Održana komemoracija Milojeviću: Potresnim tonom se oprostili Danilović, Ražnatović, Kešelj i Radovanović

Komemoracija povodom smrti Dejana Milojevića, legende srpske košarke, održana je u subotu u 12 časova u Skupštini grada Beograda, gde ćje Srbija imala priliku da se oprosti od igrača koji je prerano napustio svet u 46. godini.

Dejan Milojević je preminuo u Solt Lejk Sitiju još 17. januara, kada je naprasno doživeo srčani udar, posle kojeg jednostavno nije bilo spasa iako se borio do poslednjih trenutaka.

Kovčeg s njegovim telom je stigao u Beograd, gde će u ponedeljak, 12. februara biti održana i sahrana na Novom bežanijskom groblju u Beogradu.

Na komemoraciji je bila i porodica Dejana Milojevića.

Između ostalih, na komemoraciju je stigao i Ostoja Mijailović predsednik košarkaškog kluba Partizan.

Pored njega, tu su i selektor Srbije, Svetislav Pešić, potom bivši trener Partizana, Duško Vujošević, zatim Aleksandar Džikić, Novica Veličković, Igor Rakočević, Predrag Danilović, Miško Ražnatović, Dejan Bodiroga.

Komemoracija je započela minutom ćutanja u sećanje na preminulog Milojevića.

Nakon toga, emotivan je film koji je Radio Televizija Srbije priredila povodom komemoracije, a tokom kojeg se prošlo kroz čitavu njegovu karijeru.

Prisutnima se potom obratio predsednik KSS; Predrag Danilović.

- Pre svega još jednom žeim da uputim saučešće porodici Milojević, sportskoj porodici, gde je Dejan bio jedan od najuzornijih sinova. Sjajan koašrkaš, trener, veliki čovek pre svega, bez jedne mrlje, imao sam čast da budemo prijatelji, iako nismo bili zajedno. Moja karijera se završavala, a njegova počinjala. Nosio je sportsku drčnost, sve ono što je krasilo jednog takvog sportistu. Imao je sve vrline najvećih igrača oko kojih gradite igru, ti igrači su uvek bili pravo blago, već svojim ljudskim svojstvom drže ljude, nikada nije bio trukla jabuka u timu. Njemu su svi verovali i igrači i treneri. Svi koji su ga makar malo poznavali, odmah su ga zavoleli. Ima li većeg priznanja da vam svi veruju čim vas vide u vremenu kada ima mnogo predrasuda? Imao je željui  da pomogne svakom članu kolektiva i to ga je vodilo kroz karijeru. Za kratko vreme je dao dosta vremena za reprezentaciju, bio je patriota, voleo je svoju zemlju. Nadao sam se da će vrlo brzo Dejan voditi reprezentaciju na velikim takmičenjima, ali se to neće desiti. Neka mu je laka crna zemlja.

Zatim se obratio i Marko Kešelj iz Ministarstva u ime države Srbije.

- Želim da izrazim saučešće porodici Milojević, velikog trenera, reprezentativca, najvećeg čoveka. Nema tih reči utehe koje mogu da se pruže njegovoj porodici. Bio sam pored njega, znam iz ličnog iskustva, kada je bila potrebna motivacija, tu je bio da popričamo. Razumeo je igrače, bio je deo nas. Košarka je bila njegov život. Iz nas je izvlačio ono najbolje, i kao ljudi i kao igrači. Bio je prijatelj, mentor, vođa. U ime Srbije, moram da kažem veliko hvala za sve što je uradio kao igrač, član reprezentacije, naš ambasador u svetu. Kao neko ko je sa njim delio trener, mogu da kažem da sam znao velikog i najvećeg čoveka. Neka mu je večna slava.

Obratio se i agent Miško Ražnatović.

- Draga porodico Milojević, poštovani prijatelji, iako su prošle dugei teške tri nedelje, ne mogu da shvatim i prihvatim da ću vam se obratiti sa ovog mesta tužnim povodom. U svetu u kojem živimo, nepravde su česte, sa njima se ne možemo pomiriti, Dejanov odlazak je najveći od njih. Dejan je bio jedan od stotine igrača koje sam zastupao, verovatno bolji od nekih drugih. Izdvajale su ga neke druge osobine zbog čega sam ga posle kraja karijere želeo pored sebe. Zato je postao trener, to je jedan od najbolji poteza koji sam napravio u životu. Imali smo jednu jedinstvenu i veliku ličnost. Dobio sam istinskog prijatelja čije sam mišljenje uvažavao, usuđenjem se da kažem da smo iz svih razmena mišljenja svi izlazili bolji. On je bio i moj najveći kritičar. On se menjao posle mojih kritika i saveta, kao i ja nakon njegovih. Spajala nas je ljubav prema košarci. Srbija, Evropa, svet, imali su trenere koji su osvojili više trofeja od Dejana, ali ne postoji niko ko je u tako kratkom vremenu izbacio toliko novih igrača, koji su pre dolaska kod njega bili početnici. To su deca kojima je Dejan delio lekcije iz košarke i živote. Povezivao je iskustvo sa terena, poverenje kod ljudi sa neumornom željom da napreduje. Svi koji su ga gledali u poslu, a posebno oni srećnici sa kojima je radio, mogu da posvedoče o nepresušnoj energiji osmehu. Dao je sve od sebe i košarka mu to nije zaboravila. Način na koji su se klubovi, Evroliga i NBA liga oprostili dokazuje kolika je njegova veličina. To ne može da uteši njegovu porodicu, ali to je jasan pokazatelj ugleda koji je imao, a vodi se poštenjem, dobrotom, fer-plejom i predanim radom. Ništa neće moći da popuni prazninu posle njegovog odlaska. Negde sam bio savršen par sa njim, on koji je uvek nasmejan i ja koji se nikada ne smejem. Osećam se da sam izgubio partnera, proći će dosta vremena dok se osmeh ne vrati na moje lice. Hvala za sve što si uradio za Megu, daću sve od sebe da se tvoje lice ne zaboravi. Tvoj lik i rad će biti vodilja. Počivaj u miru Dejane, zbogom prijatelju.

Zatim se obratio i gospodin Milan Mića Radovanović, bivši saigrač.

- Ovih dana slušamo lepe priče o Dekiju, ja sam jedan od njegovih saigrača, bliskih prijatelja. Mnogo nas je, Deki je imao veliko srce. U tekstu ima reči i rečenica gde ne smem nijednu reč da zaboravim. Ne smem da zaboravim njegove snove i dela. Upoznao sam ga sa 14 godina, znao sam njegove drugare iz generacije iz Taša. Tada je bilo teško dobiti njega i drugare, prepoznao sam njegov ponos, borbu, njegovu devizu "samo napred bez predaje". Nekoliko godina kasnije nas je povezala vizija Miše Lakića, da mali klub postane veliki, treneri su bili Aleksandar Džikić... Neverovatna košarkaška porodica, različiti, a jednaki, svi se poštujemo i vodimo. Imao je neverovatan uticaj. Upoznao sam njegove roditelje, i on je upoznao sve moje. Voleo sam sve što je njegovo. Taj krug se stalno povećavao. Niko ga nikad nije zaboravio. Drugove iz Padinjaka, generacije, svuda je stvarao prijateljstva. Čovek sa integritetom, imao je snagu, stalno je radio i stajao na zemlji, sprovodio plan. Sa 19 godina mi je rekao da će se oženiti u 21. godini, da će igrati u Partizanu, da će razviti košarkašku akademiju. Nažalost to nije ostvario. Mnogi su pratili njegovu transformaciju. Držao je porodicu čvrsto uz sebe. Interesovala ga je ekonomija, programiranje, družio se sa naučnicima i programerima u Kaliforniji. Po mnogim stvarima je bio poznat. Teško ga je svojatati, povezao je FMP, Partizan, Budućnost i Megu. Voleli su ga saigrači, Nebojša Čović, Vanja Vujošević, Dragana Bokan, Predrag Danilović, Igor Kokoškov, Stiv Ker, mnogi drugi treneri i uspešni ljudi. Verovali smo da će biti selektor i povezati ljude. Da li je slučajnost da ga toliko poštuju u Americi? Da se namesti da budu utakmice Partizan - Mega i Mega - Budućnost? Bilo je potrebno da se zaborave sujete, simbolika je što je sahrana na crveno slobo, na Tri jeraha. Tri sveca sa različitim vrlinama. Uvek ćemo te se sećati i bićeš deo nas. Počivaj u miru i neka ti je večna slava.

(Telegraf.rs)