Nikola Mišković za Telegraf: O nestvarnom nizu na drugom kraju sveta, zlatu sa Orlićima i susretu sa Džordanom

Veliki broj srpskih košarkaša ove sezone odlučio se da se zaputi put Rusije, gde nastupa ili u VTB ligi ili u Superligi. Mnogi od njih već su u dosadašnjem, jesenjem delu takmičarske godine uspeli da se nametnu i da dođu do nekih zaista impresivnih brojki. Među njima je i Nikola Mišković.

Nekadašnji mladi reprezentativac Srbije i MVP Evropskog prvenstva održanog 2017. godine u Slovačkoj kada je naša selekcija uspela da stigne i do zlatne medalje deo je ruskog Irkuta iz Irkutska, grada koji se nalazi tik uz Bajkalsko jezero u blizini granice sa Mongolijom.

Preporučujemo

Iako hiljadama kilometara udaljen od rodnog Beograda i svog Banovog brda, Nikola ove sezone pokazuje da ga povrede nisu omele da se vrati na pravi put. Od početka sezone, a odigrao je već dvocifren broj utakmica, nije upisao nijednu partiju u kojoj je imao ispod 10 poena, što je podatak za svako poštovanje.

Sa njim ove sezone nastupa još jedan košarkaš iz Srbije, Tarik Brunčević, sa kojim Nikola zajedno "krči" put ka samom vrhu Superlige Rusije u košarci. Tako je bio pravi trenutak da sa našim košarkašem prodiskutujemo o tome kako mu se čini njegov put kroz najveću zemlju na planeti, a zajedno smo se u intervjuu za Telegraf Sport podsetili i ranijih dana u dresu Mege, reprezentacije, kao i samih početaka.

Foto: Printscreen / Twitter

"Kada igramo fino i pobeđujemo, ne razmišljamo o dugim putovanjima"

• Kako je za početak igrati u Rusiji? Kako ti se čine uslovi i koliko je teško igrati u takvoj ligi?

- Nama je to bilo zaista lako, jer smo u prvom kolu gostovali u Vladivostoku. Hala i grad su bili super. Generalno su svuda uslovi stvarno dobri. Recimo Kursk igra u hali Dinama gde igraju žene, koje su osvojile Evroligu pre par godina. Nema greške, hoteli, hale, o svemu se vodi računa. Više problema imaju timovi sa zapada koji idu ka nama. Recimo Kursk nema aerodrom, pa moraju svuda donekle autobusom ili vozom. Klubovima iz Moskve je najlakše, jer imaju šest - sedam gostovanja. Srećom, to se sve vezuje i onda bude dosta lakše. Kada igramo fino i pobeđujemo, onda se ne razmišlja o takvim stvarima.

• Početak sezone za tebe je bio gotovo perfektan. Koliko si zadovoljan sa svim do sada učinjenim, posebno pošto si pauzirao na kraju protekle godine zbog povrede?

- Iskreno, sve je krenulo kako treba. Ne bih ništa menjao. Ta povreda na Menorci nije bila ozbiljnijeg tipa. Bila je neko preopterećenje. To je bila i neka mala nesreća, da kažemo, pošto sam nezgodno doskočio na nogu. Imao sam vremena da se oporavim, tako da bukvalno gledam na to kao da se nije ni desilo, kao da je bilo neko izvrnuće zgloba. Mislim da je ovo lepo došlo i do sada guramo lepo, atmosfera u ekipi je jako dobra. Za sada je sve kako treba.

• Sa tobom je u timu trenutno Tarik Brunčević, još jedan momak iz Srbije. Jesi li se možda čuo sa nekim od naših igrača pre nego što si se odlučio za put ka Irkutsku?

- Sigurno da jeste, on mi je dosta pomogao kada sam došao u smislu života. Brže se navikneš na grad, na mesto, na ekipu, saigrače, trenera... Uputi te malo i da ti neke smernice. Iskočila je ta opcija, rekli su mi da to može da bude fino. Tako sam se odlučio da dođem. Nisam nikoga zvao u Rusiji da ga pitam kako je tamo, već sam preko ljudi iz Srbije razgovarao i oni su mi preporučili. Bilo je opcija da se vratim u Španiju, ali ovo je ispalo kao nešto novo.

• Da li sve ovo predstavlja neki novi izazov za tebe, s obzirom na to da se može reći da igraš na drugom kraju planete?

- Zanimljivo je dosta. Bio sam do sada uglavnom samo zapadno, a sada sam skroz na istoku. To su generalno sve veliki gradovi, a lepo je iskustvo. Prolazi se nova kultura, igraš u raznim zemljama, tako da samo može dosta da se nauči.

Foto: ABA liga - Dragana Stjepanović

"Imam dosta drugara iz Mege, po odlasku iz tima nisam imao sreće sa povredama"

• Pre Irkutska si za kratko vreme promenio dosta klubova - od Apolona, preko Podgorice, Menorke, pa do poljske Arke iz Gdinje. Možeš li ukratko da sumiraš šta se tu sve dešavalo?

- Dosta sam imao tada i problema sa povredama koje sam vukao. Malo nisam imao ni sreće sa tim. U Arku kada sam došao je sve bilo potpuno anarhično, miks igrača iz Poljske, mlađih i starijih. Imali su loš rezultat, a očekivali su neke pobede odmah, što nije bilo baš ni realno. To se brzo završilo. U Podgoricu sam potom otišao i taj klub i dalje pratim, drago mi je da i sada igraju dobro, ali nisam bio tada spreman dovoljno fizički i psihički posle rastanka sa ljudima iz Poljske. Tu sam imao problema sa stopalom pred kraj sezone. Igrali smo finale kupa sa ekipom Budućnosti, dobro smo parirali, igrali i polufinale lige sa njima. Čak je u prvoj utakmici u prvom poluvremenu bio egal, u drugoj vodili 35 minuta, pa su oni okrenuli i pobedili.

U Apolonu kada sam došao, sve je krenulo kako treba sa prijateljskim mečevima i onda se desila ta jača distorzija na oko sedam dana pred početak sezone i meč sa Olimpijakosom. Oni nisu imali strpljenja, nisu hteli da me sačekaju, tako da sam se razišao sa njima. Doveli su novog stranog igrača, koji nije ni bio moja pozicija. Na kraju je iskočila ta Menorka, gde sam bio od decembra. Prišli su mi i rekli da je u pitanju dobar trener, znao sam par momaka iz vremena kada sam igrao za reprezentaciju, kao i Edvin Džekson koji se vraćao iz povrede. To je iskreno bilo fino iskustvo, oni su se plasirali u Leb Oro (drugu ligu Španije). Bilo je malo turbulentnije zbog povredica i tih stvari, ali ne može sve lagano, zar ne?

• Pre odlaska u Evropu si dosta godina proveo u Megi. Kako se sećaš tog perioda i sa kim si od tadašnjih saigrača i dalje u kontaktu?

- Imam dosta dobrih drugara iz Mege. Dosta dugo sam bio tamo. Juniorske, kadetske sezone i te seniorske su bile stvarno fine, osim te poslednje. Nemam nikakve zamerke. I dalje se čujem dosta sa Markom Simonovićem, Lukom Cerovinom, Gogom Bitadzeom, drago mi je što je počeo da igra u Orlandu, potom sa Lukom Ašćerićem, pogotovo sada kada se vratio u FMP, kao i sa Markom Kljajevićem sa kojim sam igrao i u Podgorici. Ne bih nekoga da zaboravim.

Foto: ABA liga / KK Mega / Ivica Veselinov

"Najbolji meč mi je onaj protiv Partizana kada sam postigao 30 poena, Deki Milojević je primenio stil koji se danas igra"

• Sarađivao si dosta godina sa Dekijem Milojevićem. Je li ti možda ostao u glavi neki savet koji i dan-danas koristiš?

- Deki je najbolje primenjivao taj stil koji se sada igra. Prvo je počeo u NBA ligi, sada se to proširilo svuda, da se igra na više poseda i šuteva za tri poena. U principu smo kod njega dobro trčali, jedne godine smo završili kao peti, i to kada nam je Goga otišao na pola sezone. Kod njega je bilo dobro što se kod njega na jutarnjim treninzima dosta radilo individualno, bili su tu Boki Ljubojević i Marko Sekulić kao kondicioni trener. Tu smo dosta napredovali i na fizičkom aspektu. Dosta je tu anegdota sa terena, jer smo mi svi i dalje mladi, ali tada smo bili baš klinci sa 18-19 godina. Bilo je tu dosta "gluposti" na terenu, ali to je sastavni deo odrastanja.

• U to vreme je došlo i interesovanje nekih NBA timova...

- Iskreno, zanimljivo je kada dolaze svi ti ljudi i skauti. Bilo je dosta i generalnih menadžera u našim salama. Niko ti ne puni glavu time, jer mi smo bili spremni za svaku sledeću utakmicu. Trudili smo se uvek da pobedimo. Mnogi misle nekada da se tu ide da se proda igrač, što jeste filozofija, ali mislim, da je to samo u pitanju, ne bismo imali kaznene treninge posle treninga. Klubu je uvek stalo da se pobeđuje, da se takmiči. Uostalom, Mega je tada uzela i Kup Radivoja Koraća.

• Da li bi možda uspeo da izdvojiš jednu partiju koja ti je najdraža u karijeri i koje se uvek rado sećaš?

- Bilo je nekih pobeda protiv ekipa u ABA ligi, koje su bile među jačima. Moja lično utakmica najbolja je bila protiv Partizana kada sam dao 30 poena. Pružali smo tada neke dobre utakmice. Tu od Partizana kada je bio Andrea Trinkijeri smo izgubili. Gubili smo i neke mečeve kada nam je Blažič dao dve trojke, jednu za produžetak, jednu za drugi. Na Kupu isto smo izgubili tako što smo primili dve trojke... Sada mi samo te utakmice sada prolaze kroz glavu. Mega je tada često pružala dobre partije protiv jačih ekipa i zaista stalno smo bili motivisani.

• Baš tada je stigla je i zlatna medalja sa mladom reprezentacijom Srbije i titula MVP-ja, kao i jedna od najboljih tvojih partija u finalu sa Špancima.

- Jeste sigurno. Ta generacija je dosta dugo bila na okupu. Svi mi se dosta dugo poznajemo. Uglavnom su svi bili ili iz Beograda ili su bili u Partizanu ili Zvezdi, pa smo se znali. Ja sam došao malo kasnije na te pripreme, pošto sam bio u Americi. Oni su već tada bili u jakom treningu, i ujutru i uveče. Bili smo spremni za to prvenstvo. Par godina pre toga naša generacija nije uzimala medalje, a do 16 godina nismo napravili značajan uspeh, pa je bilo i dosta skeptika. Otišli smo tamo kao polu-autsajderi, jer smo izgubili i par pripremnih utakmica. Ali smo rasli iz meča u meč. Svaku utakmicu sem Španije u grupi, gde smo vodili sa 10 razlike na poluvremenu i izgubili, smo imali minus od 20 poena na odmoru i okrenuli. Italija nam je potom dala osam poena za poluvreme, tako se nešto dešavalo.

Otvorio se malo i žreb, došli su nam Bosanci u četvrtfinalu, pa Litvanija u polufinalu, gde je bilo ozbiljno. Na kraju i ta Španija u finalu gde je bilo super. Svi momci su izgledali jako rastrčano. Mislim da je u jednom trenutku bilo 20 razlike za nas. Lepo je stvarno. Super je kada se neko tako seti. Nekada se čujem sa tim momcima, smejemo se anegdotama sa utakmica i priprema. Dobro tako zvuči.

Foto: MN Press - VP

"Kada je izašao spisak Saleta Đorđevića, meni ništa nije bilo jasno"

• Naravno, partije nisu prošle nezapaženo ni od selektora seniorskog tima, Saleta Đorđevića koji te je pozvao na širi spisak. Kako si se tada osećao?

- Tačmo se sećam toga. Mi smo tada igrali Superligu sa Megom i ja sam te sezone bio povređen, jer sam povredio zglob. Samo sam dve utakmice u ABA ligi odigrao, pa sam otišao sa Beovukom da igram KLS i onda se vratio u Megu. Samo u jednom trenutku je Sale napravio spisak za prozor. Kada je izašao spisak, kada sam video ime, ništa mi nije bilo jasno, bukvalno me malo bilo i sramota (smeh). Šalim se, naravno, stvarno je bila velika čast. Sale je napravio veliki uspeh sa reprezentacijom, kako kao igrač, tako i kao selektor.

• Da li je možda bilo šanse da te gledamo na nekom terenu koji nije košarkaški? Voliš li da pratiš ostale sportove?

- Volim sportove sa loptom. Ne mogu da kažem da pratim stvarno svaki baš, ali se trudim da budem obavešten. Fudbal baš pratim jako, uz košarku i najviše. Naravno, svi zbog Novaka pratimo i tenis. Američki fudbal mi je zanimljiv, ali to kada stignem uhvatim, više preko društvenim mreža to gledam. U poslednjih pet-šest godina sam počeo da pratim i MMA, drago mi je što je to krenulo kod nas da se razvija. Na leto sam se upoznao i sa Savom Lazićem, baš sam sa Lukom Cerovinom jednom bio kod Vasa u klubu i gledao kako se momci spremaju za nastup u Poljskoj. Bilo je zaista zanimljivo iskreno, sada su napravili šou u "Pioniru".

• Otac ti je takođe bio profesionalni košarkaš koji je nastupao između ostalog i za Crvenu zvezdu. Koliko ti je značila njegova podrška, ali i podrška čitave porodice na tvom putu do sada?

- Naravno, lakše je uvek kada imaš nekoga ko je kroz sve to prošao i ko ima iskustvo, zna tačno kroz šta tačno ja sada prolazim. To samo može da bude plus i ništa više. Od mlađih dana, pa sve do sada. Porodica je nešto prvo i osnovno, najveća podrška je oca, majke, brata. On je isto igrao u Zvezdi, u velikom klubu, mnogo je lakše kada se čuješ sa nekim posle utakmice i pričaš sa nekim ko zna. Većina nema nekoga ko se bavio košarkom na velikom nivou, da razgovara o tome, kada si povređen, kada ti nije dan...

• Kada si bio baš mlad, imao si priliku da učestvuješ i na Džordanovom kampu i da upoznaš i Majkla, koji je mnogim klincima bio, a i dalje je idol. Kako je to tebi sve delovalo?

- Prvo je to bio Ajverson, a pred Džordanov kamp je to bio baš on. Tada se pogodilo da odem u Zagreb na njegov kamp, a onda i u Njujork. To je fenomenalno iskustvo. Prvi put sam bio u Americi. Neverovatno je bilo. Tada je "Barklejs Centar" bila jedna od novijih hala, a ti sa 16 godina igraš utakmicu tamo. Super iskustvo, to upoznavanje sa njim, dosta njegovih lica brenda je prošlo kroz taj kamp. Držali su nam govore, bilo je tu jakih ljudi iz "Nike"-a, pričao nam je tu i jedan od najzaslužnijih što je Džordan došao kod njih, potom Karmelo Entoni, Viktor Oladipo. Odradili smo par treninga, odigrali tu utakmicu, ostalo je bilo uživanje. U Zagrebu smo više radili i trenirali.

Foto: MN Press

"Ni sekundu nisam razmišljao šta ću dalje, sve zavisi od mojih igara"

• Pored košarke, da li možda imaš još neki interesantan hobi koji voliš da upražnjavaš u slobodno vreme?

- Kada sam u Beogradu, kada imam slobodnog vremena, idem na padel. Često idem sa njima da igramo. Igrao sam i neki humanitarni turnir na leto. To mi je neka zanimacija, a kada je sezona, dosta smo na putu, pa nema vremena za druge stvari. Uglavnom se trudim da se čujem sa porodicom i prijateljima, da ostanem u kontaktu. Gledam i serije i filmove, ovde doduše nema Netflixa. Gotivim dosta i da čitam, ima perioda kada čitam, a nekada ima perioda kada me ne vuče po par meseci. Ubije se vreme.

• I naravno, za sam kraj, kako sebe vidiš u budućnosti? Da li si razmišljao o tome gde bi voleo da nastaviš svoju priču po završetku ove sezone?

- Ne znam i dalje. U košarci je taj period dosta daleko, tu je dosta faktora od kojih sve zavisi. Ne znaš koje su ambicije neke ekipe kada te pozove, ko je trener, kako te on vidi, kako ti zamišljaš svoju ulogu, kakav je klub u smislu finansija. Mora dosta stvari da se potrefi da bi se negde otišlo. Prave se kompromisi, nekada manji, nekada veći. Ali to je dosta daleko. Nisam ni sekundu razmišljao da li mi se ostaje ovde ili bih otišao negde. Baš nemam određeno ništa u glavi. Najviše zavisi od mojih igara i igara ekipe, niti razmišljam o tome. Razmišljam da dobijemo što više utakmica na ovom putovanju i da dođemo kući sa što više pobeda.

(Telegraf.rs)