Koprivica otkrio: Italijanke u bundama nam pokazivale srednjak, glavomet sa Bogdanom Diklićem uvod u titulu

Fuenlabrada, Istanbul, Huventud, Saletova trojka... Istorija za starije, mit i želja za one mlađe crno-bele kojima u glavi odzvanja 16.april, dan kada je Partizan pre 30 godina pokorio Evropu.

Sigurno je da nema navijača Partizana koji ne zna priču o timu koji je predvodio Željko Obradović u svojoj debitantskoj sezoni, o momcima mlađim od 22 godine u proseku, o želji, volji, radu, priču o trofeju.

Ipak, ta priča sastavljena je od mnogo detalja bez kojih ona ne bi bila baš takva, a neke od njih otkriva za Telegraf Slaviša Koprivica, član tima koji je ispisao najlepše stranice košarkaške istorije kluba.

- To je bila sezona pred raspad Jugoslavije. Otišli su Hrvatska i Slovenija, tu su bili Makedonci, Bosanci i mi. To je već u startu bila slabija liga. Zna se da je košarkaška liga Jugoslavije bila možda i najjača u Evropi. Bez stranaca, zakon je bio da pre 27 godine igrač ne može da ode u inostranstvo i svi najboli domaći igrači su igrli domaću ligu.

Odlazak u Budvu i glavomet sa Bogdanom Diklićem

Željko Obradović i profesor Aleksandar Nikolić tim su gradili pažljivo, brinulo se o svakom detalju.

- Mi smo se prilagođavali. Skupili smo se u Budvi desetak dana pre pravih priprema na Kopaoniku. Tu je pored ekipe bio i Bogdan Diklić. On je i ranije išao sa nama. Ja sam 85. krenuo da igram za Partizan i Bogdan je tada išao sa nama i na turneje po Americi. Ostala mi je u sećanju Trsteno plaža, izmislili smo neki fudbal u vodi, glavomet. Željko nam je rekao da možemo da povedemo žene, devojke, trenirali smo jednom dnevno. Nije bio striktan režim, više da se napravi hemija, e posle je krenulo ozbiljno. Tu je bilo desetoro nas, tada je u Evroligi bilo pravilo da se samo deset igrača skida. Tu si bili Sinđelić, Mihajlovski, Perović, oni su kružili i menjali se za ta dva mesta. 

Rat i Partizan umesot Jugoplastike

Koprivica je proveo četiri sezone u IMT-u, zajedno sa Vladom Dragutinovićem, koji je u opširnom intervjuu za Telegraf ispričao borjne detalje koji su doveli do titule. Kako kaže, ponikao je u Partizanu, a posle dve seniorske godine, zbog minutaže je otišao dalje. Po njegovim rečima, sam povratak u Partizan nije bio planiran.

- Sedenje na klupi mi ništa ne donosi. IMT je ušao u prvu ligu igrali mso Kup Kupova, sve četiri sezone smo igrali Prvu ligu, dosta bivših Partizanovih igrača je bilo. Divac i ja smo ista generacija, to je bio projekat da prave naš tandem, nije bilo baš tako i ja sam otišao. Možda se dolazak u Partizan ne bi ni desio da nije bilo rata. Sve je već bilo dogovoreno sa Jugoplastikom da odem u Split. Bili su tri godine prvaci Evrope za redom, bili su ozbiljni. Uprava Partizana se promenila, seli smo ponovo da razgovaramo i za 15 minuta smo se dogovorili o saradnji.

- U toj ekipi smo bili Vlada Dragutinović, Sale Đorđević i ja koji smo igrali još u juniorima Partizana. Tu je bio Ivo Nakić, Sale i Vlada 67. godište, a onda je išao Danilović, Stragi Stevanović, Šilobad i Rebrača i Lončar. Spajalo nas je druženje. Ja sam se vodio kao iskusan sa 23 godine. Komentator utakmice kaže: "Iskusni Koprivica", a ja 23 godine. Kako je rekao, mislili bi da sam na zalasku karijere. Mada, imao sam 6 sezona pre toga. Stavite se u situaciju, recimo, Rebrače, nikada nije igrao ni Prvu ligu, igrao je Prvu B ligu u NAP-u. Dolazi u Partizan i u prvoj sezoni osvojiš sve sa klubom, i prvenstvo i Kup, i Ligu šampiona. Možeš odmah da prestaneš da se baviš košarkom.Lepo smo se družili, mi smo njih lepo prihvatili, super je bila atmosfera i na terenu i van njega.

Od Džeja do treninga sa Obradovićem

U velikom intervjuu za Telegraf, Željko Rebrača je otrkio kako ga je Sale doveo u klub i kako su mu stariji saigrači pomagali, jedan od njih je bio i Koprivica.

- Ja sam ovde "domaći", rođen ovde i odrastao. Ja sam kao domaćin, malo i stariji od njih tu bio uvek. U to vreme smo voleli splav Huahua, to je bilo mesto gde smo voleli da odemo, bila je vesela atmosfera, bez tenzija. U to vreme je bila "treska", a bilo je i domaćeg popa. Kada odeš u Taš klub bio je blok zabavne, strane disko muzike, ali posle 3 kreću domaći hitovi, od Džeja do ostalih. Dogovarali smo se sa mlađima, nisu se bunili, lepo su se provodili.

-Nije se bančilo i nismo izlazili non stop. Znalo se kada se ide na splav ili u diskoteku. Nije to bilo svako veče, a ujutru trening. Trenirali smo i dva puta dnevno. Željko je od nas desetoro koji smo igrali u Evroligi, sa petoricom bio saigrač. Igrao je sa mnom, sa Vladom Dragutinovićem, sa Đorđevićem, Danilovićem i Ivom Nakićem. Ne mogu da se setim prvog treninga da je došao, ali nije mu bilo lako da odmah napravi distancu igrač-trener. Sa nekima od nas je češće, sa nekim ređe izlazio i provodio se noću. Išli smo u diskoteke, bili smo saigrači. Ali, i mi smo inteligentini momci i napravili smo distancu igrač-trener.

Kako su izgledali Željkovi prvi treninzi

Svaki trening je bio osmišljen.

- Kao da je trener sa nekim iskustvom od 20, 30 godina. Tako i Željko, iako muje tek prva sezona. Tu je bio Profa, na Željkovo insistiranje je on i došao. Učio je zanat uz njega, to se ispostavilo kao najbolja stvar. Profa je uvek insistirao na detaljima. Postavi se kretanje, on prekine, stajali smo, postavljali se, nalazili tajming. Bilo je problema, zagreješ se, kreneš sve, a onda krenu taktički treninzi, pa se ohladiš. Privikli smo se na  taj rad.

Urnebesna anegdota sa profesorom Acom Nikolićem

- Ja se sećam, igrali smo neku utakmicu u Subotci sa Spartakom, a ja dao 2 ili 4 poena. Profesor nikada sa nama nije putovao, njemu Željko ispriča šta se dešavalo i onda on priča kao da je bio na klupi. Dolazi ponedeljak, on mi prilazi i pita me: "Koprivice, jesi li ti putovao u Suboticu"? Ja mu kažem: "Jesam profesore", a on odgovara: "Nisam te baš video". Aludirao je na moj učinak. Sledeću utakmicu sam odigrao bolje, i kada sam mu rekao da sam i na toj utakmici bio, on je odgovorio: "Dobro je, video sam".

Partizan je kao domaćin igrao u predgrađu Madrida, Fuenlabradi, koja je crno-belima postala više od kuće, a španski navijači su se pobrinuli da se ne oseti odsustvo duha "Pionira".

- Klub je odredio destinaciju, Fuenlabradu, kao domaći teren. Mi smo od utorka do petka bili u inostrnatvu. Petkom se vratimo, vikendom smo u Beogradu, kući. Neki put smo i po desetak dana ostajali. Već smo uhvatili ritam sa putovanjima i avionima. Publika, hala nova, mi došli tamo, a ljudi koji su tamo došli da vide nas pošto im je u kraju. Pogledali su neku utakmicu, jedni drugima prenosili, bilo im je interesantno, mladi momci iz Srbije igraju. Iz meča u meč bilo je sve više publike.

Kiša lira, zavetrina i "srednjak" gospođa iz Italije

Crno-beli su samo jednu utakmicu u takmičenju igrali u Beogradu, u četvrtfinalu protiv Knora iz Bolonje. koprivica posebno pamti revanš u Italiji.

- U Beogradu nije bio pun Pionir, solidna atmosfera, ali ljudi su se odvikli. Lepo smo to odigrali. A tamo je bilo... Stragi e slomio tablu, a mi uzeli predah, dobro nam je došlo. Zadnjih minut, minut i po, krenule su da lete lire. Kako su krenuli, mogli smo da odemo na jednu lepu večeru da je neko pokupio sa parketa. Ja sam gledao u završnici, kod nekih slobodnih bacanja da hvatam "zavetrinu" pored Binelija, rekoh: "valjda neće njega".

- Izdržali smo i to. Čim je završena utakmica, bio je trk u svlačionicu. Mene je najviše iznenadilo posle utakmice, kada smo završili, istuširali se, izađemo ispred hale, a gospođe, Italijanke u bundama od nekih 45-50 godina, sređene pokazuju nam srednji prst. Šta smo razumeli, razumeli smo, ali bilo smo zabezeknuti i bilo nam je smešno.

Darel Doukins i 140 kilograma

Filips iz Milana i strašni Doukins u dvorani "Abdi Ipekči" nisu sprečili Partizan da se plasira u finale.

- Mi smo otišli tamo gde nismo očekivali na početku sezone. Bila su to tri tima koji su bili stari znanci. Tim iz Milana je imao u to vreme Darela Doukinsa koji je bio na zalasku karijere. Bio je među prvima u NBA koji je lomio table, a mi smo imali Stevanovića. Čovek koji je sa neki 2.08 i nekih 140-145 kila bio baš dominantan u reketu. Bilo je vrlo teško, borili smo se da ne primi loptu ili da je primi što dalje od koša. U to vreme, ja sam imao 105 kila. Stragi je mogao da se nosi sa njim ali je imao 120 kila, Rebrača i Šilobad isto. Mi smo njih dobili obe utakmice u grupi. Oni su bili interesantni za fotografe, bio je Doukins, Rodžers, Riva, Pitis, Persina.

Saletov koš za istoriju 

- Nije bilo euforije. Sa njima smo se sreli dva puta u grupi. Imali smo skor 1-1. Oni su bili favoriti. Igrali su taj Mekdonaldov turnir, igrali su protiv Lejkersa, izgubili su dva razlike. Međutim, mi smo videli da možemo da igramo sa njima. Kada dođeš do finala, može jedna lopta da odluči pobednika, retko koje finale se odluči u prvom poluvremenu. Mi smo bili svesni da će biti neizvesna utakmica do kraja.

- Jedan od one braće Žofresa kakav je koš dao, nijeo ni on video obruč, dao je iz nekog polu-bekhenda, preko ruku, ubacio je, došla je do Moralesa, upala je njemu u ruke posle koša. Ja sam se zadesio tu pored njega, video sam da mi je na dohvat ruke, rekoh što pre da izvedem, nije mogao da se postavlja napad jer je ostalo vrlo malo vremena do kraja utakmice. Ja sam mu uzeo loptu iz ruke, digao glavu, video Saleta slobodnog, dodao što pre sam mogo. Sale je napravio dva tri driblinga, digao se, šutnuo tu trojku. Sećam se, trčao sam po sredini terena, video sam da ulazi i skočio sam od radosti.

- Znam da smo napravili rezultat, ali nije to... Radovali smo se, ali smo te kada smo došli u Beogradu shvatili koja je euforija među ljudima. Ljudi te grle, ljube. Onda sam shvatio šta smo uradili.

Pouka za mlade košarkaše

Polse 30 godina, Koprivica šalje poruku mlađim košarkašima.

- Pred početak smo bili autsajderi. Ako veruješ u svoj rad i talenat, nikada ne treba da se predaješ. I mi smo tada ušli rasterećeno, radili, trudili se i sve ispliva na površinu, kad tad. Da je neko rekao da će golobradi klinci sa prosekom ekipe od 22 godine biti prvaci Evrope, niko nije verovao. Ništa nije nemoguće, verujte u svoje snove.

Ono što je posebno zanimljivo je da je Koprivica tokom karijere sarađivao sa najboljim trenerima Jugoslavije, Acom Nikolićem, Rankom Žeravicom, Željkom Obradovićem, Dudom Ivkovićem, Draganom Šakotom, Svetislavom Pešićem, Duškom Vujoševićem...

- Ja sam u reprezentativnom programu bio od kadetske reprezentacije. Bilo je turnira, kampova u Jugoslviji. Imao sam prilike da radim i sa pokojnim Krešom Ćosićem, bio je neki turnir u kom smo nastupali sa imenima gradova. Posle smo sa Pešićem bili tri puta prvaci, dva puta u Evropi i prvaci sveta u Bormiju. Sa Dudom sam isto bio, ali ostao je žal što nisam bio tu od 1995. godine sticajem okolnosti. Sarađivao sam sa najboljim trenerima u Jugoslaviji.

Žoc i Kari treniraju Slavišu i Balšu

Nekada su Koprivicu trenirali Obradović i Pešić, a danas Žoc i Kari su tu za sina Balšu u Partizanu i reprezentaciji Srbije.

- I njemu je sada to smešno. Kažem mu: "Zamisli sada Pešić koji je stariji od tebe 51 godinu, a Željko je stariji 4o godina. Da je neko rekao da će sa tobom raditi moji bivši treneri, ne bih mu verovao." Istorija i sudbina, posle 30 gdina mog rada sa Željkom došlo je vreme da radi i sa mojim sinom. Ja bih voleo da ove godine Partizan osvoji neki trofej, kada bi osvojili Evrokup ili ABA ligu, pa da izbore Evroligu. Mi smo primer za to da je sve moguće, i ova ekipa Partizana je mlada, perspektivna.

(S.G.)