je to potrebno. Zato smo često gledali Kevina kako "davi" sa loptom i šutira iz nemogućih pozicija.

Foto: Marko Jovanović

To ne umanjuje njegovu odgovornost, posebno za finale ABA lige, tokom kog je postigao manje poena za sva tri meča u odnosu na peti prošle godine, pa se postavlja pitanje može li on vratiti formu u drugoj godini novog ugovora.

Džejms Naneli je možda i jedini odigrao bolju sezonu u globalu u odnosu na prošlu kada pogledamo brojke, ali uz ostale košarkaše koji su bili poprilično nekonstantni, poput Alekse Avramovića, nekada i Zeka Ledeja, a posebno ostalih starih imena, i sam krilni igrač se utopio u sivilo. Na kraju je to kulminiralo i neželjenim incidentom sa Stefanom Lazarevićem, ali to je neka druga tema...

Gde je u svemu odgovornost Željka Obradovića? 

Suma prethodnih pasusa svodi se na završni čin i stručni štab na čelu sa Željkom Obradovićem. Pozicija koju trener treba da nosi na svojim leđima kaže da je on najodgovorniji kada ne ide i nešto ne štima u ekipi koja je sastavljena sa njim na čelu. I to je najnormalnija stvar, pa je čak i sam Obradović nakon svih većih neuspeha to i ponavljao, međutim jako često je u njegovom govoru bilo naznake "vapaja" zbog neispunjenja dogovora na samom terenu.

To ipak nije nikakvo opravdanje i amnestija od krivice i ne sme biti. Igrački kadar je sastavljen na leto, dopuna dovedena tokom sezone i same košarkaše birao je stručni štab, verovatno najviše Željko u dogovoru sa Zoranom Savićem. Koliko god da je Mirotić pokvario određene planove, ispostavilo se da je moralo bolje od onoga što je učinjeno.

Marko Metlas

Zaista deluje da momci koji sada nose opremu Partizana vrlo često nisu izgledali kompaktno na terenu, pravili su češće jeftine greške nego što je to bio slučaj ranijih sezona, nisu mogli da ispune zadatke i ono što su njihovi prethodnici radili. Obradović na kraju nije uspeo da ih iskoristi na pravi način, a u toj situaciji ili dolazi do promene trenera ili promena u igračkom kadru.

Željko je dobio novi ugovor i ostaće u Partizanu, pa je jasno da se ovog leta mora odraditi daleko bolji posao u odnosu na ovo što smo do sada gledali, kako bi se doveli košarkaši koji mogu da ispune zamisli trofejnog trenera, koji nije sklon da se previše prilagođava samim igračima. Da li je to dobar potez ili ne ostaje da se vidi, ali ne treba biti kratkog pamćenja i treba se setiti da je upravo on godinu dana ranije podizan u nebesa posle uspešne sezone. Možda je nekada najbolje zauzeti sredinu i procenjivati stanje u zavisnosti od situacije, jer u suprotnom dolazi do velikog razočarenja. Kako u momentima kada se upisuju uspesi, tako i sada kada nije dobro.

Dakle, naravno da je i Obradović odgovoran za ovu sezonu, ali ići iz krajnosti u krajnost je diskutabilno i zato treba spustiti loptu na zemlju, jer je Željko mnogo puta do sada dokazao svoj kvalitet.

Šest poraza u derbijima

Za sam kraj, u odnosu na sve prethodne stavke možda zvuči banalno isticati samo poraze od jedne ekipe, ali znamo da dueli večitih rivala nisu obični. I bez Evrolige dve ekipe su međusobno igrale po sedam, osam puta u godini i svaki susret je bio pun naboja. Kada igraju ljuti protivnici čak i sama forma, možda i kvalitet padaju u drugi plan i često je voljni momenat bio presudan.

Nije uvek to bilo dovoljno da se upisuju konstantno dobri rezultati, pa su crveno-beli tokom poslednjih deset godina češće pobeđivali, ali do ove 2024. godine nije se desilo da šest puta u nizu Partizan izgubi! I zaista, igrači moraju da se zapitaju kako se to dogodilo, makar oni koji će i naredne godine nositi dres kluba.

Foto: Mileta Mirčetić

Četiri puta je Zvezda slavila u neizvesnim završnicama, dva puta ubedljivije, ali su uvek zasluženo dolazili do trijumfa. I nije Zvezda toliko kvalitetniji tim, ali može se pričati o padu koncentracije i želje u presudnim trenucima nekih od šest pomenutih mečeva među crno-belima, što protivniku nije falilo.

Grobari su posle izgubljene serije u finalu ABA lige ispred sebe okupili igrače i upravo im rekli da je takav skor u duelima sa večitim rivalom nešto zbog čega bi morali da stave prst na čelo i pored aplauza koji je na kraju usledio. Uostalom, maltene svi popularni sportovi su na tom nivou zbog toga što ih određeni broj ljudi prati i upravo je učinak u ovakvim susretima merilo poverenja koje neki sastav uliva među svoje pristalice.

(Telegraf.rs)