Emotivna ispovest oca o tajni Luke Dončića: Otišao je sa 13 godina! Katastrofa, nemaš sina jedinca pored sebe

Kad kažem Slovenija mislim na Ljubljanu. Mislim na zmajev most i "tromostovje". Mislim i na Planicu, skijanje, krempite i Bled. Ipak, prva asocijacija je dečak pobednik, Luka Dončič.

Njegova priča za mnoge je bajkovita, a nekako laka i jednostavna. Njegova košarka deluje kao igra mališana koji, sa osmehom na licu, ne razmišlja o rekordima, novcu i zvezdama, već živi košarku. Kada se zavesa spusti, "košarkaški vanzemaljac" je normalan i običan. Voli igrice, dobar zalogaj i druženje sa prijateljima. Slovenija, čiji dres ponosno nosi, mu je u srcu, a ne zaboravlja srpsko poreklo i porodicu koja ga podržava, i u Smederevu i Srbiji, i u Ljubljani. Tako, ume da odigra kolo, zapeva "po naški" i odgleda po koji meč Crvene zvezde, za koju se porodično navija u porodici Dončić.

O svemu tome, razgovarali smo sa onim ko Luku možda i najbolje poznaje, Sašom Dončićem, njegovim ocem. Nekada proslavljeni košarkaš, a sada trener i stručni konsultant, u ekluzivnom razgovoru nam je govorio o bogatoj karijeri, reprezentaciji i Crvenoj zvezdi. Potom, Saša nas je odveo na mesto na kojem je sve počelo i pristao da ispriča svoju i Lukinu priču. Bez te priče, svi rekordi koje Luka Dončić postavlja i ispisuje stranice košarkaške istorije, verovatno nebi postojali, niti imali smisla.

A, priča počinje na terenu za košarku, ni boljem, ni drugačijem, ni lepšem i uređenijem od drugih na kojem je Luka napravio prve košarkaške korake...

- Za mene i za Luku jeste posebno mesto. Ovo je igralište gde je on proživeo i provodio najviše svog slobodnog vremena. Kada god je mogao, došao bi ovde i igrao košarku sa svojim vršnjacima i starijim od sebe. Tu je proveo lepo vreme i bitan deo odrastanja.

- Ovo je sada novo igralište. Pre je bilo malo drugačije, retro varijanta, pocepane mrežice, travica neka iz igrališta je rasla. Mogu da se podsetim. To su bili neki ekstra-lepi trenuci. Kao što je on voleo tu da igra, tako sam i ja znao da odigram neki basket. Igrao se nekada ovde dobar basket, čekalo se na red, kao i svuda što se igra. Lepe su uspomene - kaže sa puno emocija Saša kao da ponovo proživljava momente sa malim Lukom.

- Sada je renovirano sve. Luka, Dalas, grad Ljubljana, sve je urađeno u zajedničkom dogovoru. Mislim da je ovo posebnmo i lepo igralište. Sve je u znaku broja 77 i boja Dalasa. Ovde se skupljaju popodne i predveče, lepa je investicija - dodatno pojašnjava Saša.

Kako je Luka postao Luka

Saša ističe da je Luka oduvek reagovao na zvuk lopte, koja mu je, ujedno, bila i omiljena igračka.

- Kao što na svakog roditelja utiče rođenje deteta, tako i na mene. Meni je to bilo nešto fascinantno. Luka mi je bio prvo dete. Kažu: "Promeni se život". Slažem se sa tim. Dobiješ novi elan za život, dobiješ neki cilj. Trebalo bi dete obezbediti, spremiti na pravi put. Puno utiče u pozitivnom smislu.

- Još kao beba, u onom krevecu Luka je išao na utakmicu. Čim je čuo buku, prestao je da plače. Gledao je, kao da je znao gde je došao. To mu je bio prvi kontakt sa košarkom.

Lopta je bila sastavni deo Lukinog odrastanja.

- Znate i sami, kada je dečkić u pitanju, ne kupuješ mu lutke. Kupiš mu plastične pištoljčiće ili loptu ili automobilčiće. Međutim, od svih tih igračaka on je najviše voleo loptu. Nije važno kakvu, i košarkašku i fudbalsku i vaterpolo i za odbojku. Samo da je bila lopta, to je najviše voleo. Da ne bih filozofirao, voleo je sport.

- Probao je i skijanje, fudbal, džudo. Sve sportove koji su postojali u njegovoj školi on je probao. Osnova mu je bila košarka. Ovo ostalo je probavao pa je prestao. Košarka mu je bila prva ljubav.

Odrastanje i prvi pravi trening Luke Dončića

I zaista, osmogodišnji Luka je odmah pokazao koliko je posvećen. A "anegdota" da mu je bilo dovoljno 16 minuta da pokaže šta ume sa loptom, ispostavlja se kao tačna.

- Znam da je na prvom treningu bio sa svojim vršnjacima i trener Grega Brezovec, kaže: "Dečko, nisi ti za ovde, idi sa starijom grupom da treniraš". Ako želiš da napreduješ, moraš da učiš od jačih i boljih od sebe. E sad, drugi momenat je, gledam roditeljski, ima 8 godina, dobije neki udarac, nije mi sve jedno. Sve je to deo odrastanja. Ja nisam nikada hteo da mu kažem da je jedan jer ga je udario neko. Spartanski je morao da primi taj udarac i da se nauči. Tako je naučio da se zaštiti, postao je jači, bolji i ispalo je sve ok.

Stariji Dončić opisuje, kako su otac i sin provodili vreme zajedno.

- Radili smo sve što su očevi i sinovi radili zajedno. Ja sam u tom periodu treneirao dva puta dnevno, puno vremena nismo baš imali. Ako je uradio domaći zadatak u školi, ako je bio slobodan, kao i ja, većinu vremena, evo, tu smo bili. Ili, na nekom drugom igralištu, ili se gledala neka utakmica, bilo je, više-manje, sportsko druženje.

Kažnjavanja nisu bila opcija za Luku

- Klasika...Možda nije smeo da igra plejstejšn, nije smeo neki crtani da pogleda, ali drastična kazna da ne sme da ide na trening ili na utakmicu, to smo izbegavali. Mislim da je tu tih kazni bilo stvarno minimalno.

Novinar u stanu, a Luka skuplja svu slavu

Pitali smo Sašu i o kultnom snimku kada je novinar došao u stan, a mali Luka u pidžami skuplja svu slavu.

- Dobro pitanje... Kad bolje razmislim, možda je sad već tu imao taj kontakt sa kamerom, taj osmeh. Možda je već u to doba osetio da ima to nešto u sebi - dobro se Saša zamislio na trenutak kao da ponovo proživljava momente od pre skoro 15 godina.

-Hvala Bogu da je tu pokupio svu slavu. želim samo da kažem da je uvek bio, kao što ste videli na tom snimku, nasmejan, hiperaktivan. Tu se isto vidi da smo imali taj koš, non stop si morao da igraš sa njim neki basket, uvek si morao da se igraš.

Tri stvari su viđene, da igra igrice, da igra basket i da navija za Crvenu zvezdu...

- Eto, to je to. To je Luka Dončić. Sva deca su u tom uzrastu igrala igrice. Taj koš je dosta toga pretrpeo od njega. A Crvena zvezda, to ide generacijski, iz roda u rod. Kao što je mene moj pokojni otac učuio, tako je on od mene video za Zvezdu. Očito mu to leži na srcu i voli. On jeste zvezdaš, to je i sam priznao. Nikakvog forsiranja nije bilo, da mora. Jednostavno to ide, to je neka sila.

Interesovanje velikana dok je bio u Ljubljani

Kako to obično biva, idila u Ljubljani nije trajala dugo, Lukina "magija" je brzo primećena.

- Real je zbog nekih drugih stvari, koje smo videli uživo uticao da se uticao da se odlučimo za Madrid. Prvo, sa Mirkom Milićevićem smo bili u Turskoj. Međutim, moram da priznam da me, posle 5 minuta treninga, nekako nije povuklo. Posle, došao je Real, umešao se u priču. Tada su se slali cd-ovi, video snimci, nije bilo kao danas. Posle cd-ova koje smo poslali, već su počeli razgovori o potpisivanja ugovora, ali ja nisam hteo. Ja sam želeo da Luka vidi kako je u Madridu, a na kraju krajeva, i da ga oni vide uživo, pa da vidimo kako će biti.

- Otišli smo, posle tih kontakata, u Madrid na neki turnir gde je on igrao sa godinu dana starijima. Meni je bilo fascinantno kod Luke da nije znao "A" od španskog, niti je bilo koga znao, ali se odmah uklopio u tu ekipicu. Išli smo posle u Barsleonu iz Madrida gde je počeo taj turnir. Iz utakmice u utakmicu je bio bolji i bolji. Svako ko je bar malo igrao košarku je video taj neki potencijal i da bi nešto moglo da bude.

Luka je odmah pokazao šta zna, a jedna od anegdota je i meč na kojem postiže "tripl dabl" i 41 poen.

- Trebalo bi reći, Luki se  karijera odvila vrhunski. Ja kažem, najbitnije je biti spreman za šansu. Luka je bio spreman za bilo kakvu šansu i znao je da je iskoristi. Možeš ti trenirati i igrati, ali je faktor sreće izuzetno bitan. On je kod Luke bio baš prisutan. Debi u Realu sa 16 godina. to nije mala stvar. Bar meni ovde je dosta ljudi reklo: "Kakva greška, zašto Real? tamo se ne radi dobro." Naravno, posle debija svi su sve znali d aće tako da bude. Ali, bio je to lep put.

Katastrofa, nemaš sina jedinca pored sebe

Usledio je najemotivniji momenat našeg razgovora. Posle Sašine priče o Madridu, pitali smo ga kako se on, kao otac osećao kada mu je dete sa 13 godina "otišlo u svet". Osmeh je nestoa na momenat. Usledilo je nekoliko sekundi potpune tišine....

- Iskreno? Katastrofa - stekao se utisak da je prava sreća što je toga dana Saša nosio naočari. Bio je na ivici suza.

- Sada gledaš drugačije. Da sam u istoj poziciji danas. Sada da imam takvu varijantu da sa 13 i po godina pošaljem dete, verovatno to nikada u životu ne bih uradio.

- Svašta. Iskreno, svašta, svašta ti prolazi kroz glavu. Mada, danas je možda lakše sve skupa. Komunikacije su drugačije, imaš telefone, kamere. Ali, ne da si izgubio dete, ali jedan deo tvog života...Nemaš svog sina jedinca pored sebe.

Lukino detinjstvo je bilo drugačije...

- Totalno drugačije. Sa 13 i po godina odeš od kuće. Nije normalno detinjstvo, jednostavno. Luka je veliki fajter. Zna da kontroliše emocije. Da je želeo da se vrati, ja mislim da ne bi priznao. Kada postavi neki cilj, uradiće sve na svetu da dođe do tog cilja.

Danas Luka ima 23 godine, osovjio je Euroligu i bio MVP finala, osvojio je Evopsko prvenstvo. Danas igra u NBA i obara rekorde iz meča u meč.

- Ja mislim da se pobednik i gospodin rađa. Danas je to 10 posto, a 90 posto rad. Pobednik se rađa.

NBA i dug put do Teksasa

Posle svega što je dao košarci sa 19 godina u Evropi, Stari kontinent je postao tesan, a NBA se nametnuo kao logičan izbor. Ipak, svi su očekivali da ćće kod Divca u Sakramento ili kod Kokoškova u Finiks. Usledio je obrt.

- Priča je jednostava. Kada je išao za Madrid svi su govorili: "Nemoj tamo, to je katastrofa". Iz Madrida ode u NBA, bilo je: "Jao, nema šanse da prođe tamo, ubiće ga ovi". Došao je u NBA, vidim da je dobar, prilagodio se. Daj Bože da osvoji prsten, ako ga osvoji super, ako ne, daće bar maskimum od sebe.

- Bilo je puno priča o draftu. Ne znam šta se pozadi dešavalo. Barem sada što sam video, klubovi u NBA rade na duži period, već rade za 5, 6, 7 godina. Kokoškov je isto kao i Sakramento, ono što sam ja čuo, imao dosta bekova, a falilo im je visokih igrača. Šta se izdešavalo, to ne znam i ne bih išao u to. Ali, ispalo je sve kako je ispalo. Luki su se poklopile stvari. To je meni u principu najbitnije, da je on nasmejan, zadovoljan. Luku vole u Dalasu, i ljudi, klub, to je najbitnije.

Da li je Luka svestan koliko ga vole i u Srbiji?

- Ja jesam, a mislim da je i Luka. Moram za sebe lično da kažem, da do ove godine nisam ni bio svestan koliko je taj momak, Luka, počpularan. Ne samo u Srbiji, već u celom svetu. Dobijam poruke iz celog sveta. Iz Afirike, Kine, iz Južne Amerike i sve su to poruke i pitanja u vezi sa Lukom. Tako da sam možda ove godine shvatio kako je ekstra popularan u celom svetu.

Reprezentacija Slovenije i Srbije

U razgovoru sa Sašom neizostavna je bila priča i o reprezentaciji za koju je Luka odabrao da nastupa. Naime, Luka je mogao da bira između Slovenije, Srbije, po ocu, kao i Španije u kojoj je boravio od trinaeste godine. Luka nije imao mnogo dileme. 

- Do trinaeste godine, pre Real Madrida, Luka je svima bio "ispod radara". Posle, toga, bilo je sve jasno. To je njegov izbor koji treba poštovati - objašnjava iskreno Saša.

Sa druge strane, sa reprezentacijom Slovenije osvojio je zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu 2017. godine. Splet okolnosti je namestio da u finaluupravo igra protiv Srbije. Zanimljiva je priča koju je otkrio Goran Dragić u jednom od intervjua. 

- Veče pre finala, ležim u sobi, gledam u plafon i ne mogu da spavam. Razmišljam šta će biti. Okrećem se, a Luka pored mene gleda crtaće - rekao je Dragić i tako dodatno opisao Luku.

Bobi i Luka igraju kolo, Jokić prijatelj

Koliko je Luka uvek raspoložen za igru i zabavu vidi se i u druženju sa Bobijem Marjanovićem i Nikolom Jokićem.

- Bobi i Luka su dva izuzetno dobra prijatelja. Bobija znamo svi. Govorimo o ekstra kvalitetnom i dobrom čoveku. Sada mi je krivo što nisu više zajedno, ali mi je drago da su jedan drugom davali podršku, družili se sa familijama u slobodno vremne. Drago mi je da sam upoznao Bobija jer govorimo o super čoveku.

- Jokić, normalno. Oni kada se nađu na utakmice, ako ne putuju odmah posle meča, to su obavezno večere, to su obavezno druženja. Mislim da je to jedna velika i lepa stvar. Na kraju, svi su oni sa istog područja. I to, što se druže između sebe je super stvar.

Ko je Luka kada se kamere ugase

Ono što je sigurno, Luka nikada ne zaboravlja ko je i odakle je. Voli Sloveniju z akoju nastupa, kao i svoje korene koje poštuje.

-  Normalno da zna. Luka ima familiju i u Srbiji i u Sloveniji. Jeste, Luka je dosta zauzet, ali uvek kada ima par dana slobodnih, bar preko leta, idemo mi...Smederevo, dolazi moja mama, njegova baba, moja sestra, njegova tetka. Dođu ili on ode, zavisi koliko vremena imamo slobodno.

- Malo je smešno da ja kažem ko je i šta je. Mogu da garantujem da je to sasvim normalan deččko, radi normalne stvari u životu koje svi mi radimo. Voli da se druži, voli da se druži, da uživa u životu. Ima svoju partnerku. Luka, kada se isključe kamere, Luka je možda opušteniji čovek nego ti i ja.

Pismo Luki, sta bi mu napisao da nema interneta

Jednom prilikom, Saša je "poslao pismo Luki", upitali smo ga, šta bi mu sada napisao.

- To je grčki novinar napisao kao tekst posle intervjua, da ne bi bio klasičan tekst. To pismo je bila njegova ideja. A sada... Mogu da mu napišem da je meni kao ocu drago da mu je uspelo, da uživa u tome što voli, da je srećan, da ga to čuini srećnim i da je miran u sovjoj glavi. Mislim da je svakom roditleju bitno da je njegovo dete srećno veselo i zdravo.

Poruka za sve roditelje čija deca treniraju

Mnogi mališani danas su na Lukinom terenu i, baš kao i on, sanjaju najlepše košarkaške snove. Tako je i u Srbiji koja ima Novaka i Jokića. Zato, razgovor završavamo porukom za sve male sportiste i njihove roditelje.

- Možda će to ružno da zvuči, ali, moj savet bi bio da ne budu preambiciozni. Da ne traže u svom detetu novog Ronalda, Mesija.. Jendostavno, neka podržavaju decu u tome što rade, a ne da traže neku egzistenicju preko deteta, to nikada nije dobro završilo. Jednostavno, podržavajte dete šta god da radi i radite to sa ljubavlju.

(Telegraf.rs)