"Dule me spazio, Sale doveo u Partizan": Hit priča Rebrače, od švercovanja auspuha, do urlanja i tuče sa Žocom

Ovaj 16. april poseban je za sve koji navijaju za Partizan, ili one koji su makar jednom obukli dres legendarnog kluba. I 30 godina kasnije legenda traje, a osvojena titula prvaka Evrope u Istanbulu se slavi.

Ono što je za momke Željka Obradovića bila svakodnevica, danas je san kojem se teži, a priče o Kići, Profi, Žocu, Saletu, Daniloviću i ostalima prenose se sa generacije na generaciju. Jedan od onih koji je u evropsku titulu utisnuo svoj talenat, trud i znoj je i Željko Rebrača koji je u svojoj prvoj pravoj sezoni osvojio sve titule koje jedan košarkaš može da osvoj na klupskom nivou. "Mogao je slobodno da se penzioniše", tako su saigrači kasnije govorili o košarkaškoj legendi koja je prošla put od Partizana i evropskih klubova do NBA lige i reprezentacije Jugoslavije.

Popularni "Bananamen" i danas je asocijacija za uspeh i trud, a utisak je da bi komotno mogao da odigra koji minut na profesionalnom nivou. Uvek tačan i ljubazan, dočekuje nas sa širokim osmehom i za Telegraf evocira uspomene na period kada je kao golobradi dečak, u samo nekoliko godina, prešao put od rodne Prigrevice, preko Apatina, Sombora i Novog Sada, do Beograda.

- Bilo je davno, stara Jugoslavija, drugačija vremena. Više je to bila ljubav ka tome, putovanja, i veliko druženje. Mnogo sam trenirao u tom momentu. Tri godine sam proveo u NAP-u i ta Prva B liga zapad je bila možda i jača nego što je danas bio KLS. Igrale su se ozbiljne utakmice, Slavonka, Osijek, Novi Zagreb, sarajevski Željo, u nekim momentima Šibenka, Kvarner, Vardar, Višegrad... Bilo je stvarno mnogo dobrih ekipa. Prve godine nisam igrao mnogo. Dule Vujošević me je spazio i usadio prve korake o ozbiljnojoj košarci.

- Dule je imao velikog uticaja na mene. On je specifičan sam po sebi, od tih nekih knjiga koje je dodeljivao da se pročitaju pa da ih posle prepričaš. Ne mogu sada da se setim koje su bile. I kada sam igrao u Italiji, u Benetonu, on je vodio Pistoriju, imali smo odličnu komunikaciju i u tom periodu. On je radio sa mladim, ekstratalentovanim košarkašima, od Divca, Danilovića, Saleta Đorđevića, do nas mlađih.

Kako je Sale Đorđević doveo Željka u Partizan?

Pored Vujoševića, za dolazak Rebrače u Partizan presudnu ulogu je odigrao Saša Đorđević.

- Sale Đorđević koji je tada sa Nebojšom Ilićem služio vojsku u Novom Sadu i ostavljali su svoju civilku kod nas u stanu i trenirali sa NAP-om. On me je jednom ili dvaput odveo na trening Partizana koji je tada za mene izgledao kao NBA tim. Bio je tu jedan veliki respekt, sledeće godine sam i došao kada je Željko preuzeo tim.

- Mnogo brzo se sve izdešavalo. U četiri godine od Prigrevice do Beograda. Druženje i igra su bili prvi. Tu prvu godinu u Partizanu nisam razmišljao ozbiljno. Po Beogradu smo izlazili u "Knez" kod Patrijaršije. Ivo Nakić i Sale Đorđević su tamo bitisali i ond su i nas zvali. Ivo Nakić mi je usadio taj drugi deo formiranja, gde da izlazimo, šta da pijemo, kako da se ponašamo u društvu. Nama je na prvom mestu bilo druženje i trening.

- Ta prva godina je takva i bila. Sada, iz ovog ugla, kada gledamo na te godine, ja to nisam shvatao ozbiljno. Tek posle tog osvajanja Kupa šampiona sam počeo ozbiljno da razmišljam o košarci. Sama ta godina je bila specifična i bajkovita kada gledam iz ovog ugla. Mlada ekipa, 22, 23 godine prosek, treniramo, igramo, izlazimo, družimo se i na kraju osvojimo. Način na koji smo to osvojili, putovali po Evropi, igrali u Fuenlabradi...

Huahua splav, Džej i 90-te u Beogradu

Druženje je bilo presudno za stvaranje ekipe.

-Danas su klinci mnogo asocijalni. Stariji su nas tada dovodili na mesta, tipa Huahua splav i na mesta koja su tada bila u trendu da izlazimo. Oni su nas povlačili sa sobom, da se družimo. Pored strane muzike, tada je i Džej bio popularan. Bilo je mnogo teško vreme, rat je buktao, zemlja se razbila. To je bilo mnogo bitno, da smo familijarno tu, da treniramo, da izađemo zajedno. Mogu da kažem da nisam to osetio na taj negativan način. Imao sam tu sreću da mi je prošlo u treningu i druženu. Ali, osetila se ta težina, da se nije imalo para, nije bilo mogućnosti, bila je velika tenzija okolo.

Žoc i Aca Nikolić - Sinonim za uspeh

Sa Obradovićem je sarađivao u reprezentaciji, ali i dve godine u Partizanu, isto toliko u Benetonu i Panatinaikosu. Čovek od poverenje legendarnog Žoca, objašnjava kako se gradilo veliko poverenje i prijateljstvo.

- Ja Željka nisam znao od ranije, znali su ga njegovi saigrači. On je bukvalno iz patika krenuo da bude trener. Tek uz njega sam više voleo košarku i želeo sam da se bavim time, pre svega jer sam mnogo putovao i mogao sam da obilazim gradove po Evropi. Željko, zajedno sa profom Nikolićem, je doneo meni osnove košarke. Kroz ono što sam naučio u prve dve godine radeći sa njima, koristilo mi je mnogo kroz dalju karijeru. Kada sam otišao u Italiju, nisam morao da razumem jezik, znao sam šta hoće. I više sam znao nego što su mi tada, i kasnije u NBA-u pokazivali. To viđenje košarke, koje je profa pokazivao je značilo, Željko je to samo podigao na viši nivo.

Baš kao i ostali članovi legendarne generacije, i Željko ističe važnu ulogu profesora Aleksandra Nikolića.

-To je cela filozofija gledanja na košarku. Niko nije postao vrhunski igrač samo na timskom treningu. Pored toga postoje i individualni treninzi. Radilo se 6 do 8 sati dnevno. Ako želiš da budeš vrhunski igrač moraš da živiš košarku 24 sata, da poštuješ tu igru, vodiš raćuna o svom telu i svemu što dolazi okolo. Nije jednostavno, možeš da uradiš sve, a da ne uspeš. Željko nam je to prenosio, da moramo da verujemo u sebe i da mnogo radimo, jer bez toga ne postoji uspeh. Mi smo gledali da postoji sportski uspeh, a materijalni je dolazio sa tim.

"Švercovanje auspuha" i avanture na aerodromu u Cirihu

Na putu do Fuenlabrade, ciriški aerodrom su upoznali uzduž i popreko.

- Provodili smo 4-5 sati na tom aerodromu. Putovalo se utorkom, a vraćali smo se petkom. Uveče smo imali neki kasni avion koji je išao za Madrid. Meni je to bilo zanimljivo, jer nije se imalo prilika da se putuje po Evropi jer smo bili pod embargom. Nismo mi imali mogućnost ni da kupujemo nešto. Jednom, bio sam povređen, nisam ni bio sa ekipom. Ja naručio auspuh koji su mi donosili Stragi, Dragutinović i Lončar. To je onaj u celoj dužini auspuh za Alfa Romeo koji sam kupio od Koprivice, trošio je više ulja nego benzina. Moralo je u avion da uđe, svašta su mi rekli. Sve to je bilo na skromnom nivou, tada je to bilo interesantno.

Fuenlabrada - posebna priča...

Predgrađe Madrida je crno-belima postalo "druga kuća". Tako danas akteri meča sa osmehom ističu dobru atmosferu u hali, jer su se španski navijači pobrinuli da se ne oseti odsustvo duha "Pionira".

- Ne mogu svih detalja da se setim. To je bila hala u predgrađu Madrida, na jednoj livadi. Mislim da smo je mi otvorili. Oni su nas prihvatili kao svoje. Sećam se tih utakmica protiv Estudijantesa i Huventuda gde su oni navijali za nas, a španski novinari bili su šokirani, kao i igrači. Oni su smatrali da je Partizan zapravo Fuenlabrada. Danas, to pregrađe je grad, nije kao pre 30 godina.

Preko Bolonje do Istanbula - Stevanović lomi tablu

Jedan jedini meč u Beogradu kao domaćin odigrao je u četvrtfinalnoj seriji protiv italijanskog Knora, današnjeg Virtusa iz Bolonje, i pobedio pred dva meča u Italiji gde je zablistao Predrag Danilović i doneo crno-belima plasman na završni turir. Te duele obeležio je i Stevanović kada je slomio tablu...

-To lomljenje table je bilo možda i prekretnica u celoj utakmici da se sve posloži i da okrenemo sve to. Ja sam bio tada igrač koji je ulazio sa klupe koji bi njega odmenio i uneo neku energiju sa nekom blokadom ili zakucavanjem. Šilobad i ja smo ulazili. Nije to bio onaj Rebrača koji je nastao u kasnijim godinama, već bio neko ko se probijao i tražio šansu kroz tu energiju koju sam unosio u tim.

U Istanbulu bajka

Ono što nisu uspeli Kića i Praja, Divac i Paspalj, pošlo je za rukom Profi, Željku i njihovim klincima. Na fajnal-foru u Istanbulu osvojena je titula posle trojke Đorđevića.

- Na kraju, sve se svodi na tu trojku. Niko nije ni očekivao da ćemo ići na fajnal-for. Bili smo svesni svoga kvaliteta kroz utakmice koje smo dobijali. Kako je odmicalo prvenstvo, shvatali smo da možemo da se nosimo sa svima. Filips Milano, Knor, Huventud, sve velike ekipe sa velikom istorijom. Mi klinci, golobradi, 22 godine u proseku. Neviđeno mnogo smo trenirali, tada Danilović i Đorđević su već bili u reprezentaciji. Nisu govorili, te godine. Ali, na terenu se to nije videlo jer su se poštovali neverovatno. Znao sam da je nešto postojalo, ali nisam ulazio u razloge.

- To se nigde nije osetilo. Maksimalno rasterećeno smo ušli na fajnal for, odgovaralo nam je kako su igrali. Nismo ni znali šta i koliko možemo. Oni možda nisu respektovali da možemo da ih dobijemo. Na kraju Moraleš uručuje Koprivici loptu, Sale dribla i istorija, bajkovito... Mi tada nismo bili svesni, svesni smo sada 30 godina kasnije. Kada smo došli u hotel, znam da je profa rekao: "Igrate za tri dana utakmicu". A mi osvojili Evropu. Tada je bila teška atmosfera, sada se to više spominje. Ljudi su bili u strahu, nisu toliko bili posvećeni sportu. Sport je davao nadu, ali o toj 1992. godini mogo više se kasnije pričalo.

Kako je urlanje Žoca stvorilo Rebraču - Tuča u Moskvi

Željko Obradović je prepoznatljiv kao temperamentan. Svakom meču, treningu i duelu pristupa sa puno emocija. Tako je bilo i sa Rebračom.

-Željko je dosta zahtevan trener. Način na koji je on shvatao i živeo košarku 24 sata, i taj Profin uticaj koju je digao na još viši nivo, taj dril koji je on tražio nije mogao svako ni da ispoštuje. Ja jesam bio taj tip igrača koji je tražio taj grublji pristup. Maksimum sam davao u tom grubljem pristupu ka meni, da bi iskazao sve ono što mogu. Ako je neko bio mekan, ni ja nisam odgovarao adekvatno. On je veliki uticaj imao na mene da izvuče ono najbolje. Da nije bilo njega u mojoj karijeri, ne bih ni ja bio to što jesam.

Nervoze je bilo, a i urlanje je bilo neizostavno.

- Bilo ih je milion. Na ivici da se "pobijemo". Ja to gledam sa pozitivne strane, sada je smešno i kada spominjemo. Trebalo nam je da to bude na taj način da bismo bili ono što jesmo. Utakmica protiv CSKA u Moskvi, a on je voleo, kada se igra 5 na 5, da zameni beka i pokaže čvrstinu. Ja sam mu to nešto vratio par meseci kasnije u Atini, pa sam mu malo izbio vazduh i ušao u njega, svi igrači su bili u šoku. On je bio potpuno ok sa tim.

Zašto je Žoc 30 godina kasnije u Partizanu

Žoc je 30 godina posle osvojene titule u Istanbulu ponovo na istom mestu. Rebrača iznosi svoj sta zašto je to tako. 

- Partizan je bio jedino mesto koje će njega da motiviše. Posle 9 titula, šta će njega da motiviše, ni Real, ni Barselona, Panatinaikos... Gde je bio sve je osvojio. Meni je to bio neki normalan sled događaja, da dođe tu, da u nekom periodu, od recimo tri godine napravi pravi tim, pravi sistem. On će preneti svoje iskustvo u Partizan, a samim tim će se i klub dići na noge. Samim njegovim dolaskom u Srbiju porasla je i gledanost i interesantnost košarke i ovo samo može da bude pozitivna stvar i za mlade igrače koji dolaze u Partizan i za ostale igrače da vide vrhunskog trenera u Srbiji.

(S.G.)