Uroš Plavšić: "Poziv Srbije ne bih odbio! U Ivanjici sam igrao pred 200 ljudi, a sada u Medison Skver Gardenu"

Polako, ali sigurno privodi se kraju sezona u koledž košarci u SAD. Sledećeg vikenda čeka nas Fajnal for turnir Martovskog ludila u Nju Orleansu posle kojeg ćemo saznati koja od četiri ekipe (Djuk, Vilanova, Kanzas ili Nort Kerolajna) će poneti titulu nacionalnog šampiona.

Naša zemlja može da se pohvali da je ove sezone u NCAA imala veliki broj košarkaša. Neki od njih došli su i do same završnice i uzeli su učešće u turniru koji uz televizore okuplja na milione gledalaca širom planete.

Među njima se našao i Uroš Plavšić, momak rodom iz Ivanjice na jugozapadu Srbije, koji je ove sezone branio boje Tenesi Voluntirsa. Takmičenje je završio u drugoj rundi porazom od Mičigena, ali je prethodno sa ekipom osvojio titulu šampiona Jugoistočne konferencije, što se ovom programu nije desilo još od osamdesetih godina prošlog veka.

Srpski košarkaš je odvojio svoje vreme za Telegraf Sport i razgovarao je o tome koliko se američka koledž košarka razlikuje od evropske, šta planira da radi nakon što završi svoj put u Tenesiju, kao i da li se nada eventualnom pozivu selektora Karija Pešića, koji se sada nalazi na turneji po Sjedinjenim Američkim Državama.

"Roditelji nisu verovali kada sam im rekao da sam doneo odluku da odem u Ameriku. Posle su spakovali kofere i poslali me na avion"

• Za početak, koliko si zadovoljan učinjenim ove sezone i time koliko si napredovao u odnosu na prethodnu? Šta bi posebno istakao?

- Sezonu sam završio sa dosta većom minutažom u odnosu na to kako je bilo kada sam počeo. Sada pred kraj sam počeo da budem standardan starter u ekipi, preuzeo sam lidersku rolu i imam dobar osećaj oko toga. Saigrači su počeli da poštuju sve to, ali sam napredovao dosta više tokom sezone... Možda čak i više tokom same sezone, nego tokom leta. Kada kažem to, mislim na samopouzdanje, ne na fizički deo. I treneri su pokazali da mi veruju i mogao sam slobodnije da igram. To mi je bio veliki plus tokom sezone.

- Završilo se kako nismo planirali, imali smo veća očekivanja, a ispali smo u drugoj rundi od Mičigena. To je bilo neočekivano, ali i oni imaju dosta dobru ekipu, skautirali su nas, branili su šuteve za tri poena i tu smo imali 2/18. Imali smo sreće sa tim tokom sezone, ali to veče se nisu sklopile kockice kako smo hteli. To je veliki deo naše igre, jer imamo jako dobre šutere. Nismo uspeli da izvučemo pobedu, iako smo vodili celu utakmicu, pred kraj su oni preokrenuli i to je bio veliki šok za mene i sve u ekipi.

- Sa druge strane smo osvojili turnir konferencije koji nije bio osvojen od 1979. godine, osvojen je samo pet puta u čitavoj istoriji, a prva tri puta je bilo u 40-im godina. To je veliki uspeh i to je kruna cele sezone. Ostaje žal za turnirom Martovskog ludila, video sam nas barem na Fajnal foru. Može da se vidi po ostalim utakmicama šta se sve dešava, gde 15. nosilac izbacuje Kentaki... To je kako koji "mečap" zapadne, nema nikakvog pravila. Zadovoljniji sam ovom nego prošlom sezonom, s tim koliko sam napredovao. To je plus pred samo leto, mnogo su mi veća očekivanja od samog sebe za narednu sezonu. Uzbuđen sam i jedva čekam da počnem pripreme za sledeću godinu.

 

 

 

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели Uroš 🅿️lavšić (@urosp33)

• Posle osvojene titule u finalu Jugoistočne konferencije, prvo što si uradio jeste da si pozvao svoju mamu. Ta fotografija je postala viralna... Koliko ti znači njena podrška i roditelja uopšte?

- Ja sam zahvalan svojim roditeljima što me nikada nisu sputavali u onome što želim. Znam da se dosta roditelja u Srbiji i ovde teško odvaja od svoje dece. Neću da kažem da im ne dozvoljavaju, ali ih na neki način sputavaju da idu ka svojim ciljevima i da rade što žele u životu. Zahvalan sam im iz jednog razloga, što nikada nisam dobio neki savet od njih koji će promeniti moje mišljenje o karijeri.

- Moja mama je igrala košarku u Ivanjici dok je bila mlađa, igrala je i za seniorsku selekciju, ima nekog iskustva za to i zna kakva je ljubav prema košarci. Roditelji znaju koliko je ja volim i koliko mi je dobrog donela u životu. Ja sam posle osmog razreda u Ivanjici otišao na stranu, tada počinje moj samostalni život. Prvo godinu dana u Užicu, zatim Mega, jednostavno sam se navikao da budem daleko od kuće, ali ovo je bio neki totalno drugačiji korak koji nikada nisam razmišljao, dok nisam bio u poziciji da mogu da dođem ovde. Tu odluku sam doneo u jednom danu.

- Imao sam par opcija, da nastavim ovde po Evropi ili na koledžu, zvučalo mi je nestvarno, nikada nisam bio ovako daleko, išao sam sa Megom samo do Berlina. Bilo mi je nezamislivo da treba da putujem 10-15 sati avionom, delovalo mi je neostvarivo u tom trenutku. Hteo sam to da probam, da je to pravi trenutak da se takva odluka donese. Roditelji nisu verovali kada sam im rekao da sam se odlučio na taj potez, posle su shvatili da sam ozbiljan za to. Spakovali su me i poslali za Ameriku, to je najbolja odluka koju sam doneo do sada.

- Nikada se neću oko toga pokajati, prve godine je bilo naprono navikavanje, bez znanja engleskog... Prvo što sam mislio da ću se izgubiti usput, išao sam iz Londona do Atlante, pa je tu bio trener srednje škole na aerodromu, morao sam da idem sa jednog aerodroma na drugi bez znanja engleskog, ali mi je drago što sam se gurnuo u vatru i što sam morao sve da naučim. Roditeljima ću biti zahvalan do kraja života što su me podržali i što me nisu sputavali.

"U Ivanjici te gleda po 200-300 ljudi, sada sam igrao u Medison Skver Gardenu"

• Koliko je bilo teško probiti se do Mičigena, s obzirom na to da dolaziš iz prilično male sredine, iz Ivanjice?

- Kada pogledam unazad sve je išlo korak po korak. Iz Ivanjice u malo veće Užice, pa u Beograd. U Ivanjici igraš u hali osnovne škole gde te gleda po 200-300 ljudi. Mi smo ovde imali petu najposećeniju Arenu sa 17.000 ljudi, sve utakmice su bile rasprodate pred kraj, sa po 22.000 ljudi. Meni je to nestvarno zvučalo dok sam bio kući, da ne pričam koliko momaka moje generacije ima ogromnu želju da igra u Medison Skver Gardenu. Koliko istorije je tu, nevezano za košarku... Nešto što je tu za ceo život. Napravio sam u svakom trenutku pravu odluku. Zahvalan sam svim ljudima koji su bili uz mene na tom putu, počevši od roditelja, do ljudi iz Mege i trenera ovde koji me je prihvatio u porodicu kao da sam njegov sin, živeo sam sa njegovim sinom i ćerkom. Oni su sada bili na Floridi i gledali su turnir sve vreme. Srećan sam što sam napravio toliko prijateljstava i konekcija koje su za ceo život.

 

 

 

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели Uroš 🅿️lavšić (@urosp33)

• Da li si imao nekog idola dok si odrastao i zašto si se odlučio da tokom karijere na dresu nosiš broj 33?

- Što se idola tiče, nisam ga imao dok sam bio u Ivanjici i Užicu. U tako maloj sredini ne možeš košarku tako ozbiljno ni da shvatiš. Tada sam išao i trenirao i bio tu zbog društva, to je bila jedina stvar van škole, neki izduvni ventil. Kada sam došao u Megu je taj broj 33 došao, tada sam pogledao ko sve nosi 33...

- Meni je Kobi jedan od najboljih igrača, ali i Džordan. Šta je Kobi uradio za košarku, kako nas je napustio, mislim da je bilo bolno za sve i ostavio je veliki utisak i na klince i na terenu i van njega. On mi je jedan od najvećih idola, ali tu su i naši momci – Jokić, Bobi, nema nekoga ko ih ne voli. Kad pričam sa saigračima o njima, odmah kreće prepirka ko će da bude MVP, mislim da nema tu šta da se priča ponovo.

- U Americi su mi dali broj 34, jer nije bio slobodan 33, pa sam to transferovao kada sam došao u Arizonu Stejt, a onda i na Tenesi. Kada se transferuješ, nemaš pravo da igraš te sezone. Ljudi su zahtevali da dobijem izuzeće, da mi se odobri da igram, prošla je žalba na pola sezone i tu polusezonu sam odigrao sa 34, posle sam se vratio na staro. To su neki ozbiljniji počeci, mislim da taj broj izgleda i lepo na dresu. I Kobi je nosio 33 u srednjoj školi.

"Bolja odbrana se igra u Evropi, ovde se napadi završavaju u prvih sedam-osam sekundi"

• Koliko ti je bilo teško da se privikneš na američki stil košarke posle odlaska iz Evrope? Koliko je zapravo sve različito?

- Ono što mi je najviše problema predstavljalo jeste da se igra više bazira na taktici i mnogo su sporiji napadi nego ovde u Evropi. Igra se mnogo brže, igrači su mnogo fizički spremniji. Taj atletski deo, gde se više skače, ima atraktivnijih poteza... Adaptacija i prilagođavanje na ostale igrače je bio najveći proces. Ovde se jako dobro radi na detaljima. Preko leta, bilo kom igraču koji dođe iz Srbije, dovoljan je rad u teretani da se spremi za ovako nešto.

- Možda se bolja odbrana igra kod nas. Kada sam bio u Megi, ako ne igraš odbranu, ne igraš uopšte. Ovde ima dosta tranzicije, napadi se završavaju u prvih sedam-osam sekundi. Mi smo malo sporiji, ali smo u prvih dvadesetak ekipa sa tranzicijom. Mnogo se više radi sa brojevima, statistikom, imamo čoveka u ekipi koji se samo time bavi, izvlači podatke za ostale timove. Ovde se više gledaju filmovi i radi skauting. Kada imamo 2-3 dana slobodno, gledamo 10 sati film pre nego što odigramo utakmicu.

- Nije problem prilagoditi se na sve to, koledž je tako napravljen da studiraš i da igraš košarku... Zato je meni čudno kad odem kući. Mozak i telo se naviknu na sve, posle je teško vratiti se u taj ritam. Kad se kući probudim, bude mi drugačije. Ne mogu mnogo tamo da ostanem zbog toga, mesec dana maksimum.

• Kako se slažeš sa saigračima iz ekipe i od koga očekuješ da će se istaći u budućnosti? Kome predviđaš uspeh?

- Sa svima sam dobar, pogotovo ova godina je značila posle korone, kada nismo mogli da provodimo toliko vremena. Prošlogodišnje ispadanje nije bilo toliko bolno, jer valjda nije bilo toliko hemije u samom timu. Univerziteti se trude da održe saigrače i timove na okupu. Provodimo dosta vremena zajedno, imali smo dosta timskih aktivnosti poput kuglanja, pejntbola, pogotovo tokom leta kad dolaze neki drugi, mladi igrači u posetu.

- Mislim da će Kenedi Čendler dobro proći na draftu, a moj cimer Santijago Veskovi je bio najbolji šuter konferencije i koji je tek drugi koji je postigao 100 trojki u Tenesiju u sezoni. On i Džosaja Džejms će pokušati da izađu na draft.

- Voleo bih da se vrate ovde, to su dva lidera, doprineli su dosta Univerzitetu i pomogli ostalim igračima. Ako dobiju tu šansu da idu u NBA, treba da je iskoriste, oni su trenutno neko ko je najviše odskočio i napredovao ove sezone i ima ozbiljniju šansu da napravi nešto nakon ove godine ili nakon sledeće sigurno.

"Dosta ljudi ne shvata koliko je dobra košarka u Evropi. Pokazujem im utakmice Zvezde i navijanje..."

• Jedan si od samo šest igrača u ekipi Tenesija ikada koji su bili viši od 213 centimetara. Koliki je to plus kada igraš u reketu?

- Ne znam koliko to predstavlja plus, jer svaka druga ekipa protiv koje igramo ima nekog ko je ili iste visine ili viši. Znači dosta, ali ovde su igrači koji su dobri, koji blokiraju šuteve i koji su jaki na tim pozicijama četiri ili pet. Uvek je tu borba u reketu, "doing the dirty work" (rade prljavi posao), kako to kažu Amerikanci. Nema dosta visokih igrača u koledž košarci koji su izraziti poenteri, da ide dosta napada preko njih, boriš se za ofanzivni skok i poziciju u reketu, takva je politika ovde.

- NBA skauti gledaju neke druge stvari, to sam shvatio kada sam došao ovde. Gledaju te vrednosti van terena, kako se ponašaš kada izlaziš sa njega, kada si na klupi. Imaju oko za sve. Važno je da se i tu dobro pokažeš, to može da utiče na draft. Mi smo ove sezone dobili pomoćnog trenera koji je 23 godine bio skaut u NBA ligi, Grega Polinskog, bio je sa Sparsima, Pistonsima, veliki je prijatelj sa našim trenerom. Prošle godine je bio tu samo na ispomoći kao volonter, sada je tu za stalno. Važno je imati nekoga sa toliko iskustva, ko ima takve kontakte koje on ima, to može mnogo da pomogne igračima i to je plus za sve nas.

• Da li planiraš da ostaneš u SAD nakon koledža ili bi ipak voleo da se vratiš u Evropu?

- Voleo bih da probam proces Drafta, gde timovi šalju pozive i ideš na individualne treninge. Ako se ne desi ništa, ako ne budem draftovan, da zapamte ime i prate moj rad u Evropi. Iskreno ne bih se bunio Evropom, bliže sam kući. Dosta igrača razmišlja o NBA ligi, tu se dosta novca vrti, u poslednjih par godina se dešava da ako nisi u prvih deset pikova na draftu, možeš da se pozdraviš sa minutima u prve dve-tri sezone. Iz iskustva saigrača znam da moraš da se boriš da se vratiš u NBA.

- Dosta ljudi ne shvata koliko je dobra košarka u Evropi, zaslepljeni su, jer NBA je jedino što mogu da vide po TV-u i društvenim mrežama. Kad im pokažem utakmicu Zvezde, vide navijanje, to je nešto što ne mogu da vide ovde, a onda vide da su i tu kvalitetni igrači. I tu ima dosta novca, ovde se dobije milion, ali ide bar 10-15% na poreze u zavisnosti od savezne države. NBA timovi nemaju sponzore kao evropski, gde oni mogu da obezbede i smeštaj, automobile... Igrači su zaslepljeni, neki koji ne uspeju da se probiju završavaju karijeru, ili im je daleko ili teško. Ja ću se baviti profesionalno, koja opcija bude najbolja u tom trenutku da se razvijam kao igrač, to je opcija za koju ću se opredeliti, tu ću i biti.

"Poznajem Jokića i Bobija iz Mege, tu je bio i Ivica Zubac... Bio sam na Bogdanovim utakmicama"

• A koliko je teško uklopiti studije sa košarkom? Je li ti bilo teško da se navikneš da radiš sve paralelno?

- Bude dosta teško na početku sezone, jer se desi da je jesenji semestar najteži, jer ima najviše predavanja i ispita. Ovo mi je četvrta godina ovde na faksu i navikao sam se. Ovo mi je poslednji semestar, imam samo dva predavanja. Iskreno, navika je pola posla. Ako se ne navikneš brzo i ne prilagodiš se na sistem, imaš dosta problema. Ja sam se navikao, šta god da se desi, ne bi bio problem da to rešim.

- Imaju savetnici kada idemo na putovanja, a ako igrači imaju nešto da završe, tu su da pomognu. To je na najvišem nivou, a to je loša stvar, jer si okružen ljudima koji ti pomažu oko svega, a kad odeš negde da igraš profesionalno, jedina osoba kojoj možeš da se obratiš je agent ili porodica. Jedino da zaposliš nekoga i da plaćaš... Nema mnogo cimanja. Nedeljom uveče se dobija raspored, sve ide u minut. Pogleda se telefon i ide se gde su oni odredili.

- Sada je ništa u odnosu na sezonu, tada se dešavalo da se probudim u 05.15, gde je tu prvo teretana, pa predavanje, pa treba da se uklopi i doručak nekako između, pa posle imaju grupni, timski i individualni trening. Na kraju moraš da dodaš i terapije i oporavak, to su dani kada je najteže. Leto mnogi smatraju teškim, jer se trči dosta, ali sada mi je najlakše. Radi se na telu, može dosta da se programira, sada je svima laknulo. Bilo bi lepše da smo ostali još na turniru, ali eto...

• Da li si možda u kontaktu sa našim igračima koji igraju u NCAA i NBA ligi?

- Iz NBA lige ni sa kim nisam u kontaktu. Jedan od Bogdanovih drugara je jedan od mojih najboljih prijatelja, upoznali smo se u Arizoni dok smo bili zajedno. Bio sam na par Bogdanovih utakmica. Pričali smo posle meča, ali ništa osim toga. Poznajem Jokića i Bobija iz Mege, čak i Ivica Zubac je igrao tu jednu polusezonu u klubu. Goga Bitadze isto...

- Dosta sam u kontaktu sa Filipom Petruševim i Balšom Koprivicom koji je u Partizanu. Važno je održavati te kontakte, barem preko Instagrama se čujemo, kao i sa bivšim saigračima Novakom Musićem, Jovanom Vojinovićem... Dosta je tih prijateljstava iz Mege. Svi su pretrpani obavezama u sezoni, a ja kad sam kući trudim se da budem sa porodicom. Treba videti sve članove porodice, uže i šire.

 

 

 

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели Uroš 🅿️lavšić (@urosp33)

• Šta ti najviše nedostaje iz Srbije pored porodice, s obzirom na to da si tamo skoro 11 meseci tokom godine?

- Nedostaje mi naš mentalitet i naši ljudi, da budeš okružen našima. I hrana! Nemam ovde nikakvih problema, niti sam probirljiv, pogotovo kad je besplatna hrana u pitanju. Ponekad bi bilo lepo, neka sarma, Karađorđeva šnicla, specijalitet... Kada smo igrali utakmicu sa Teksas Tekom u Gardenu sam naručio ćevape sa kajmakom. U Njujorku, Čikagu, svakom većem gradu sa srpskom populacijom, ima dosta naših restorana.

- U Arizoni su imali festival sa po 2.000-3.000 ljudi u Finiksu. Okreću se prasići... To je doživljaj, kada vidiš svoje ljude, hranu, slušaš našu muziku. Napredovala je tehnologija, čuješ se sa svima kao da si tu uživo sa njima. Drugari kad su u izlascima i na slavljima, takva je vremenska razlika da me zovu kad su van, nekad ne ostanem živ od muzike... Dosta je drugačije, ja sam se odvikao od toga, ali lepo je da se ponovi kad dođem kući, ali ne sme da se dozvoli mnogo tih propusta.

- Mnogo je lako ispasti iz forme, a teško je vratiti se u nju. Tako da to je najveći izazov kad se vratim kući, održati formu koju imam ovde, svake godine sedam do 10 dana uzmem slobodno, gde posećujem porodicu i prijatelje. Ako se vratiš ovde van forme, sledi dve-tri nedelje pakla. To je već veliki problem.

"Nastup za reprezentaciju je najveća čast koju neko kao igrač može da doživi. To je poziv koji nikada ne bih odbio"

• Selektor Kari Pešić se sada nalazi na turneji po SAD. Da li se možda nadaš reprezentativnom pozivu u nekim narednim akcijama?

- Nastup za reprezentaciju, to je nešto što svakom igraču treba da bude najveći cilj u karijeri, kao što je i meni. To je najveća čast koju neko kao igrač može da doživi, pogotovo meni koji sam još mlad i razvijam se. Gledajući igrače na mojoj poziciji, tu su Jokić i Bobi koji su standardni. To je poziv koji nikada ne bih odbio. Da li se nadam? Uvek se nadam i voleo bih da zaigram za reprezentaciju. To je nešto što je san svakog igrača, prihvatio bih taj poziv oberučke.

• Za kraj, možeš li nam reći da li imaš neki poseban hobi u slobodno vreme? Imaš i posebnu Instagram stranicu na kojoj se baviš fotografijom...

- Time sam počeo malo spontano da se bavim. Volim da vidim dobru sliku, ali nisam imao vremena da razvijem to kako sam hteo. Tokom sezone nemam vremena za te stvari. To je jedina stvar koja je neko moje interesovanje trenutno. Sada dolaze lepši dani i to je nešto što ću razvijati. Neki hobi koji zahteva pomeranje nije za mene, uglavnom su to Netfliks i filmovi...

- Ovde je dosta popularno planinarenje. Volim prirodu, tako da kada imam vremena za dužu šetnju, uvek sam za to. Ali fotografija i to idu zajedno, tako da spajam te dve stvari. Noksvil je lepa sredina, podseća na Ivanjicu. Mi smo okruženi planinama, ali volim kad dođem kući, uvek odem na Javor, Mučanj... Samo da odeš gore na sat vremena da se nadišeš vazduha, toliko je lepo.

(Telegraf.rs / Srđan Todorović)