Telegraf na mestu legendarne borbe Rusa i Amerikanaca: Istorija puca od poda do krova, i tu igra Zvezda

Kao što Beograd ima Pionir i Arenu, tako Minhen ima Audi Dom. Dvorana ušuškana u zapadnom delu grada svedok je od prvog dana svog nastanka velikih košarkaških, i drugih mečeva. Takođe, ugostila je brojne svetske izvođače, a oberučke je primila i košarkaški klub Bajern. 

Bavarci znaju šta rade i zašto. Za razliku d brojnih dvorana i sportskih terena koji posle Igara ostaju zapušteni i zarastu u korov, ovde je potpuno drugačije. Spoj istorije i modernog primetan je na svakom mestu. Naime, Olimpijske igre u Minhenu 1972. godine održane su u periodu od 26. avgusta do 11. septembra. Hala je napravljena za potrebe igara i dugo je nosila ime po Rudiju Sedlmajeru, tadašnjem predsedniku Bavarskog državnog sportskog saveza i članu organizacionog odbora Olimpijskih igara. Od sezone 2011/12 košarkaši Bajerna igraju u renoviranoj i stalno modernizovanoj „Audi Dome“ areni, koja trenutno prima 6.500 gledalaca.

Naravno, ovo je ono što svako može da sazna kada pretraži "Audi Dom". Ipak, kako sve ima svoju istoriju, geografiju i svoju "priču", tako i Audi dom ima svoju. Reč je o košarkaškom turniru na Olimpijskim igrama 1972. godine i legendarnoj utakmici SSSR-a i selekcije SAD-a.

Vođen idejom i razgovorom sa prijateljima, koji bi u najmanju ruku mogli da se svrstaju u red košarkaških fanatika, postavljen je zadatak da se otkrije nešto više o mestu na kojem je odigran možda i najneizvesniji i najkontroverzniji meč koji je obeležio košarkašku istoriju XX veka. Pamti se "gaženje linije" na meču Srbije i Turske iz 2010. godine, pamti se silazak Hrvata sa postolja 1995., a bilo je i proekreta u kojem Jugoslavija gubi zlato uz tri trojke za 49 sekudni. Ipak, meč Sovjeta i Amrikanaca je nešto posebno.

Dočekuje me ljubazni domaćin Konstantin zaposlen u Bajernu. Kako kaže, obožava košarku, a svakoga dana otkriva nešto novo o klubu i mestu na kojem radi ono što najviše voli. Uz podsećanje na legendarnu utakamicu, ukazuje mi na plan. Ideja je da obiđemo halu i vidimo sve autentične delove koji su bili svedovi Igara održanih pre 50 godina i na kojima je, između ostalih, nastupila i Jugoslavija.

SAD - SSSR: Najkontroverzniji košarkaški meč svih vremena

Kada je reč o istorijskom meču SSSR-a i SAD-a, odigranom u jeku Hladnog rata, on važi za jedan od najkontroverznijih i najneizvesnijih u istoriji košarke. Bio je to prvi put da Amerikanci nisu osvojili zlato na Igrama u košarci. Sam susret bio je, i te kako, neizvestan. Sovjetski Savez je osvojio zlatnu medalju, a pobeda je bila zaokružena protestima nakon što su zvaničnici utakmice , tri puta ponavljali napad na tri sekunde do kraja, omogućivši Sovjetima priliku da postignu poslednji koš. Taj koš postigao je Aleksandar Belov za pobedu 51–50.

Rusi su imali prednost od 49:48, ali su Amerikanci, posle bacanja poveli 50:49. Ostalo je svega tri sekunde, a napad je imao Sovjetski Savez i nije ga iskoristio. Usledilo veliko slavlje Amerikanaca. Ipak, ulaženje na teren, greška sa satom, kao i odluka delegata, uticala je da se napad ponovi. I drugi put, Sovjeti ne koriste napad, a posle nove euforije Amerikanaca, ponovo se mešaju sudije. Naime, sat nije pušten pa se i treći put ponovio zadnji napad. Kada je sve bilo u redu, preko celog igra lopta je poletela ka Aleksandru Belovu koji je hvata i pogađa za konačnih 51:50.

Američki tim, smatrajući da je konačan rezultat nepravedan, nije prisustvovao ceremoniji dodele medalja, odbio je srebrne medalje i uložio zvaničan protest. Uprkos svedočenju pod zakletvom sudije i merioca vremena da je sovjetska pobeda bila nezakonita, petočlana žalbena komisija odbila je protest SAD. Zbog spornih odluka, Amerikanci nisu želeli da se popnu na podijum i prime medalje, pa je tako ovaj meč ostao upamćen kao jedan od najkontroverznijih, ali i najbitnijih u istoriji igara.

Istorija hale sačuvana i pored modernizacije

Počinjemo razovor na samom terenu.

- Raspored sedenja u hali je identičan kao i 1972. godine, a ista situacija je i sa terenom. Razlika je u tome što je na Olimpijskim igrama, kada je hala napravljena, teren za igru bio od neke vrste plastike, recimo linoleuma, i bio je zelene boje. Ono što je zanimljivo jeste da je jedan deo originalnog terena sačuvan i sada ću vam ga pokazati - sa mnogo ushićenja objašnjava Konstantin i vodi me do dela na kojem malo parče terena stoji u neizmenjenom obliku.

Sa puno emocije, u želji da dočara svaki detalj na pravi način, Konstantin korača ka tribinama i zaustavlja se na sredini.

- Sada, idemo ka sektoru G. Narandžaste stolice koje vidite su originalne i datiraju iz vremena kada su igre održane. I, da, na njima su sedeli navijači koji su pratili legendarnu utakmicu Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država. U donjem delu, nalaze se nove, plastične, crvene stolice, a ovo što vidite jesu crne, nekadašnja VIP sedišta za posebno bitne zvanice na mečevima Olimpijskih igara. Mogu vam reći sledeće, narandžaste stolice, i pored toga što su stare 50 godina, mnogo su udobnije za sedenje od ovih novih - kaže uz osmeh i spušta se ka hodniku koji vodi ka svlačionicama.

Dok obilazimo prostorije, saznajem da je raspored, veličina i izgled skoro isti kao i pre 50 godina. Ono na čemu su u Minhenu obratili posebnu pažnju jeste to da se hala modernizuje, ali na način da se sačuva istorija. Upravo će taj spoj modernog i onog autentičnog pratiti skoro svaki deo legendarno hale.Tako, svlačionice koje danas koriste igrači moderno opremljene sa svim rekvizitima neophodnim za adekvatnu pripremu samog meča.

Tako, Konstantin najavljuje "iznenađenje". Umesto da krenemo ka krovu, o kom je govorio, prolazimo kroz metalna vrata i uskim hodnikom se spuštamo ispod dvorane.

- Tokom Olimpijskih igrara ovo je bila sala za zagrevanje timova. Raspored odigravanja mečeva je bio zgusnut. Tako, na glavnom terenu se igrao jedan meč, a u međuvremenu, ostale ekipe, koje su čekale red na svoj su se zagrevale u ovoj hali. Potom, samo bi se popeli gore. Sada je modernizovano sve, zamenjeni su koševi i parket, ali je suština i funkcija slična.

Na moje pitanje, da li ovde trenira i Bajern, sledi brzi odgovor:

- Ne često. Ipak, postoje slučajevi kada je hala zauzeta, kada se održavaju koncerti, neki od igrača dođu ovde i individualno treniraju. Tako, i danas je hala zaista korisna.

Sama činjenica da su ovde pre utakmice trenirali legendarni košarkaši Jugoslavije, koji su na tim Igrama, posle mnogo nesrećnih okolnosti i poraza od Portorika u grupnoj fazi, završili kao peti, kao i akteri tog čuvenog finala stvara osećaj svakom ljubitelju košarke da je na posebnom mestu. Utisak koji se ne dovodi u pitanje jeste da je, iako sagrađena pre više od 50 godina, hala, i te kako funkcionalna.

Nastavljamo dalje i krećemo stepenicama ka čuvenom krovu. Na zidu jednog od međuspratova je fotografija na kojoj košarkaši Bajerna proslavljaju jednu od titula dok su, sa strane, Svetislav i Marko Pešić.

Prolazimo do dela hodnika namenjenog navijačima. Pored crvenih i belih boja Bajerna, pažnju privlači tabla plave boje sa oznakama sektora tribina. Naravno, ni ovo nije slučajno.

- Natpisi sektora se razlikuju od boja Bajerna, Ovo je jedina stvar zaštićena od Instituacija za zaštitu spomenika. Razlog je da su table isuviše stare da bi se zamenile, a one su originalne iz vremena Olimpijskih igara. Na taj način, ostaje sećanje na velike mečeve i veliki događaj koji je održan baš na ovom mestu.

Pogled sa krova

Ulazimo ponovo u halu, kako je trening u toku, dobijam upozorenje da moramo da budemo neprimetni kako ne bismo remetili igrače.

- Da li se plašiš visine? - pita me iznenada Konstantin vrlo ozbiljnim tonom

- Ne - odgovaram sigurno, iako mi, iskreno, nije sve jedno kada mi tlo pod nogama nije tako stabilno.

Naravno, nisam ni slutio šta mi se sprema svo do momenta dok moj domaćin nije otvorio vratanca, koja skoro neprimetno deluju u dvorani.

- Ostavi stvari ovde i samo pažljivo - kaže mi jako zaštitnički, dok mi, pre ulaska pokazuje još jedno “parče” istorije.

Naime, za razliku od današnjih semafora, 1972. godine su države učesnice, kao i rezultat, bili prikazivani, između ostalog, i na tablama, koje su sačuvane.

- Ovo je tabala sa oznakom Grčke, a, sačuvai smo i Nemačku. Sada, idemo gore.

Najlakši deo ture je prošao. Ulazim kroz vratance na zidu hale, ostavljam sve stvari po preporuci i sa čuđenjem i poštovanjem gledam Konstantina kako se spretno pentra uskim i strmim metalnim stepenicama, a to je samo početak.

Ono što se mora priznati, koliko god je adrenalin veliki, jer stojite na parčetu rupičastog metala koji je zašrafljen za plafon i sa svakim korakom se sve više klacka levo-desno, pogled na teren kada ste ispod krova ove hale je neverovatan.

Igrači gledano odozgo liče na mrave koji se dobacuju nekom mrvicom, a kružne tribine deluju kao narandžasto-crveni tepih oko njih.

Bolje je ne gledati ispod sebe, barem ne duže vreme, opšti je savet kada ste u sličnoj situaciji. Tako, provlačimo se ispod reflektora i ventilacionih cevi i dolazimo do još užih merdevina. Ovde je već bilo kakvo slikanje i snimanje bilo nemoguće jer ne bi bilo poželjno da se napravi pogrešan korak.

Ipak, vredelo je malo se preznojiti. Izašli smo na krov odakle puca pogled na prelepi park oko dvorane, sam centar grada i čitav Minhen. Kada je lepo vreme, vide se i Alpi, objašnjava mi ljubazni domaćin koji je ovde označio i kraj "ture" kroz Audi dom.

Priča dvorane nastavlja se kroz brojne koncerte, sportske događaje, konferencije koje se baš tu organizuju, a novu istoriju gradi i Bajern koji tu nastupa i koji gradi svoju košarkašku priču.

(Telegraf.rs)