"Željko je stariji brat, kiša novca padala na Profu": Svi detalji koji su Partizan '92. doveli na vrh Evrope

Prošlo je 30 godina od istorijske “istanbulske večeri” u kojoj su košarkaši Partizana pobedili Huventud 71:70 i popeli se na krov Evrope. Taj put od, ratom zahvaćene, Jugoslavije, koji je preko aerodroma u Cirihu, vodio do Fuenlabrade bio je bajkovit i popločan trudom, radom, znanjem, velikim zalaganjem i iskustvom košarkaških velikana. 

Jedan od aktera cele sezone i legendarnog finala, koji je svojom igrom doprineo tituli i sa nekoliko metara gledao kako lopta Aleksandra Saše Đorđevića prolazi kroz mrežicu, bio je i Vladimir Dragutinović. Plej crno-belih, koji je te čuvene sezone "zakopčavao" najbolje strelce Evrope za Telegraf evocira uspomene i skoro do detalja opisuje put mladića, koji su u proseku imali 22 godine, do titule.

- Najlepša sećanja. Ta sezona je ostala jedna od najlepših u našim karijerama. Sve se desilo u ekpresnom roku i ekipa i treneri, cela situacija nas je povezala i postigli smo dobar rezultat. U tom trenutku niko od nas to nije očekivao. Mislili smo da ćemo tek za 2, 3 godine napraviti rezultat. Ali, brzo smo napredovali i kao tim i kao pojedinci - počinje priču Dragutinović i nastavlja:

- Iz te sezone, svi smo ostali u kontaktu, svi se čujemo, viđamo, ostali smo drugari i posle karijera. Drugarstvo, jedinstvo i ta košarka koju smo igrali je glavni utisak. Svaki šraf je imao svoju funkciju i svaki točkić je radio svoje. Profesor je imao neizmerno iskustvo koje je neverovatno pomoglo, Željko je prešao iz košarkaških patika na klupu i on je bio spona te mlade generacije i mlade ekipe. Željko je sve uspeo da prenese na nas. Bilo je mnogo dobrih igrača, mlada talentovana ekipa.

Sezona 1991/1992 

Tim koji je predvodio Željko Obradović činili su: Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Nikola Lončar, Zoran Stevanović, Dragiša Šarić, Željko Rebrača, Mlađan Šilobad, Slaviša Koprivica, Vlada Dragutinović i Ivo Nakić.

- Počela je tada teška i neprijatna situacija. Nije bilo lako. Dragan Kićanović i ljudi koji su vodili klub su se odlučili za presek i stvaranje novog, mladog tima. Imali smo slična interesovanja, stavove, nas 6, 7 smo imali dosta sezona i dosta utakmica i dosta minuta u tadašnjoj staroj ligi Jugoslaviji. Saša Đorđević je imao ozbiljnu ulogu u Partizanu, Šilobad je bio ranije u ekipi u kojoj je imao minute. Koprivica i ja smo igrali u IMT-u i bili ozbiljni članovi te ekipe.

Danilović - Đorđević

Možda i najbolji bekovski par Evrope Danilović - Đorđević nije razgovarao van terena. Povod je, kako su kasnije ispričali, bila rasprava na jednom treningu, kao i preveliki ego i sujeta. Ono što je bilo najbitnije, na terenu je priča bila potpuno drugačija, niko taj "sukob" nije ni osetio.

- Oni su bili nosioci svega, to je bila i procena kluba. Ta neka godina je njih postavila na mestu najboljih na svojim pozicijama u to vreme. Među njima je bio rivalitet, ko će biti bolji. To je i jednog i drugog teralo da napreduju i da više rade. Ne bih rekao da je to bio sukob koji je bio veliki. Na terenu i van terena sve je bilo suprotno od toga.

Željko Obradović - stariji brat, igrač i trener

Legendarni Dragan Kićanović je predložio da se na mesto prvog trenera postavi aktuelni plejmejker Željko Obradović. Predsednik Radojica Nikčević, Dragan Todorić i Đorđe Čolović bili su začuđeni predlogom, ali su ga vizionarski prihvatili.

- Sve se brzo dešavalo. Željko je bio u najzrelijim igračkim danima. Mislim da je bio i kapiten reprezentacie koja je trebalo da ide u Rim. Nas petorica, šestorica smo igrali sa njim. On se već i u igračko vreme postavljao kao uzor i igrač-trener. Taj prelaz nije bio neko iznenađenje, nije trebalo da stiče autoritet, već ga je imao kod svih nas. Sav taj uvodni deo na treningu je bio da nismo saigrači. Svima je bilo nekako normalno. Bio nam je stariji brat, stariji igrač i sada trener. Željko je znao sve da uklopi i taj jaz između generacija poveže i napravi balans.

Fuenlabrada kao druga kuća

Partizan, kao drugoplasirani poslednjeg Prvenstva Jugoslavije, iza Jugoplastike, zaslužio mesto u drugom kvalifikacionom krugu najjačeg klupskog takmičenja Evrope. U dve utakmice ubedljivo je pobeđen mađarski Solnok zbirnim rezultatom 181:137. Na Željkovo insistiranje, oba duela odigrana su u Mađarskoj.

- Imali smo kvalifikacije pre toga. Željko je rekao da ne putujemo i ne vraćamo se i da se odmah igraju dve utakmice tamo, da to završimo. Bio je hrabar, već je taj potez pokazao da je imao poverenje u taj naš kvalitet. Potom, uprava se odlučila za Fuenlabradu. Nisu imali nikakav sportski klub i mi smo praktično došli kao njihovi. Vrlo brzo smo kliknuli jedni sa drugima, osećali smo kao da igramo kod kuće.

Dragutinović ističe da je to osećaj koji retko koji košarkaš može da doživi.

-Idete u daleku zemlju, košarkašku. Vi dolazite, a oni vas prihvataju i idu čak toliko daleko da navijaju protiv svojih klubova. Protiv Huventuda možete i da razumete, ali navijaju i protiv Estudijantesa koji je iz njihovog grada, to je osećaj koji je neverovatan.

- Cela situacija je za taj mladi tim bila i dobra. Mi smo non stop bili na pripremama i upućeni smo jedni na druge 24 sata dnevno. Sve te teške situacije kroz koje smo prolazili, nemanja stvari zbog sankcija, tipa auspuh koji smo nosili za Rebraču kroz aerodrom, nas je još više ujedinio. Ulazilli smo u avion sa auspuhom... Kupovali smo i košulje i farmerke za Bogdana Diklića. Trudili smo se da našim prijateljima izađemo u susret, a bilo je i kafe i čokolade. Ljudi su svašta voleli, a mi smo donosili. Sve te stvari su nas ujedinile.

Ratno stanje u Italiji - Knor Bolonja

Put do fajnal fora vodio je preko Bolonje.

- Tim je imao i uspona i padova. Ušli smo kao četvrti i igrali četvrtfinale protiv Knora. Oni su bili jedni od favorita. Ta pobeda nam je otvorila oči i pokazala nam da možemo. Stevanović je polomio tablu, napravila se naka pauza. Ne znam da li je bio prelomni momenat, ali izgubi se ritam, a dok su oni to namestili, možda je smirilo publiku i smanjilo tenziju. Kada smo pobedili sa tribina je letelo sve što je moglo. Bilo je tu dosta novčića, kiša toga je poletela. Uhvatili smo neke peškire, prekrili glavu, sećam se i profesora Nikolića sa šeširom koji prolazi kroz kišu tog novca. Bolonja je košarkaški grad, imali su fantastičnu ekipu i sezonu, ami, kao autsajderi smo ih izbacili. Neprijatno iznenađenje za njih.

Istanbul kao kruna sezone i tajna profesora Nikolića

Fajnal-for igrao se u Istanbulu, u dvorani "Abdi Ipekči", a crno-beli su u polufinalu eliminisali još jednog italijanskog predstavnika, ekipu Filipsa iz Milana rezultatom 82:75.

- Mečevi u Beogradu i Bolonji su nam dali viziju da mi možemo da igramo. Za fajnal-for nije bilo euforije. Profesor Aca Nikolić nas je izdvojio, zatvorio nas je od svih spoljnih uticaja. Skinuo nam je opterećenje i teret značaja polufinala. Govorio nam je da su to ekipe protiv kojih smo igrali, koje smo dobijali, a šta to znači, to ćemo videti posle. Iz ove perspektive to kažem, tada to sve nismo ni shvatili. Tu njegovu metodiku, iskustvo i način na koji je skidao taj teret i psihološki pritisak, na koji je ulazio u detalje igre protivnika je velika. Čovek je bio neverovatan, ta njegova smirenost. Uvek bio tu negde u prvim redovima. Kada je gledao utakmicu, delovao je smireno i to je, mislim, značilo.

- Po imenima, Milan je imao najjači i najatraktivniji tim. Mi smo bili autsajderi, a oni su bili favoriti, interesantni svima. Ali, mi smo njih dva puta pobedili u grupi i znali smo da možemo da igramo sa njima.

Dragutinović je vezivao najbolje igrače.

- Najbolji stelac u to vreme u Milanu bio Riva, a u Huventudu neki Viljekampa, to su bili igrači na poziciji dva. Uspevao sam da im smanjim učinak, nazovimo to tako. Uspeo sam da odradim taj deo posla koji je bio važan za ekipu.

Trojka Đorđevića za pamćenje: "Dobili smo, gotovo je" 

Cela sezona stala je u meč protiv Huventuda, u samo jedan minut. Uz mnogo neizvesnosti, Rafael Đofresa doneo je prednost španskom timu samo deset sekundi pre kraja meča, ali je Đorđević istorijskom trojkom doneo Partizanu pobedu. Dragutinović opisuje, kako je sve izgledalo na licu mesta, na parketu.

- Ja sam bio ispod koša, Morales je bio ispred mene, a Koprivica je izbacio loptu. U to vreme se nije prekidalo vreme posle koša, i vreme bi iscurelo. Ali, on je gurnuo loptu Đorđeviću, ja sam kao po običaju, pratio. Kada je šutno, ja sam po navici krenuo na skok u napadu, lopta je upala, a ja sam poslednje dve, tri sekunde gledao da zaustavim njihov napad. Neko iz Huventuda je bacio sa centra, tek kad je on promašio, pao mi je kamen sa srca, uhvatio sam se za reklamu, utrčao je Danilović i rekao: "Dobili smo, gotovo je".

Budući legendarni asovi evropske i svetske košarke, te godine nisu bili svesni velikog uspeha.

- To stalno pričam, to je bila važnost Profesora i Željka. Sve je bilo isto, isti ritam, isti pristup, analiza utakmice, bez bilo kakvog osvrta na to da je to bilo finale. Bili smo koncentrisani na utakmicu, to treba da se odradi i to je tako. Kada je ušla Saletova trojka... Sreću treba zaslužiti. Na kraju je snaga kolektiva pobedila.

Proslava titule i momenat koji je naljutio Acu Nikolića

- Na terenu je bila euforija, ušli su naši ljudi koji su bili na tribinama, utrčali su svi na teren. Tu je bilo i proslave i pevanja, svašta je bilo. Posle toga smo otišli na najnormalniju večeru, nije bilo same proslave. Profesor je rekao da za dva, tri dana igramo novu utakmicu. U samom Istanbulu nije bilo proslave, bila je u Beogradu. Ja sam slučajno bio učesnik svega toga na večeri u Istanbulu. Devojke i supruge su bile sa nama, ja sam bio umoran, slučajno sam gurnuo neku čašu koja se razbila. Profesor je ustao i rekao igra se za 3 dana.

Iskustvo legendarne generacije mogu i danas da iskoriste mlađi košarkaši.

- Tim i jedinstvo tima je nešto što donsi rezultat. Taj rezultat vraća se svim igračima za njihovu karijeru. Vidi se da Željko opet radi svoj posao. Mladi tim se sklapa. Rezultati pokazuju, a tim i igrači napreduju. Verujemo i navijamo da tako bude. Nadamo se sledećoj godini Evroligi, možda i fajnal-foru, a posle je sve otvoreno.

(S.G.)