Biti samo svoj

Boli nas to što radi ono što on hoće. I evo, kriv sam. Prvi sam koji je bio ljut na njega što nije hteo da igra za Srbiju. Nije to bila ljutnja koliko razočarenje da se neko otima iz moje utopijske vizije, da mu je nebitna moja bitnost momenta. Ali, izgleda da je tako. Svi smo mi prvo jedinke, a onda skupina, a on je kao jedinka, kao samo svoj, uspeo da dohvati večnost.

Shvatam ja njega, ali ne shvata on nas.

Ne shvata kako većina razmišlja jer on nije kao većina.

Možda smo svi malo ludi, ali ta košarka je simbol ponosa u Srba. Bila je tu kad se mleko delilo po trgovima i kad su bombe padale. Imali smo nešto što radi i kada ništa drugo ne radi. Skala ponosa i časti kod nas drži narandžastu loptu visoko, valjda nam je bojala siva vremena u neke lepše boje.

I, sada, jedan čovek neće da tu skalu drži. I to ne bilo kakav čovek, već od danas dvostruki MVP najbolje lige na svetu. Kako? Čini mi se da bi ovaj narod prešao i preko nekih kriminalnih radnji ili krivičnih dela, ali nikako preko prekršene moralne stavke da nećeš da izađeš na taj parket za njega.

Danas, da je Nikola hteo poslednji put da se odazove Srbiji, ova Srbija bi napravila roštilj od Subotice do Vranja, od Negotina do Zlatibora, od Sombora do Leskovca. Bili bi svi ujedinjeni u tome da je jedan od nas dohvatio nešto što mnogi od onih tamo nisu. Ali...

Nismo ujedinjeni u tome. Samo zbog tog poziva koji je odbijen. Jedan je srećan,  jedan je i dalje razočaran, a jedan je ravnodušan. Brani, kudi i ne komentariši. Sav spektar misli i razmišljanja, svako ima svoje viđenje i svi su verovatno u pravu.

Od izdaje do volje, između svega toga galimatijas, nemušti razgovori i nejasni odgovori. I sada je veliki uspeh u zlatnoj magli.

Svako ima dobar razlog za ono što uradi trezan, samo možda nekome nije dovoljan ili nije relevantan. On je tada imao svoj razlog.

Pronalazio je i razloge da bude najbolji tamo, preko bare.

Kroz kakvu golgotu je sa Denverom prošao da bi ga doveo do plej-ofa, to smo videli i to je nagrađeno. Kada hoće, on to i može.

Eto, može mu se. Može mu se i da nema društvene mreže, može mu se i da umesto divljih noći američkih gradova zameni mirnim Somborom i svojim konjima, može mu se da umesto najluđe žurke u čast druge MVP titule, u neformalnoj atmosferi, popije pivo u dvorištu svoju kuće sa porodicom i prijateljima. Sve mu se to može i sve to zvuči simpatično, za njega skroz pravilno.

E, kad mu se sve to može, onda mu se mogu i neke stvari koje nama ne zvuče simpatično. Valjda je to cena biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj. Nije kao većina i ne razmišlja kao većina.

Nikome nije dužan da objasni ništa, samo ostaje nada da će ga njegova sloboda i posebnost odvesti do dresa Srbije posle leta.

Lepo je biti samo svoj, ali je još lepše biti svih nas.

Sve ima svoje "zašto", ali još uvek nije kasno da se odgovori "zato".

Zato, bolje bi bilo da ne pitamo "zašto" se nešto desilo kada se bude vratio. Bitno je da bude tu.

Zašto? Eto, zato.

Potrebni smo jedni drugima.

Neka svako bude svoj, ali svi da budemo naši.

(Telegraf.rs)