Prof. dr Nenad Dikić: Sukob vrednosti NBA sa našim vrednostima ili šta bi Jokić trebalo da uradi

Razmišljajući o neodazivanju Nikole Jokića da igra za reprezentaciju pomoć je nenadano stigla nakon gledanja filma „Barbi“. Verovatno je neumesno da uporedim situaciju u kojoj Barbi pomoć za svoj problem traži iz Barbilenda u našem svetu, ali čini mi se da deo problema leži upravo u „NBA landu“.

Jer kako drugačije da opišemo da za nacionalni tim ne igra čovek zbog koga smo se budili noću da gledamo njegove utakmice, kome dok skače iz čamca na raftingu kliču „MPV, MPV..“, čovek čije uspehe u konjičkom sportu pratimo, iako ga ne razumemo i za koga znamo koliko je piva popio na raznim svečanostima, svadbama i okupljanjima sa prijateljima.

Preporučujemo

Očigledno da postoji sukob svetova, što nije ništa novo, jer nama je američka kultura nametnulo toliko stvari koje nemaju veze sa nama, od školstva, zdravstva do transrodnosti. Međutim ovoga puta izgleda da je ta kultura uticala i na odluku najboljeg igrača u profesionalnoj košarci da odluči da ne igra na Svetskom prvenstvu. Mnogi će reći da su i razni drugi igrači donosili slične odluke, ali oni nisu bili najbolji, ili nisu bili pozvani, ili je postojao neki objektivan razlog.

Kolumnista Telegrafa Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum Predsednik Udruženja za medicinu sporta Srbije, Foto: Privatna arhiva

Iako bih mnoge mogao da komentarišem pojedinačno, uzeću primer Dirka Novickog koji je 2015. rekao da će igrati za nacionalni tim, bez obzira šta o tome misli vlasnik Dalas Maveriksa koji mu je upravo te godine ponudio ugovor na 25 miliona dolara. Rešenje se našlo u osiguranju koje je FIBA po prvi put uradila u iznosu od 2 miliona evra preko Lojda za sve igrače koji su igrali na Eurobasketu 2015. u Sloveniji. Tada Nemci nisu uspeli da osvoje medalju, ali je Dirk igrao kao kapiten i predvodio tim. Dirk je bio MVP NBA 2007. godine, kao prvi Evropljanin i još jednom MVP u finalu NBA 2011. godine za razliku od našeg Jokića koji je bio MVP NBA jedan put više. Međutim, ključna razlika je u tome što Jokić neće predvoditi naš tim, a samim tim neće ni moći da doživi ono što je doživeo Dirk, a to je da njegov broj u nacionalnom timu bude zauvek rezervisan u njegovu čast.

Pošto ovo nije priča o Novickom, nego Jokiću, želim da ga javno pozovem da još jednom razmisli jer propušta šansu da stane rame uz rame uz Koraća, Žućka, Kiću, Moku, Dalipagića, Danilovića, Divca i plejadu velikih košarkaša koji su proslavili srpsku košarku. Možda u pauzi zabave treba da iskoristi boravak u „našem svetu“ i pre nego se vrati u „NBA land“ pokuša da razmisli o vrednostima koje čine košarku u zemlji odakle je ponikao, da se seti svojih početaka, ali i skorašnjih poređenja sa našim najboljim sportistima.

Pa ako bi zaista voleo da bude kao Novak Đoković, onda bi mogao da sledi i njegov primer, jer je Novak uvek izgarao kada je igrao u nacionalnom dresu. Ne mogu da poverujem da su američke vrednosti, ugovor, novac i sve ono što ih prati prevagnule nad nadmetanjem za svoju zemlju i ljude koji ga vole i podržavaju.

Ne znam koliko para će biti dovoljno, ali sve one ne vrede medalje koju bi mogao da donese Srbiji. Nije tu važno ni šta Jokić misli o treneru Pešiću, niti koji su njegovi politički stavovi, važno je samo da razmisli, kako je Novak jednom rekao „nisam pao, nego sam seo da malo razmislim“. Možda bi kao Barbi, koja na kraju filma postaje stvarna, trebalo da poželi da se pokaže ljudima koji ga vole u najboljem svetlu i transformiše se i postane neki „novi Jokić“, predvodnik tima, čovek koji nadahnjuje ne samo mlade, već sve nas. Jer kako kaže njegov zemljak Đole Balašević „Džaba vam novci moji sinovci“ ako ne pokuša da ponovi uspeh iz Indijanapolisa 2002. godine, kad mu je Bog već dao talent i znanje.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum.