Priča Bate Đorđevića za košarkaške čitanke: O Zvezdi, Partizanu, trojkama sina Saleta, Jokiću, leku za 21. vek

Nesuđeni je fudbaler. Voli svoju porodicu, rad sa najmlađima i košarku. Voli život. Uz njega, stasale su generacije sportista. Voli i kada ga zovu Bata, a ono "legenda", koju mu često pripusuju, mu kaže "para uši". 

Bratislava Đorđevića, nastavnika i čuvenog trenera brojni navijači pamte po istorijskoj tituli Crvene zvezde iz 1972. godine i Kupu Jugoslavije iz 1973. godine. Uspeo je da "ukroti" Cveleta, Moku, Kaponju, Vučka i Ducija i stvori crveno-beli "drim tim" koji je harao jugoslovenskom i evropskom scenom. Prepoznaju ga i kao košarkaša Radničkog sa Crvenog krsta, nastavnika fiskulture, selektora naročito na Istoku...

Popularni Bata sve to i jeste. Ali, on je hodajuća enciklopedija košarke, promoter zdravog života, živi svedok stvaranja "Jugoslovenske doktrine", bio je dobar prijatelj jednog Nebojše Popovića, Bore Stankovića, jednog Raše Šapera, Ranka Žeravice, Pive, profesora Ace Nikolića... On je i tata legendarnog Aleksandra Saše Đorđevića...

- Intervjue ne dajem više - začulo se sa druge strane.

- Ali, znam šta želiš da čuješ i to vredi ispričati još jednom. Kada se vidimo? - vrlo konkretno i ljubazno  odgovara gospodin, koji živi u skladu sa svojim nadimkom. I pored toga što uveliko gazi u svoju 86. godinu, Bata poseduje energiju na kojoj bi mogli da mu pozavide današnji tinejdžeri i dvadesetogodišnjaci. Bez imalo šale. Ponovo se vratio školskoj košarci i mladima, za njih će, kaže, uvek imati vremena.

Kao sav normalan svet...

Tačan u minut, dočekuje me sa širokim osmehom. Kola je uredno parkirao, a čvrst stisak ruke prilikom pozdrava jasno mi stavlja do znanja "ozbiljnost situacije". Ovo neće biti kratak razgovor za one koji vole da "pročitaju nešto tokom tajm-auta"... Nalazimo se tamo gde se on i najbolje snalazi, na košarkaškom terenu...

- Osećam se fantastično. Živim svoj normalni život, sa svojom porodicom. Imam petoro unučadi. Pratim njihov razvoj, školovanje i lepo mi je - ističe Bata kojeg kroz život opisuje jedna reč - "rad". Kako nekad, tako i danas on je nepresušni izvor ideja, ali i energije i što je najvažnije mnoge od njih i danas ostvaruje.

- Prošle godine je bila stogodišnjica košarke u Srbiji, prihvatio sam se još jednog projekta koji sam sam lično napravio sa direktorom škole "Kralj Petar Prvi", gde se i desila prva košarkaška lopta, prvo savetovanje Vilijama Vajlanda koji je došao iz Amerike kao misionar ispred Crvenog krsta.  Organizovali smo dva projekta: "Košarka u službi zdravlja" i "Vežbanje i zdravlje po tehnologiji" prof. dr Veska Draškovića. Zajedno sa donatorima i partnerima investirali smo u veliki košarkaški "plastični" teren i otvoreni i zatvoreni teren za basket 3X3. Obeležili smo sa 4 izložbe pod nazivom: "Ovde je počelo - postigli smo mnogo". Poklonili smo skoli 200 fotografija naših igrača, trenera i funkcionera koji su učestvovali u stvaranju istorijskih rezultata naše košarke. Štampali smo knjigu Mirjane Prljević: "3X3 = to smo mi" i završili naučno - kulturnom manifestacijom. Započeli smo i najveći trogodisnji projekat "Vodavoda deci Srbije" za stotinak školskih neuslovnih sala u koje ćemo instalirati poprečni teren sa košarkaškom, pokretnom konstrukcijom, što je izum Zorana Stojačića. Osnovali smo dve muške sekcije dece 5 - 8 razreda za basket 3X3 i košarku kojima smo dali ime"Košarkaški centar kamp Aleksandra Nikolića sa Zlatibora", koji 2025 . godine obeležava 50 godina postojanja - niže projekte na kojima je angažovan Bata.

Recept za zdrav život postoji - ovo je lek za 21. vek

Bata u poznim godinama redovno trenira. Na taj način, daje primer svima nama kako bi trebalo živeti.

- Recept za zdrav život postoji. O tome bi trebalo da vode računa lekari preventivne medicine koji ne postoje kao zvanje. Oni bi pratili kompletan tvoj život od početka do kraja. Profesori fizičkog vaspitanja imaju važnu ulogu, oni bi se bavili metodikom rada kroz vežbanje i doziranjem za svakog pojedinca posebno, bave se proizvodnjom zdravlja.

Savet za dugovečnost nastavnika i trenera Đorđevića je jasan:

- Treniram 3 i po do 4 sata, svakog dana. Malo je i genetski, ali osnova za zdrav život je jedan pozitivizam koji mora da vlada tokom celog života. Drugo, da imaš zdravu porodicu, da sa porodicom imaš najbolje odnose, ali i da imaš krug dobrih prijatelja. Ja imam jedan princip, družim se sa mlađima od sebe. Stariji te opterećuju problemima i ušuškanošću u svojim stanovima, bez mnogo fizičkih aktivnosti, što je za mene nezamislivo i zato i koristim dr Dragojevićevu recenicu: "Fizička aktivnost je lek za 21 vek". I još nešto, nemojte prestati da radite, pomažite mladima, jer naše iskustvo je nemerljivo, besplatno, ali kod nas zanemarljivo i neiskorišćeno, to nam je izgleda usud.

....A sve je počelo od fudbala....

Ovo je pre svega košarkaška priča, ali nje ne bi bilo bez fudbala. Bata otkriva kako je jedan fudaler Hajduka sa Liona, završio u legendarnom Radničkom sa Crvenog krsta kao košarkaš.

- Vidim da si malo upoznat sa mojom karijerom, jeste tačno - kaže kroz osmeh Bata i vraća se u godine kada je "sve počelo":

- Te 1954. godine sam otišao u KK Radnički. Pre toga sa dve godine igrao fudbal u Hajduku. Bio sam u "Šestoj beogradskoj gimnaziji", a stanovao sam na Bulevaru, kod Liona. Imao sam zadovoljstvo da se družim sa porodicama Stipić, Živadinović, Marjanović, Stanković, Tatalović... Naš kompletan život je bio napolju, pored drveta, oko drveta, sa drvetom, na pesku, igranje krajcerica, klisa, fudbal krpenačom... Zimi smo klizali na Bulevaru. Posle fudbala, na nagovor moga kuma Aleksandra Prelevića došao sam na Krst u KK Radnički, u najbolju sredinu za razvoj. Košarka mi je obeležila život od te 1954. godine i ja sam košarkaški covek.

Priča o legendarnom Radničkom sa Crvenog krsta...

U ekipnim sportovima, “krstaši” su osvojili 60 titula prvaka Jugoslavije, a u pojedinačnim taj broj trostruko je veći. Iznedrili su 300 reprezentativaca, koji su osvojili 20 olimpijskih, 29 svetskih i 51 evropsku medalju. Bata potvrđuje šta znači biti deo porodice Radničkog.

- Znaš šta? Košarka je za mene moja druga ljubav. Prva je porodica, a košarka je druga. Zašto? Zato što sam tamo osetio kompletan život. Šta znači živeti u jednoj porodici?

- Sportsko društvo "Radnički" je bilo prava sportska porodica. Tu je bilo boksa, rukometa, šaha, tu je bilo rvanja... Košarka ima muški i ženski pogon. Imali smo trojicu ljudi koji su se bavili strukom, koji su bili vrhunski, možda i najbolji naši stručnjaci svih vremena. To je pokojni Bora Cenić koji je bio prvi trener, još je živ Vladan Marković i Ranko Žeravica. Prva dovjica su radila sa mladima, a Ranko Žeravica se bavio prvim timom. Mi smo bili seniorski tim koji jedne godine upadne u prvu ligu, sledeće ispadnemo. Ali, igrali smo sasvim dobru košarku i imali smo u kasnijem periodu čak i reprezentativce. Neca Đurić, Nikolić, Ražanj, Miško Čermak, pa posle Tvigi Ivković, Marović u sledećim generacijama. A ja? Za sebe kažem : "Ja sam bio izuzetan dodavač lopti Neci Đuriću".

Legenda sa Crvenog krsta

Bora Cenić, Ranko Žeravica, braća Piva i Duda Ivković, Bata Đorđević, Boža Maljković, kasnije Milutin Mrkonjić... svi oni su na ovaj ili onaj način svraćali i "pekli zanat" na Krstu.

- Radnički je bio rasadnik vrhunskih trenera. Svetskog renomea. Rasadnik. To znači Bora Cenić, Vladan Marković, Ranko Žeravica su povukli nogu, pa su iznedrili moju i mnoge druge generacije, posebno žesnku ekipu koja je osvajala šampionske titule. Žeravica me je usmerio ka Višoj pedagoškoj školi. Tako sam ja završio Višu košarkašku na DIF-u, te dve škole i imao mogućnost da radim i u školi i da radim kao profesionalni trener. Piva Ivković je moj kolega sa fakulteta. Tu je bio i Pljakić, fantastičan trener, Ciga Vasović isto vrhunski trener. Kasnije, Duda Ivković je od Ranka Žeravice nasledio Partizan, a prvo je trenirao juniore Radničkog.

- Milutin Mrkonjić je dao veliki doprinos razvoju košarke u Jugoslaviji, bio je fantastičan organizator i kasnije finansijer sa svojim prijateljima. Osnivač je, zajedno sa nama, "Trofeja Beograda", a zahvaljujući njemu i njegovim poslovnim partnerima obezbedio je najvise novca za KK Radnički i posebno za izgradnju Kuće košarke u Sazonovoj. Jedan je od najdruželjubivijih ljudi, koji je uvek nalazio načina da pomogne mnogima. Uvek nasmejan, preduzimljiv, brz u rešavanju problema, omiljen u gradu i šire. Nedostaje nam.

Piva i Duda Ivković

Jedna od velikih asocijacija na Radnički jesu legendarni Piva i njegov brat Dušan Duda Ivković.

- Nažalost, nema mnogih. To je tragedija. Nema Bore Cenića, nema Ranka Žeravice, nema Pive. Piva je najranije otišao, vrhunski trener koji je posle mene uzeo titulu prvaka Jugoslavije sa Radničkim, a postigli su vrhunske rezultate i na evropskom nivou.

- Piva je bio duša od čoveka, razgovor sa njim dolazio je kao "melem na ranu". Voleo je i radio sa golubovima. Umeo je da se ne pojavi na treningu uopšte, jer ih je gledao kako lete, a živeo je na 15-20 metara od terena Radničkog. Piva je bio više romantik, a brat Duda Ivković je bio drugačiji tip i naučio je mnogo od Pive što se tiče košarke. Bio je striktan, malo rigidniji, naučio je pravu disciplinu, imao svoj stil. Znao sam ih, sa Pivom sam bio bliži, generacija smo. Strahovito mi je bilo teško i žao kada su obojica otišli.

Nebojša Popović - Stub košarke...

Možda i najveći od svih bio je Nebojša Popović, trener, novinar, vizionar...

- Nebojša Popović je bio visoki intelektualac, radio je na televiziji, bio je novinar, bio je košarkaš, reprezentativac u ono vreme, bio je trener posle toga, osvojio je 16 titula sa Crvenom zvezdom, 6 sa ženskom ekipom i 10 sa muškom ekipom. Jedan od ljudi koji je sigurno broj jedan od stubova naše košarke. Mi govorimo da ih imamo četiri, a ja sam na jednoj konferenciji '95. godine u Narodnom pozorištu rekao da mi moramo da ustoličimo i peti stub, to je Ranko Žeravica. Mi smo bili ti koji smo nasledili nešto što su uradili prvo Nebojša Popović, Bora Stanković, Raša Šaper, Aleksandar Nikolić i Ranko Žeravica. Bez njih, ja ne znam da li bi postojala u ovakvom smislu košarka na ovim prostorima. Bora je postao prvi covek FIBA, Nebojša takođe član, Raša u tehničkoj komisiji. Aca je bio pravi prosvetitelj, kod njega su na DIF - u diplomirali mnogi, pomogao je mnogima da postanu kvalitetniji treneri.

O Radivoju Koraću...

Popularni Žućko bio je jedan od onih koji nije stasao na Krstu, ali ga je Đorđević poznavao. Košarkaš OKK Beograda, reprezentativac Jugoslavije i jedan od najboljih svetskih igrača šezdesetih godina prošlog veka, voleo je nauku, važio je za pravog gospodina, a sve oko sebe činio je boljim. Malo je poznato da je bio i prvi evropski košarkaš koji je dobio ponudu da se priključi čuvenim Harlem Globtrotersima, a i dalje stoji njegov rekord u međunarodnim takmičenjima sa 99 koševa na jednoj utakmici.

- Specifičan čovek, jako druželjubiv, specifičan igrač, izvanredno talentovan, neverovatan košarkaš. Imao je visinu koja nije bila nešto za ono vreme. Njegov rekord na utakmici je stvarno neponovljiv. Jedna specifična dobrota je isijavala iz tog čoveka. Neverovatan sportski lik. Bila je velika tragedija šta mu se desilo i kako je završio karijeru. Trendove je postavljao u svakom smislu.

Košarkaška doktrina Jugoslavije i Srbije

Jugoslavija je upijala sve što je dobro bilo u Rusiji i u Americi. Dve velike suprotstavljene košarkaške velesile služile su kao primer trenerima kod nas. Uzimali smo šta nam je bilo potrebno i od jednih i od drugih i modifikovali. Bata objašnjava da je tako nastala naša doktrina.

- Lucidno, zar ne? Svi govore u jugoslovenskoj školi košarke. Ne. Postoji "Jugoslovenska doktrina košarke", a to je mnogo viši pojam od škole košarke. Sve koje smo spomenuli su utrli put tome da nas postave tako da ostvarimo vrhunske svetske rezultate. A, ima još mnogo vrhunskih trenera sa naših prostora koji su stvarali asove i postizali svetske rezultate. Soviti, Branko Radović, Mirko Novosel, Željko Obradović, Tanjević, Pesić, Skansi, Cosić i mnogi drugi.

- Kod nas su se rađale generacije dobrih košarkaša i mi uvek moramo da pratimo našu košarku kroz generacije. Nebojša, Bora, Gec, Kalember, Marjanović, Loci, Engler, Minja je jedna od starijih generacija. Ali, posle njih su došle generacije Kića, Praja, Moka, Kaponja, Ćosa, Duci, Cvele, Ražanj, Neca, Daneu, Đerđa, Delibašić i svi ostali. Posle njih je došla generacija Divac, Paspalj, Kukoč, Rađa, Saša i tako dalje. Posle njih su došle ove generacije. Tako da mi smo stvarno generacijski stvarali vrhunske rezultate. I danas predstavljamo jednu od najkvalitetnijih nacija na svetu. Tu je struka dala najveći doprinos.

- Gradili smo na onome šta su napravili "starci", stubovi, gradili smo upravo kroz tu našu doktrinu, tu našu filozofiju. Kako i na koji način tući jednu Rusiju, kako i na koji način tući neku Ameriku. I sve smo to uradili.

Trenerski posao i rad u Zvezdi  - "Ko je ovaj ludak"

Posle košarkaške, za Batu je 1965. godine usledila karijera trenera. Radio je sa svim kategorijama, od mini basket do seniora. Posebno je ponosan na period od 1966. do 1971. godine kada je sa đacima O.š. "Marko Orešković" osvajao titule šampiona Novog Beograda, Beograda, Srbije i vice-prvaka Jugoslavije. Mnogi od tih klinaca završili su u Radničkom, a Batu je uspeh "kvalifikovao" da dobije poziv koji se ne odbija - bila je to Crvena zvezda. 

Evropska titula se kovala pažljivo. Sve je "mirisalo" na uspeh i pre osvajanja Kupa kupova. Dve godine ranije igralo se finale, kada je izgubila od Olimpija iz Milana (70:74), dok je 1973. godini igrala polufinale Kupa evropskih šampiona i izgubila od CSJA z Moskve. Gospodin Đorđević otkriva kako se stvarao crveno-beli "drim tim" i kako je stigao u Zvezdu.

-Miško Prelević i pokojni Vića, Vićentić, oni su predložili Saši Gecu, koji je bio predsednik Crvene zvezde, da uzmu mene za trenera. To je, znači, bilo 1971. godine. Sa Sašom Gecom sam imao jedan razgovor i on mi kaže: "Bato, kod tebe je pogača i nož, seci". Imao sam poverenje od uprave kluba. Znao sam da mogu da sprovodim svoje ideje i radim onako kako treba da se radi. To je bila strašna ekipa, jedna od najboljih generacija Crvene zvezde svih vremena u odnosu na sve godine do sada.

- Tako da smo mi prošli jedan zajednički put u kome su oni mene cenili, cenili su to što ja radim, šta ulažem i tako dalje. Meni je upala kašika u med, ja sam znao da cenim vrednosti svakog od njih, oni su bili fantastični ljudi, to je prvenstveno, a bili su i fantastični igrači, tehnički i taktički doterani do maksimuma. Stvarno su bili genijalci. Bili su prava takmicarska selekcija, iskustvo su stekli saradjujuci sa mnogim vrhunskim trenerima.

Takođe, znao sam da moram da dam šansu onima koji su sedeli na klupi. A to su bili Sarjanović, Lazarević, Latifić, Rakočević, Pešić... To je bio Žuga, da. To su sve bili potencijalni prvotimci koji su na kašičicu dobijali da igraju. Ova prva petorka, Svele, Kaponja, Moka, Duci i Vučko, oni su nosili... Moka i Duci nisu govorili, ali to se uošte nije osetilo.

Zvezda - "Vrhunski klub, ništa sem prvog mesta"

Za Batu, Zvezda je nešto posebno, to je i potvrdio.

- Za mene Crvena zvezda je vrhunski, jugoslovenski, evropski i svetski klub, koji je zajedno sa Partizanom i zajedno sa još nekim klubovima, Cibonom, Zadrom, Jugoplastikom bila vrhunski klub Jugoslavije tog vremena. Crvena zvezda je bila klub koji nije interesovalo ništa sem prvog mesta. Tako je i danas. Da, ništa sem prvog mesta. To je, opterećenje stravično za trenera i za stručni štab. Ali je to, za mene, jedan pravi put, ispravan put i znaš koji su ti limiti, znaš šta možeš da uradiš. Odlaskom pojedinaca i dolaskom mladih, Koprivice, Grujičića, Vukosavljevića, Bogosavljeva, Nikolića, Živkovića, Crvena zvezda nije više bila konkurent za prvo mesto.

"Kod tebe je pogača i nož, seci" - Kako je nastao crveno-beli drim-tim

Generacija koja je osvojila 1974. godine Kup kupova, tri godine ranije bila je u šoku. Na prvi trening je stigao Đorđević i zasukao rukave.... Pitali su: "Ko je ovaj ludak?"

- Jeste, tačno je, da. Odmah ti kažem, imao sam predstavu šta znači prvi tim Crvene Zvezde, Partizana i uopšte naša liga i video sam gde je problem Crvene Zvezde. Odnosno, košarkaša koji su tada igrali za Crvenu zvezdu. I ja sam taj problem rešio već na prvom treningu. Znači, već na prvom treningu sam ih nagazio, do što kažu, do balčaka. Već na prvom treningu sam dobio povratnu informaciju "ko je ovaj ludak, šta on hoće od nas?" A ja sam ukapirao da da bi bili vrhunski i iskoristili svoje tehničko-taktičke kvalitete, njihova fizička priprema mora da bude tri, četiri puta veća nego do tada. Ja tu nisam imao potrebe da mnogo menjam. Moj zadatak je bio da ih utreniram i ukomponujem tim, da napravimo saradnju, da napravimo neku koncepciju. Ali, osnova je bila fizička priprema. Naravno, oni su to već na prvom treningu iskazali i meni: "Ko je ovaj ludak ko je došao da nas muči?" - teko su rekli, priča Đorđević i dodaje:

-Nisam im zamerio jer sam znao da bez kvalitetne psihofizičke pripreme ne može da se izdrži tako dugačka i zahtevna sezona.

Kako je profesor Aca Nikolić preuzeo tim i došao do titule?

Sa godinama koje su usledile, zlatna generacija je ostvarila ogroman uspeh, u njemu nije učestvovao Bata, već profesor Nikolić, a evo i kako.

- Generacija koju sam vodio je bila tu tri godine, osvojila Kup kupova i posle toga su igrači počeli da odlaze. Otišao Moka, otišao Kaponja. Otišao sam i ja, pre njih, a razlog je Aca Nikolić. Međutim nema nikakve veze, ništa nije poremetilo to moj odnos sa Acom kasnije. Aca je hteo da bude stručni savetnik i ja da ostanem da budem trener. Ja sam rekao Saši Gecu da mogu samo da ostanem tu, da budem na specijalizaciji kod Ace ili da budem pomoćni trener, a Aca da sedi na klupi.

Razgovor košarkaških velikana Zvezde je tekao ovako:

- Ja tako ostajem po tim uslovima, drugih uslova nema - rekao sam mu i dobio odgovor:

- Ti si tvrdoglav, ti si gori od njega, Aca je "Bosančeros, ti si gori od Bosančerosa - kaže mi Gec.

Uz to, Aca mi kaže: " 'Ajde, šta je bre, tvoja glava tvrđa od moje". Sve sam mu objasnio.

Nisam želeo savetnički odnos u tom smislu: "Ja želim da ja budem kod vas, jer ja znam šta dobijam. Dobijam fakultet, dobijam enormno znanje i mogućnost upravo da u toku godinu ili dve dana zajedno sa vama se popnem stepenicu više u svojoj trenerskoj karijeri. Vi to niste hteli." - tako je tekao razgovor.

- Šta se je desilo? Neca Đurić, moj drugar iz Radničkog je došao na moje mesto, da bude trener, a Aca Nikolić da bude savetnik. Posle sedmoga kola Aca Nikolić je postao prvoi trener, a Neca se pomerio na mesto, ono koje sam ja predlagao - zaključio je Bata Đorđević.

Rivalstvo sa Partizanom

Nekada je rivalstvo Zvezde i Partizana postojalo samo na terenu, van njega bili su prijatelji i saradnici. Danas je to teško zamislivo...

- To je bila druga priča. Mi smo bili protivnici na terenu. Igralo se na "krv i na nož." Ali, posle toga i pre toga, mi smo bili drugari. Fenomenalni, mi smo se družili sa svima. Igrači sa igračima, trener sa trenerima. Ja sam sa Rankom Žeravicom, oni su igrali pre nas utakmice u Ligi. I ja lepo okrenem Ranka i razgovoram sada stručno o tom timu sa kojim ja sledeće kolo igram. Takav je odnos bio. On u Partizanu, ja u Zvezdi. Tako da, mislim, to je bilo neverovatno nešto. Zašto? Zato što struka na taj način mora da se pomaže, da se dopunjuje. A pogotovo, stari iskusni trener u odnosu na mlađeg trenera. To je poenta cele priče.

Baka Milja i crno-beli šal - Kako je Sale Đorđević počeo da navija za Partizan?

Sale Nacionale, Aleksandar Đorđević, je iz Partizana lansiran u evropske visine, a navijači Crvene zvezde i dalje ne mogu da oproste svom klubu što ga je propustio kroz šake i pustio Večitom rivalu. Zanimljivo je bilo da je tata Saše Đorđevića, Bata Đorđević, bio trener Zvezde. Otac i sin završili su na različitim stranama... Ali, malo je poznato i kako. Nije Zvezda kriva već jedan šal koji je isplela baka Milja...

- Saletu je deda, nažalost, poginuo u ratu i moja žena se rodila posle pogibije oca. Bio je u partizanima. Tako da, on nije postojao, ali postojala je baba. Baka Milja je navijala za Partizan, za crno-bele. Tako, Sale je dobio od babe šal, crno-beli, koji je ona njemu isplela i počeo je da navija za Partizan. I onda, na jednoj utakmici, gde smo igrali u Pinkiju Zvezda i Partizan, večiti derbi. Sale, gore na tribini navija za svoj klub. Čak i slika postoji, navija za Partizan, a tata mu vodi Zvezdu. Tu utakmicu smo izgubili...

Otac kao uzor - bosonogi MVP i lekcija života

Bata, Neca Đurić i ostali prvotimci Radničkog svojevremenu su imali turneju po Italiji. Bata je doneo novine gde je pisalo da je bio najbolji i najbrži „đokatore“ na jednoj utakmici. Igrao je bos, a to je Sale Nacionale dobro zapamtio i danas to prepričava svojim igračima. Evo o čemu je reč.

- Sednemo u voz i idemo do Mesine. Sad možda zamisliš, svako ima po jedan mali ranac i ništa više i spavali smo na podu. Ali, pet dana pre toga, ja sam vozio Vespu i vozio mog kuma Sakija Prelevića pozadi. U Proleterskih brigada naleti neki auto i mi u bankinu udarimo i isečem stopala dole. Nisam mogao da obujem patike. A turneja? Igrao sam bos u Mesini. Tu je nastala ta slika iz Mesine, a u Raguzi sam bio najbolji igrač. I sada u novinama, italijanskim, piše: "Srpski "đokatore" koji igra bosih nogu", razumeš? U Raguzi dobijem pehar kao najbolji igrač turnira. I tako završimo tu turneju, to je bilo to. I tako je Sale video tu sliku i ukapirao da nemate sile da te odvrati od toga da igraš, pa čak igraš i bos, ako želiš.

Kako je Bata doživeo legendarne trojke sina Saše

Na sam pomen Saše Đorđevića ljubiteljima košarke u Srbiji odmah se razvuče osmeh. Nešto stariji ga pamte po medaljama reprezentacije, tituli sa Partizanom, mlađi ga slave kao trenera koji je igrao tri finala sa Orlovima. Njegove trojke koje su menjale istoriju košarke protiv Huventuda i Hrvatske, kao i na oproštaju od košarke, se prepričavaju. Na svoj način ih je i njegov otac proživeo...

- Pre svega moram da kazem da je i naš drugi sin, Miloš igrao košarku u Partizanu, ali morao je da ga napusti jer je shvatio da tri Đorđevića ne mogu da prođu u Srbiji, tako da se orijentisao na školovanje. A, trojke... Prva, te '92. bio sam u Limožu, sa Maljkom sam gledao, ježio sam se. Strašno je to bilo. To su verovatno najlepši trenuci, ne samo za igrača, nego i za naciju, ali i za roditelje. Ja sam to uvek gledao mirnije, staloženije.  Uvek je bio čovek koji je imao ambiciju da se nešto desi, gde će on da odlučuje. I Rađa, i Kukoč, i Divac, i Paspalj, i svi oni.

-  Za drugu trojku sam bio kod kuće. I to je isto bilo fantastično. To je bilo nezamislivo. Protiv Hrvata. Meni je najinteresantnija njegova oproštajna utakmica. Zašto? Došlo je 40 najznačajnijih igrača Evrope i treneri koji su ga vodili, Unicef, marketing, bilo je fenomenalno. Ja nisam prisustvovao boljem oproštaju jednog igrača. To je rađeno šest meseci. Srđan Knežević u kolicima sedi tamo, on mu odnese dres Kića u jednom ćošku, Moka u drugom ćošku. Puna sala. Ali najinteresantniji događaj koji nismo znali nismo niti režirali. Režirali ga Koprivica, Saša i niko drugi. Znači 3,6 sekundi. Slaviša Koprivica mu izbacuje loptu. On isti, isto kretanje, ono kao na onoj utakmici. Sa istog mesta, digao se... I dade čovek trojku ponovno. A, niko nije znao. Ali, alal mu vera. Četvrti put mu se desilo na oproštaju Đofrese. Iz Huventuda. U Badaloni.

Neša Ilić i Sale - Kakva kombinacija...

Partizanovac i zvezdaš, Sale i Neša, kumovi.... Važili su za "dobitnu kombinaciju", gde god da se pojave...

- Moja supruga i ja smo bili potpuno rasterećeni. Mi smo znali u kakvom društvu se on kreće. Nama je bilo puno srca što se on bavio sportom. Kada je postao profesionalac, opet nam je bilo puno srca jer je počeo da radi posao neki. Čak mi je rekao: "Ćale ne moraš više da ideš u inostranstvo, ja ću da pomognem, počeo sam da zarađujem" . Mi se nismo tu petljali uopšte, niti znali kakvi su ti njihovi međuljudski odnosi i sve ostalo. Znali smo da su bili fenomenalni drugari svi zajedno i to je nama bilo najvažnije. Bili su odlični igrači, pravi drugari, pa kumovi. Potekli su iz KK Radničkog i zajedno počeli u Mini basketu. Kasnije su u reprezentaciji osvojili 3 srebrne medalje, bili na balkonu, divan osećaj pravog dugogodišnjeg prijateljstva.

Gde je nestao Stručni savet?

Kada je reč o klubovima i reprezentaciji danas, Bata dobronamerno iznosi svoj stav...

- Nisam zadovoljan. Ja ću odmah reći zašto. Nekada smo imali Stručni savet. Danas ne postoji, a to je telo koje osmišljava sve razvojne programe svih selekcija, i muških i ženskih, od najmlađih do najstarijih. Vodi strategiju razvoja košarke, institucije, vodi deo struke i struku, a mi smo to batalili. Ja ću to reći sada javno šta se dešava i zašto mi se ne dopada. Kada smo napravili stručni savet Saveza Srbije i Jugoslavije, takve stvari smo radili da se zaboli glava.

- Trenere smo školovali preko kurseva da bi 1996. godine osnovali i Višu košarkašku školu sa Obrazovnim centrom na kojoj je diplomu dobilo preko 500 trenera, a usavršavali smo ih preko savetovanja, seminara, stažiranja, instruktaža i odlazaka u inostranstvo.

- Bili su angažovani najbolji stručnjaci za rad na specijalnim zadacima i za rad sa svim kategorijama, svako je imao svoje zaduženje. Zašto? Zato što prvi faktor rezultata su igrači. Bez njih ništa, nema potrebe ni jedan drugi faktor da postoji. Drugi, struka, stručni rad i stručnjaci, svih profila. Treći, vi mediji. Bez vas ništa. Ništa bez vas. Četvrti, finansije i finansijske konstrukcije. I peti, funkcioneri. E, šta se desilo? Zašto se izgubio stručni savet? Pojedini funkcioneri su želili da budu ispred igrača, ispred trenera, da oni vode sve živo... To je neprihvatljivo.

- Stručni savet ne postoji i mi smo došli od toga da u pionirskim timovima današnjim ima četiri stranca. E, pa izvinite, molim Vas, gospodo, u ovoj Srbiji i dan danas postoji mogućnost stravičnog rada sa najmlađima. Naravno, modernizovano. Dajte šansu da postoji prava koncepcija. To se zove razvojna strategija. Čekajte ljudi, pojedine utakmice, u jednom periodu Zvezde sa našim igračima su bile fantastične. Fantastične! I Partizana isto tako. Ali, sada igra toliko stranaca da je to za mene neshvatljivo. Eto, to ti je odgovor na ono pitanje gde je naša košarka. A, nikada više novca nije bilo u košarci i sportu uopšte i zato se moramo vratiti strateškom pozicioniranju - kaže Đorđević.

Zvezda, Partizan i košarka danas?

- Vratimo se na stručni stavet, prave vrednosti na prava mesta. Igrači su najvažniji. Imamo primer Zvezde. Jedan mali koji se zove Topić, koji je bio najbolji igrač na prvenstvu Evrope i osvojio zlatnu medalju sa našom selekcijom, je iz nekog razloga, uopšte neću da ulazim iz kog, otišao u Megu. Igrao je šest meseci i naravno ukapirali su da treba da ga vrate. Vratili su ga i povredio se. Izvinite molim vas, da ste ga odmah smestili u prvi tim Crvene zvezde i rekli treneru da mora da igra 20 minuta i da može da greši.... Onda mi dobijamo Topića vrhunskog svetskog igrača. Uz to, dobijamo klupskog igrača koji treba da bude odmah član nacionalnog tima, seniorske reprezentacije. To je to. Zaboravili smo da su mnogi naši vrhunski igrači dobijali šansu sa 16 godina.

- Ovako ćemo dobiti Topića koji će ove godine da ode na draft, a za dve godine će biti u NBA ligi. Daj njemu i takvim talentima šansu odmah, neka ulazi. Pa je li gubimo utakmice? Je li gubimo? Kako gubimo? Pa 15 razlike, 10 razlike, 8 razlike. Pa neka on igra. Neka on gubi, nek nauči da gubi. Tu je poenta cele priče. Znači, treba malo imati filozofiju nečega što je bilo nekada i bilo dobro pozicionirano i iz čega smo mi izrasli u ovu velesilu. Mi imamo takvu reprezentaciju da te zaboli glava, razumeš, zahvaljujući upravo našim igračima. Imali smo jedan period kad smo napravili kikseve. Ali, Duda je podigao nacionalni tim, posle Sale i sve ono u Španiji, posle toga  Rio, Manila...

O reprezentaciji Srbije i Olimpijskim igrama

Bata Đorđević iznosi svoj stav i o nacionalnom timu.Predstoje Olimpijske igre...

- Ne postoji konkretan recept. Ovo što su momci uradili prošle godine na Svetskom šampionatu, to je recept. Znači zajedništvo, zajednička koncepcija, borba do zadnjeg minuta, odlična, dobra selekcija. Ta selekcija još malo popunjena i mi smo tu. Niko ne sme da kaže, ni vi mediji, ni košarkarska organizacija ne sme da kaže da momci moraju da budu olimpijski pobednici ili da ih neko kritikuje ako osvoje drugo mesto, ili ispadnu. Ne. Mi idemo da postignemo najbolji rezultat, tako samo. Ambicija svakoga od njih i ambicije stručnoga štaba su takve da niko ne treba da im ništa kaže. Zašto? Zato što je mentalitet naših košarkaša, naših bića upravo pobednički. Mi smo pobednička nacija i mi moramo tako da gledamo upravo na sastav reprezentacije, na odlazak reprezentacije i na odlazak svih igrača. Mi moramo da donesemo onoliko medalja, koliko ćemo biti sposobni tog trenutka da osvojimo. Sport je najjača institucija ove naše države i ovog našeg bitisanja u našoj državi. Jel' tako? Jedna čista pozitiva, sa strahovito velikim ulaganjima. Tu se ulaže dobro.

O Nikoli Jokiću

- Momak koji je izrastao u košarkarskog diva i koji je pokazao celom svetu kako u jednoj NBA ligi treba da se igra košarka glavom. Igra na svakoj poziciji, nesebično dodaje, šutira, igra odbru... NBA liga i svetski šampionati su velika razlika. Jokić menja NBA i razmišljanja o tome šta je košarka.

A, Jokić i nacionalni tim?

- Čekajte, sto utakmica odigrati u toj ligi, to je svaki drugi, treći dan. Biti u fokusu stalno istog, potrebna je regeneracija. I takav čovek, kada se vrati iz Amerike, on je kao isteđeni limun. Znači, on ima svoju filozofiju življenja. Njegova filozofija življenja je Sombor, njegov grad, njegova ergela, njegovi konji, ali pre svega njegova porodica, njegovo dete. Treba ga pustiti da sam odlučuje. Znači, niko ne sme da vrši pritisak na Jokića. On je biser srpske košarke. Lično mislim da samo on može da donese odluku i da niko nema prava, ako donese odluku da neće da igra, da mu bilo šta kaže. Ili da sumnja da nije motivisan, ako dođe. Dva, tri meseca koje on dobija od NBA lige, pa nije to toliki period za odmor. NBA liga je shvatila upravo da im treba toliki period da se izduvaju od onoga šta se dešava. Toliko pređenih kilometara, aviona. To je svakodnevni stres. Toliko utakmica, toliko treninga, pritisak i sve ostalo. Čekajte ljudi. Ako bude igrao, neka on odluči. Kapa dole, majstore, ako ne bude igrao, neka on odluči, opet kapa dole. Jer šta on predstavlja u svetu, u odnosu na Srbiju, to je nemerljivo. On je jedan od najjačih ambasadora Srbije tamo. Naravno, svi ti naši strani igrači po celom svetu. To su ambasadori naše zemlje.

Za sam kraj, poruka za sve koji ovo čitaju, ipak, ne odnosi se na košarku, već na svakog od nas.

- Neću reći ništa za košarku, ni za karijeru, nego ću reći za zdravlje. Bavite se fizičkom aktivnošću. Fizička aktivnost je širi pojam od sporta i od rekreacije i mora da bude moto vašeg života, jer fizička aktivnost je lek za 21. vek. Znači, nemojmo ni pilule, nemojmo ni bolesti, ni lekara... pričati samo o tome. Proizvoditi zdravlje... to možemo na jednostavan način. Pa koristimo sve blagodeti, nemojmo da budemo jedna od najgorih nacija što se tiče bolesti u Evropi i u svetu. Znači, bavimo se vežbanjem, bavimo se kretanjem i to je sve besplatno. Učite decu da telefon, kompjuter i televizija treba da predstavljaju sastavni deo njihovog života onoliko koliko je potrebno da dobiju informaciju, da zovu jedan druge, da komuniciraju malo, a ne da im bude igračka u kojoj će oni da se uvuku. Ja insistiram upravo na tome da mi počnemo da proizvodimo zdravlje. Uz mnogo kretanja, orijentacije ka sportu i kreativnim aktivnostima, ka šumi, ka livadama. Ova Srbija naša je najbogatija zemlja na svetu. A, to sve treba iskoristiti jer samo zdrav čovek može da bude produktivan i srećan. To nama treba - zakčljučuje Bata. 

(Telegraf.rs)