"Vratio sam se da ceo svet ponovo zavidi srpskoj košarci"

Legendarni srpski selektor Svetislav Pešić promovisao je svoju autobiografsku knjigu, "Moja igra - moj put", a na promociji su bila i legendarna imena poput Dejana Bodiroge i Vlada Divca, koji su takođe otkrili brojne anegdote.

Tu je takođe bio i njegov sin Marko, koji je bio uspešan košarkaš, ali je igrao za reprezentaciju Nemačke, o čemu je takođe i sam pričao kako je do toga došlo i zašto nije ostvario san da igra za našu reprezentaciju.

Pešić ističe da je uvek kao trener delio svoje znanje i iskustvo, a i ovu knjigu vidi u tom smeru.

- Uvek sam mislio da mi treneri koji smo došli do nekog nivoa, imamo obavezu da podelimo to znanje, imali smo mnogo trenerskih klinika, ja sam napisao mnogo publikacija, sve što sam imao u sebi, hteo sam jednog dana, kada imam vremena, a najbolje je dok sam još akvitvan, da sve to moje iskustvo, znanje, događaje, neke uspehe, razočarenja i prepreke pretočim u jednu knjigu. Bilo je tu i prepreka. Sam ništa u životu, imao sam profesora Karalejića, kada sam ga pitao da li će biti moj pomoćni trener, rekao mi je kako ću da budem kada sam ja profesor doktor košarke, kasnije se predomislio. U ovom našem poslu treba znati sarađivati, ne koristiti naše pomoćne trenere, nego sarađivati sa njima. Bila je korona pa sam imao više vremena da se ovome posvetim - poručio je Pešić.

Putem video poruka obratili su se mnogi Karijevi bivši igrači i prijatelji, a jedan od njih bio je i Emir Kusturica, čuveni srpski reditelj.

- Knjiga Svetsilava Pešića nije zanimljiva što tamo možemo da pročitamo mnoge informacije i anegdote, već ovde imamo i lični pečat. Dostojevski je rekao da je sreća u postojanju, ona nema završetak kao piramida ili planinski vrh. Čovekov put je kao Sizifov put, sastoji se od uspona i padova. Tako je i Pešićeva knjiga pokazala da se i njegova energija usmerila na ono što najbolje radi, od igračke karijere, do trenerske. Treneri kod Srba prave strategiju, kao da prave strategiju rata. Želim mu mnogo sreće sa reprezentacijom u narednom periodu - poručio je Kusturica.

Peđa Stojaković se takođe kratko obratio i čestitao svom velikom prijatelju na objavljenoj knjizi i poželeo mu sve najbolje sa reprezentacijom.

- Čestitam mom velikom prijatelju na napisanoj knjizi. Podelio je sa nama korisne detalje, kako se dolazi do uspeha, a po mom mišljenju je najvažnije kako se stvaraju mladi igrači. Takođe bih poželeo Kariju i reprezentaciji sve najbolje i puno uspeha - kratko se putem video poruke obratio Stojaković.

Generacija iz Bormija: Tada nam je ceo svet zavideo, zato sam se vratio, da nam opet zavide

- Bila je stara Jugoslavija, imali smo ogromnu podršku klubova. Bio je mukotrpan rad, ali to su isto bili izuzetno talentovani igrači. Na neki način jeste, jer su tako bila i selektirana reprezentacija. Spoljnu liniju smo imali i po fizičkim predispozicijama, bili su momci koji su imali sve što je trebalo, pobedili su sve. Sva prvenstva smo osvojili, u pripremama za Bormio smo igrali sa seniorskim reprezentacijama, što se malo zna i ističe, i sve smo pobeđivali. Tako se razvijalo samopouzdanje. Svi su nam zavidili i bilo bi dobro da nam zavide i danas. Ne da nas cene, nego da nam zavide. Zato sam se i vratio.

O pobedi nad Amerikancima: Kad je počeo meč, pitao sam se kako ćemo mi ovo da dobijemo

- Ja sam bio trener te ekipe, kad je počela utakmica, tu su igrači i treneri. Kada je počela utakmica pitam se kako ćemo mi ove da dobijemo. To je atletika, brzina, skok, tehnika... apsolutno ne veruješ. Ali ti si tu, imaš neki plan na koji možemo da se držimo nekog plana. Mi treneri ne apladuramo kada naši igrači postignu koš, već se držimo plana. Divac je tada odigrao najbolju utakmicu u životu - rekao je Kari, a na to se nadovezao Divac.

- Gledao je malo mojih utakmica - počeo je šalom, a zatim nastavio.

- Nije Kari insistirao da se vratim zbog Angole, jer se računalo da ćemo igrati sa Amerikancima, planirali smo da bude finale, bilo je četvrtfinale, na kraju smo uspeli da ih pobedimo. Videli smo neke njihove slabosti, kada kreneš na utakmicu igraš da dobiješ, kada smo videli da smo tu, više nije bilo povratka. Svi su dali svoj doprinos. Jeste bio veliki uspeh, dobiti Amere, izbaciti ih iz borbe za medalju i na kraju osvojiti svetsku titulu.

Bodiroga je otkrio interesantnu anegdotu, jer nije imao vremena ni da slavi veliku titulu, već je baš sa Pešićem krenuo put Barselone tri dana kasnije na početak priprema u novom klubu.

- Mnogo je bilo zahtevno, jer i pre Indijanapolisa smo imali F4 sa Panatinaikosom u Bolonji koji smo osvojili. Posle te sezone, koja je bila iscrpljujuća, slede pripreme sa reprezentacijom, pa Indijanapolis, veliki uspeh, posle toga dolazi Kari i kaže imamo tri dana, moramo da idemo u Barselonu. Posle takvog uspeha očekuješ da podeliš uspeh sa narodom, ali i to pokazuje koliko je Kari bio posvećen. Došli su novi igrači, Barsa je 7 sezona imala neuspehe na F4, bio je veliki pritisak da moramo odmah da osvojimo, jer je F4 bio u Barsi. Ali uspeli smo u tome zajedno, jednim timskim radom, posvećenošću i osvojili smo sva tri trofeja te sezone.

Istakao je Pešić i da je posebno bio ponosan kada je bio na postolju u Indijanapolisu, ali ne samo zbog naše reprezentacije, već i Nemačke, gde je bilo 11 od 12 njegovih igrača.

- Ja se samo sećam onoga što je bilo na kraju. To je takav jedan doživljaj. Mi smo svetski prvaci. Ja sam tu negde na postolju, 12 igrača, mi smo u sredini, sa desne strane Argentina, a levo Nemačka, a tamo od 12 igrača, 11 mojih iz Albe.

Divac se dotakao kratko i meča sa Novim Zelandom u polufinalu u Indijanapolisu i otkrio zanimljivu anegtodu o Koturoviću.

- Ispraznili smo se protiv Amerike, trebalo nam je da se povratimo. Od Novog Zelanda smo gubili na poluvremenu, jer smo unapred upisali pobedu, a to je najgore u sportu. Imali smo Koturovića jer je odigrao super. Ali je mogao da bude skandal, jer kada su oni krenuli sa Hakom, krenuli su baš ka njemu, umalo da se obračuna sa njima, jer nije znao za njihovu tradiciju, pa smo morali da ga smirujemo, da mu objasnimo da je to njihov tradicionalni ples.

O radu u reprezentaciji Nemačke: Klubovi nisu hteli da daju igrače... liči mi malo... možda me Danilović zato doveo

- Košarka u Nemačkoj nije nepoznat sport, kao što možda kod nas misle. Oni su imali svoju tradiciju, oni su među prvima imali NBA igrače. Kao i mi, ali ta generacija 68/67, oni su imali svoju perspektivu. Kada sam dobio taj poziv, to me je zaintrigiralo. Još sam bio mlađi, pun energije, to je za mene bio veliki izazov. Niko nije želeo da igra za reprezentaciju, ko je lud da ne igra kada vidi da može da pobedi. Klubovi su mislili da je najbolje da njihovi igrači zdravi, da budu pripremljeni za njihove kupove. Nekako mi to malo liči... možda me gospodin Danilović zato i doveo - našalio se Kari.

- Najbolji menadžeri su igrači. Počelo je da se priča kakav je taj Srbin, ne priča jezik, i onda su momci koji su hteli da napreduju počeli da pričaju lepo o meni, to mi je bila najbolja reklama.

Marko Pešić je sa reprezentacijom Nemačke upravo u Indijanapolisu došao do bronze. Opisao je kako se osećao na postolju uz oca koji je bio sa zlatom.

- Vidim i Dino je tu, istina je da sam ja bio sa njima još kao dete sa tom generacijom, oni su mislili da ja prenosim informacije, kada su shvatili da ne prenosim, onda su mi sva vrata otvorena. Zbog svih dešavanja koja su se desila u Jugoslaviji devedesetih, naređeno mi je da uzmem nemački pasoš, jer jugoslovenski više nije važio, a živeli smo u Nemačkoj. Taj san da igram za našu reprezentaciju nije mi se ostvario. Kasnije kada sam sa reprezentacijom Nemačke ostvario te uspehe, u tom momentu se neki moj drugi san ostvario, posle sam izgubio neku veliku motivaciju, posle toga sam prestao sa karijerom, jer je to bilo ispunjenje mojih dečačkih snova.

Interesantno je da se putem video poruke obratio i Nemanja Bjelica, koji se selektoru stavio na raspolaganje da igra za reprezentaciju.

- Srećan sam što ste preuzeli reprezentaciju, nadam se da ćemo se videti ako zaslužim poziv - bila je poruka Bjelice koji je čestitao Kariju na objavljenoj knjizi.

- Mladi igrači su kao trska koja brzo izraste, ali se brzo i lomi. Zato mislim da je trener tu najvažniji, on je okružen ambicijama, roditeljima, mediji takođe vrše pritisak, moć agenata se povećava u moderno doba. Svi mladi igrači, oni ponekad ne znaju ni koga da slušaju, jer bi svi želeli što pre da od njih naprave i igrača i ličnost. To je dug put, proces i jedno uzajamno veliko poverenje. Bez toga uspeha nema - istakao je Pešić.

(Telegraf.rs)