U Ljubljani sa Sašom Dončićem, o Luki, košarci, glumi: "Pljuvali smo krv za reprezentaciju, Zvezda u srcu"

Veliki je sportista. Voli život. Oni nešto stariji znaju ga kao košarkaša koji "cepa mrežice" od Vardara do Triglava i šire. Oni mlađi, viđali su ga uz sina, slavnog Luku koji sada hara NBA terenima i ponosno nosi dres Dalas Maveriksa i reprezentacije Slovenije. Prijatelji za njega kažu da je "drugarčina, laf i čovek sa kojim nikada nije dosadno". Bivši košarkaš Saša Dončić po malo glumac, po malo novinar, bez mnogo dvoumljenja, prhvatio je razgovor sa mnom.

Zajednička ćaskanja tokom nedavno završenog Evrobasketa, predviđanja šta će uraditi Slovenija, a šta Srbija, ko će biti bolji u polufinalu kada se sastanu naše selekcije, učinili su da vreme provedeno u Berlinu bude još zanimljivije.

Ipak, kako su Italijani, a onda i Poljaci pobedama nad našim selekcijama srušili sve prognoze, i pomerili granice košarkaške logike, došlo je vreme da se, mnogo ranije nego što je očekivano, pozdravimo. Sledeće "druženje" zakazano je za Ljubljanu.

Posle 6 sati čekanja na granicama i neprospavane noći, 25 stepeni u novembru, u glavnom gradu Slovenije delovalo je kao pravo osveženje. U minut tačan, Saša stiže na, za njega i Luku, posebno mesto, teren za basket na kojem je superstr Maveriksa napravio prve košarkaške korake. Ovoga puta, dogovor je bio da porazgovaramo o košarkaškom putu oca, a onda i ispričamo Lukinu priču od košarkaškog terena u Bežigradu do Real Madrida i Dalasa. Razgovor nastavljamo tamo gde smo stali pre par meseci...

- Odlično sam. Sve je kako treba. Radno je, a osećam se ekstra. Eurobasket je bio onako specifičan. Sve se okrenulo kontra očekivanjima. Ja sam lično mislio da će biti polufinale Slovenija - Srbija i drugo polufinale sam očekivao Španiju i Grčku. Međutim, znamo svi kako se završilo. Ni Grčka, ni Slovenija, ni Srbija nisu ušli u polufinale. Iskreno rečeno, malo sam bio razočaran.

Po svemu sudeći i šou Poceka i simultanka Ponitke ostavili su jak utisak.

- Pričao sam sa par kolega sa srpske televizije... Pričao sam, kako je išlo to prvenstvo i kako se bližilo to četvrtfinale, činilo se da će Srbija dobiti mnogo lakše Francuze nego Italijane. Međutim, znamo svi šta se desilo. Identično je bilo i sa Grčkom i sa Slovenijom. Taj momenat treće četvrtine sa Italijom je bio baš šokantan, tu se pokazalo da može svako svakoga da dobije i tako je i bilo.

I meč Slovenije i Poljske doživeo je emotivno. Zato je i dobar deo meča pratio ispred hale.

- Ta druga četvrtina je meni bila veliki šok. Kobnih 10 minuta je na kraju izbacilo Sloveniju od, realno, u četvrtfinalu najslabije reprezentacije u tom delu takmičenja. Tu treću četvrtinu sam bio ispred dvorane, gledao sam na televiziji taj snimak. Ali, ta treća četvrtina je bila možda istorijska koju je Slovenija odigrala fenomenalno. Posle 8 minuta, mislim da su iz -19, došli na +4. Izgleda da su se tu igrači previše potrošili. Vratio sam se nazad, možda je bilo bolje da sam ostao do kraja napolju.

Luka je bio na terenu i pored povrede noge, a osećaj kada gleda sina koji hramlje nije bio tako lep.

- Ok. ja sam isto nekada igrao košarku i znam. Ali, kada vidiš svoje dete da šepa... Verujem da je dao 150 posto sebe. Hteo bi nešto da mu daš, a ne možeš, to je onaj najgori osećaj.

Sašini košarkaški počeci

Stariji Dončić košarku je zavoleo u Sloveniji, da bi preko juniora Zvezde, preko Ilirije nastavio da gradi svoj košarkaški put. Iz ove perspektive, košarka je bila potpuno drugačija, a fudbal je bio prva opcija.

- Dobro pitanje. Sve te moje generacije su sportom počele da se bave u školi. Svi mi smo, više manje, počeli da igramo  fudbal. Kako je jedan otišao, tako smo svi otišli. Mislim da mi je jedan fudbalski trener rekao, da je možda pametnije bilo da probam košarku jer sam bio za glavu veći od svih.

- Krenuo sam ja da treniram u prvom razredu, a ozbiljno sam počeo posle osnovne škole. Došao sam u Ljubljanu. Pre toga smo živeli u jednom malom gradu na severu Slovenije, Jasenice. Od prve godine srednje škola meni košarka postaje, jednostavno, moj posao.

- Ovako ću reći, u to doba je bilo više konkurencije. Bilo je više dece. Igrati košarku u bivšoj Jugoslaviji, ne samo košarku, bilo koji sport, imam osećaj puno više su se cenili sportisti. Kada se treniralo, treniralo se i pre škole i posle škole i uveče. Imao si po 3, 4 treninga dnevno. nije biloo pardona zato što je bila velika konkurencija, jer, ako nisam hteo ja, imao sam ih iza sebe 5 koji su jedva čekali da ja kiksnem. Što se tiče današnje košarke, i drugačija je filozofija i drugačije je razmišljanje. Recimo, mi sa 14, 15, 16 ili sa 20 godina, nismo smeli da kažemo da smo umorni. Danas se radi na tome da je odmor bitan isto kao i trening. Sve se u principu promenilo.

Jugoslovenska košarka 

U nekadašnjoj Jugoslaviji košarka je bila mnogo više od sporta, domaća liga je bila omiljena, a o NBA ligi se samo pričalo.

- Mi pristup NBA nismo imali previše. Nama su uzori bili svi sa područja bivše Jugoslavije. Posebno, tu generaciju u usponu, Dražen Petrović, Danilović, Rađa, Kukoč, Divac, Žarko Paspalj, Goran Grbović, Nebojša Ilić. To su bili momci koji su nam bili idoli. Nama je bio spektakl da odemo na seniorsku utakmicu jugoslovenskog prvenstva. Hala Tiivoli je bila puna. Nije bilo važno da li se igra protiv MZT-a ili OKK Beograda, dvorana je bila puna, danas je to ređi slučaj.

- Nama je bila i obaveza, kao mlađim selekcijama, da gledamo te seniorske utakmice, što je pravilno razmišljanje. Nije bilo utakmice da ja nisam želeo da budem na toj utakmici, bar ja lično. Dok sam igrao i bio klinac u Ljubljani, svaka utakmica, svaka Kup utakmica, baš je bila velika želja da i ja, i svi moji saigrači, kao klinci budemo na tom parketu u tom dresu, gde se igra pred punom publikom. ta košarka u Ljubljani je bila ekstra.

"Zvezda mi je u srcu" - Pogrešno vreme

U porodici Dončić tradicionalno se navija za jedan klub. Tako, i Saša je sticajem okolnosti, kao junior, trenirao sa crveno-belima.

- Ja sam od samog rođenja zvezdaš.  To nam je u familiji, to nam je od kolena do kolena, tako da je meni Zvezda baš u srcu. Mi smo bili tamo u pogrešno doba. To je bilo ono čudno vreme, rat. Mi klinci nismo ni znali šta se dešava. Meni je otac pokojni bio carinik, pa su ga prebacili u Srbiju, u Smederevo. Ja sam išao za roditeljima. Bio sam godinu dana u Zvezdi, imam i par utakmica igranja i u seniorima.

- To je bila sezona 1991, 1992. godina. Ja sam došao na pola sezone, mislim da je decembar, mislim 1991. godine pa nisam mogao da se registrujem do sledeće sezone. Opet se vraćam, bilo je drugačije. Danas možeš da menjaš klubove tokom godine, tada nije moglo. Bilo nas je dosta sa područja bivše Jugoslavije. Svi su hteli da igraju za Partizan ili Crvenu zvezdu. Nas je bilo dosta. To je meni bilo lepo iskustvo i danas kada se setim, mogu da kažem: "Igrao sam za Crvenu zvezdu".

- Mislim da je Crvena zvezda te godine bila i prvak. Tu je bio poklojni Boban Janković, Nebojša Ilić, Saša Obradović, bio je pokojni Mileta Lisica, Rastko Cvetković, Kaličanin je igrao, bilo je dosta dobrih igrača. Od ovih mlađih, tu je bio Dušan Jelić, bio je Vukčević, Stojaković, koji je bio dve, tri godine mlađi od nas... Bila je kriza u Srbiji. Znam da je puno igrača dobilo grčki pasoš. Ja sam se 1992. godine vratio u Sloveniju. Bilo je lepo iskustvo, dobro je bilo, šteta samo što je bilo u tako pogrešno vreme.

- Anegdota ima koliko hoćeš. Znam da smo se družili najviše sa Dušanom Jelićem, bio je tu i Igor Perović. Bilo je to druženje koje se nastavilo još iz rerezentacije Jugoslavije zajedno. Tako se to posle u Beogradu nastavilo. Nije se gledalo to Zvezda-Partizan. Bilo je dosta dobrih momaka, i danas se povremeno čujemo, ako se vidimo, super. Probamo da se setimo šta je bilo. Bilo je to lepo provedeno vreme.

- Stojaković je bio klinac, on je 1977. godište. Sećam se i svi znamo kakvu je karijeru napravio. Eto, možeš da se pohvališ malo sa kim si bio. Ja sam tu najviše ostao u komunikaciji sa Lisicom. Zajedno smo igrali posle u Laškom. Bila je hijerarhija, ja sam klinac, ne smeš da pisneš starijim igračima. Međutim, ako je bila potrebna pomoć, ako si pitao, stariji igrači su uvek bili spremni da pomognu.

Koliko je Saša privržen klubu za koji se porodično navija govori i to da je bio momenata kada uđe u klub u Ljubljani, DJ zasutavlja muziku, i iz poštovanja prema njemu pusti neku od pesama posvećenih Crvenoj zvezdi. Ipak, Saša kaže, to je bilo kada je "bio mlađi". Danas su "navijači" pronašli kompromis.

- Dobro, to je sada... Ako se zaželimo nije problem. Ja od malih nogu navijam za Zvezdu i drago mi je. Ako postoji varijanta da se puštaju Zvezdine pesme, što da ne. Ovde u Ljubljani gledam da ne bih nekoga uvredio. Neko će pustiti Zvezdinu pesmu, neko Partizanovu, neko Hajdukovu, a neko Dinamovu. Možda je bolje kada smo mešano društvo, zato, sluša se Eros Ramacoti.

Reprezentacija Jugoslavije - "Pljuvali smo krv"

Kadetsko prvenstvo Evrope igrano je u drugoj polovini avgusta, i već tada u selekciji Jugoslavije nije bilo igrača iz Hrvatske i Slovenije. Minimalni porazi od Španije i Italije izbacili su nacionalnu selekciju iz borbe za medalje, što je očigledno demoralisalo ekipu pa je na kraju završila na osmom mestu. Najbolji igrači u tom timu su bili Zlatko Bolić (Vojvodina, C. Zvezda…) i Dejan Mišković (Spartak, C. Zvezda…).

- Evropsko kadetsko prvenstvo u Komotiniju. Mislim da je bilo četvrtfinale protiv Italijana posle dva, tri produžetka. Čudna situacija. Dva meseca smo proživeli zajedno na pripremama. Da kažem, pljuvali smo krv, trenirali smo kao konji. Međutim, ta neka politička situacija je bila takva, da su nedelju dana pre odlaska na Evropsko prvenstvo, a bili smo stvarno spremni, hrvatski sportisti su se povukli. Mislim da je šest igrača Hrvata bilo u reprezentaciji Jugoslavije, plus Srećko Medvedec. Glavni i pomoćni trener su otišli nedelju dana pre prvenstva. Šta drugo možeš za nedelju dana, došlo je šest igrača. To se posle videlo u četvrtfinalu gde smo nesrećno izgubili od Italijana. Iskreno, ja ne znam jednog igrača koji u to doba nije hteo da igra za reprezentaciju Jugoslavije. To je bila ekstra-velika čast da uđeš među 12 u tim takve košarkaške velesile. Nije važno, kadeti, juniori, seniori, pioniri. Šta da kažem, to je bila fantazija.

- Bolić je bio, Drobnjak je bio, Rimac je bio, Kalamiza, Skelin. Pokojni Haris Brkić je došao posle, kada su hrvatski reprezentativci napustili Jugoslaviji, Tada je bio, mislim, u sarajevskoj Bosni, a posle je došao za Partizan. Svakako, kapa dole, svaka čast, pričamo o velikom igraču. Na žalost, desila mu se ta tragedija, ne daj Bože nikome.

Ludilo u Kraljevu - Sloga se pamti

Osim slovenačkih klubova igrao je u "inostranstvu" u Slogi i Francuskoj. Sa osmehom na licu se priseća tih dana.

- Sloga mi je bila vrhunska. Treba znati ovako, u Sloveniji je u to doba stvarno bilo super igrati. Nije bilo velike potrebe da se izlazi van, ugovori su bili dobri, kod kuće si, igrala se dobra košarka, prvenstvo je bilo odlično. Uvek se igralo dve utakmice nedeljno, igrali smo "Evropu" negde. Neke velike potrebe za odlaskom van nije bilo. Sloga iz Kraljeva je bila lepa, specifična priča. Sloga je te godine bila na turneji po Sloveniji. Ja sam tražio neki klub, bio sam u jednom manjem klubu. Vučko Mihajlović je bio tu, seli smo na kaficu i on me pita da li bih bio spreman da im malo pomognem. Oni su se borili za opstanak u ligi. Bilo je prvo, ajde za 4 utakmice, posle toga sam ostao dok se stvarno nije obezbedio opstanak u ligi. Zove čovek, hoćeš li u Francusku. Ta godina je bila izuzetna i imam puno lepih uspomena, pre svega, na Kraljevo.

Kakva se košarka igrala u Kralevu tih dana vidi se i po meču Sloge i favorzivane Budućnosti koja je tada igrala Evroligu i bila prva Jugoslavije. U dramatičnoj završnici u Hali sportova u Kraljevu, Sloga je gubila -18 u 3. četvrtini da bi do kraja preokrenula i slavila 81:80. Za Slogu su pored Dončića nastupali još i: Vukajlović, Goloskoković, Fimić, Perin, Božović, Agoč, Dragojlović, Kasabašić, Trivunović, Mijajlović, Lepojević, a trener je bbio Dragan Kostić. Sa druge strane, za Budućnost su nastupali: Oleksandr Okunski, Aleksandar Smiljanić, Dejan Radonjić, Igor Rakočević, Blagota Sekulić, Dragan Vukčević, Balša Radunović, Vladimir Kuzmanović, Dragan Ćeranić, Žarko Čabarkapa, s trener je bio Darko Ruso.

Titule sa Heliosom i Olimpiom

Saša sa Heliosom u sezoni 2006/2007 , kao i sa Union Olimpijom 2007/2008 osvaja titule.

- Od Olimpije se uvek očekuje da osvaja te titule, ali ta titula sa Heliosom je, ja mislim, bila veliko iznenađenje. Niti smo krenuli bili dobro u sezonu, ali posle nekog perioda... Sećam se, trener je bio Memi Bećirović, mi krenemo slabo. Pitali ste mi za "tim bilding", e, Memi nam posle treninga kaže: "Sad moramo da idemo svi na večeru, posvađajte se, ljubite se, radite šta hoćete i dogovorite se, a od sutra krećemo iz početka": Tako je i bilo. Popričali smo između sebe. Posle te večere, mi smo stvarno krenuli dobro da igramo i u Jadranskoj ligi i u slovenačkom prvenstvu.

Saša se osvrnuo i na fotografiju na kojoj je sa Dragićem, koji mu je bio saigrač, a uz njih "pozira" tada mali Luka.

- Gledajte, ja Gorana Dragića znam od početka njegove karijere. Bio sam tu blizu kada je dolazio iz Ilirije na Slovanu, pa smo igrali zajedno u Slovanu, zajedno smo igrali u Olimpiji te godine. Kada se osvoje titule to je bilo fenomenalno, a to sada kada vratiš slike nazad pa vidiš ko je sve bio pored, to je već druga priča. To su sve neke lepe uspomene. Možda je to i razlog da su svi ti klinci koji su bili tu, počeli još više da vole košarku i dobili još više elana da treniraju. Kao što sam ja nekad gledao seniore, možda su i oni nas gledali i rekli i mi bi to voleli da osvajamo.

- Luka je od samog rođenja bio nekako u toj košarci. Ne kažu džabe: "Gurnuta mu je bila lopta". Nije mu bila bukvalno gurnuta. Sećam se da je bio hiperaktivnbo dete, a samo je na utakmicama bio miran i gledao. Znam da me je molio: "Sredi mi da čistim parket, da budem u šorcu i da mogu na poluvremenu da šutiram na koš". Stvarno je voleo, a niko ga nije forsirao. Sam je uradio, sam je zavoleo i to je možda i najveći motivator za uspeh koji je sada doživeo.

Sukob FIBA Evroliga i Slovenija

I danas, kada nije na parketu, košarka je život Saše Dončića. Tako dotakli smo se i aktuelnih tema...

- Mislim da je cilj svakog sportiste da igra za reprezentaciju. Tu nisu u pitanju pare, već čast i ponos. Reprezentacija je kao specijalna jedinica u policiji. To je elita, to je vrh, to je šlag. Mislim da svako ima tu želju da igra za reprezentaciju.

- Sukob FIBA i Evroliga je katastrofa za košarku. Da se par pojedinaca, da ne kažem neku vulgarnu reč... Zbog toga ispašta košarka i ja kao gledalac ne mogu da gledam najbolje igrače u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Ni FIBA ni ULEB ne rade dobro za košarku što je za mene i za tebe najlošije.

Partizan i Crvena zvezda zaslužuju Evroligu

Kada je reč o srpskim klubovima, Saša smatra da i Zvezda i Partizan imaju kapacitet za redovne nastupe u najeelitnijem evropskom košarkaškom takmičenju.

- Radim za Arenu kao stručni konsultant i pratim ABA ligu, Evroligu malo manje. Zvezda i Partizan zaslužuju da igraju Evorligu. Meni je to sasvim normalno. To su dva kluba koji imaju bogatu istoriju, koji dobro rade i imaju pune dvorane. Grad Beograd kao košarkaški grad je tu. Ne vidim razloga zašto ne bi igrali kada imaš u dvorani 15.000 ljudi i 15.000 fantastičnih navijača i jednih i drugih. Takve klubove treba forsirati.

Kada nije u košarci

- Kada nisam u košarci, ja sam opet u košarci. Sada sam postavljen za sportskog direktora u klubu u kojem sam 8 godina, to je Ilirija. Igramo prvu slovenačku ligu. Pokušavamo da stabilizujemo klub, da damo šansu mladima. Na primer, kada je Luka otišao u Real Madrid, situacija nije bila dobra za mlade klince. Sada imamo par interesantnih klinaca koji igraju prvu ligu sa 16, 17 godina. Hoćemo da napravimo klub u kojem će mladi igrači na prelazu iz juniora ili kadeta u seniore, imati duži period da se prilagode.

"Opasni momak" Saša Dončić

Sasvim slučajno, pored košarkaške, i novinarske karijere, Saša je pronašao sebe i u glumi. Doduše, potpuno slučajno. Tako, našao se u situciji da "vitla" pištoljem i snima na terenu za golf. Glumio je "opasnog momamka"

- To je bila fora. Kad, pre jedno tri, četiri godine. Meni je ta ideja bila interesantna. Nazvao me čovek i pitao da li bih probao nešto malo da glumim. Rekao sam mu, ako nema nekih čudnih scena ok. Snimana je slovenačka serija "Truplo", znači "Mrtvo telo". Režiser me je pitao da li bih glumio nekog tipa koji je bogat, ima dobre veze sa kriminalom i dobre veze sa policijom. Meni je to bilo interesantno, ja rekoh: "Hajde, može, da probam i to."

- Tu sam i negativac i pozitivac. U principu, priča o ulozi je da su dete moje prve žene kidnapovali i ubili. I, ja sada radim, malo ovako, malo onako. Ne snimam to više. Bilo je deset epizoda, ja se pojavljujem u četiri ili pet. Snimili smo to u tri dana. Mislio sam da je to puno lakši posao.

*Eksklulzivni razgovor sa Sašom Dončićem o Luki, mestu gde je sve počelo, kao i brojnim anegdotama jednog od najboljih košarkaša današnjice čitaćete ovih dana na Telegrafu Sportu. 

(Telegraf.rs)