Sonja Vasić: ''Tokio će mi zauvek ostati bolna tačka, jedan dan si heroj nacije, drugi ne postojiš''

Bivša košarkašica Srbije Sonja Vasić izjavila je da joj je 2021. bila turbulentna i poučna godina, ali da će joj ostati u lepom sećanju.

Aktuelna sportska direktorka Olimpijskog komiteta Srbije (OKS) u razgovoru za ''Tanjug'' govorila je o poslednjem igračkom letu, izazovima sa kojima se susrela pred Evropsko prvenstvo i Olimpijske igre, novoj funkciji, ali i o očekivanjima od ženske reprezentacije u budućnosti.

Vasić je u minuloj godini završila igračku karijeru dugu 17 godina osvajanjem zlata na Evropskom prvenstvu u Španiji, kao član idealne petorke i najkorisnija igračica (MVP) turnira. Ipak, kako sama kaže, na početku priprema nije bila sigurna da će izdržati celo leto u reprezentaciji.

- Ne mislim da sam ni u jednom trenutku bila besna. Mislim da su to više oni momenti kada žališ samog sebe i pitaš se zašto se to baš tebi dešava. Ja iskreno nisam tip koji dugo sebi to dozvoljava, jer delima uglavnom uspevam da sebe pokrenem i motivišem. Pokušavala sam da pronađem to nešto za šta imam osećaj da radim korisno po ekipu, i da me to drži. Naravno da je čitava situacija na pogled bila bezizlazna, ali kada se sve završi i kada sagledaš realno, poslednje dve godine nisam mogla da sastavim mesec dana bez pauze ili bez primanja injekcija za koleno. Da je meni neko rekao da ću izdržati četiri meseca sa reprezentacijom, i da će Marina i naša doktorka Suzana uspeti da me ''spakuju'', da uz četiri plazme izvučem sve što smo izvukli i da maltene ne propustim nijedan ekipni trening, ja bih rekla da je to nemoguće. I kada shvatiš to, vidiš da smo negde pogodili i da nam je nešto dato, a negde drugde smo naišli na prepreku. Sa distance je lakše sve gledati, a u tim trenucima se osećaš kao da je to nepravda i da ima dosta ljudi koji ne razumeju, pa nemaš podršku sa svih strana odakle si je očekivao. Jedan dan si heroj nacije, drugi dan ne postojiš na mapi. To je slika i prilika nas sportista u Srbiji, niko to ne zna bolje od nas.

- Sigurno je jedno od najlepših prvenstava, bilo je zaista specifično jer smo mi zbog situacije sa koronom bile osuđene jedna na drugu, nikada više vremena nismo provodile zajedno. Došle smo do rezultata iz tolike usmerenosti ekipe i zaista je činjenica da imamo to nešto u timu, da to nije puka slučajnost. Mislim da sam na to najviše ponosna što se naše ekipe tiče, što smo s godinama stasale i sazrele u tom smeru da možda igrački i košarkaški taj nas uspeh nije bio očekivan i opravdan, ali smo to nadoknadile drugim stvarima. Izvukle smo najbolje iz nas i mislim da smo zbog toga ponosnije više nego ikad - rekla je Vasić Tanjugu.

Bila je lider srpskog tima na turniru u Valensiji, koji je drugi put u istoriji osvojio titulu šampiona Starog kontinenta.

- Možda je zbog toga drugima bilo teže da prihvate moju odluku, jer je većina ljudi bila gde ideš sada kada si na vrhu. Moja želja je uvek bila da odem pod svojim uslovima, da odlazim jer ja tako želim, a ne zato što sam prinuđena. Činjenica da sam u tome uspela iako sam meseci pre toga nisu obećavali čini me još ponosnijom - rekla je nekadašnja košarkašica španske Ðirone.

Vasić, jedna je od najboljih i najtalentovanijih košarkašica u Evropi, uprkos dominantnom nastupu na EP u Valensiji, ističe da na to nije bilo njeno najbolje izdanje na nekom takmičenju.

-Iskreno mislim da nije, ja i dalje smatram da sam u na EP u Budimpešti igrala najbolje. Pogotovo jer sam prvi put došla u reperezentaciju, nijednu utakmicu nisam počela u prvoj petorci, ulazila sam kao ko zna koja izmena i igrala sam poziciju koja nije prirodno moja. U Španiji možda jesam individualno došla prvi put više do izražaja, ali mislim da je tada prvi put bilo potrebe za tim. Stvari su i ranije mogle tako da se postave, ali nije bilo potrebe - kaže Sonja.

- Mi imamo ekipu u kojoj će neko uvek doći u prvi plan, mi imamo igrače kao što su Ana Dabović ili Jelena Bruks, koje mogu da ubace po 30 poena i ona zaista nema potrebe da ja forsiram nešto kada vidim da drugima ide. U Španiji se to ove godine nekako potrefilo da smo imali različite statuse igrača i da sam prvi put morala da zapnem na poljima na kojima nisam morala i zato je došlo do izražaja. Na kraju je ispalo da se možda i ekipa više nego ikad oslonila na mene. Iskreno, ja od odgovornosti nikad nisam bežala svih ovih godina u tim nekim odlucćujućim trenucima.

Mesec dana nakon osvajanja evropskog zlata, Srbiju su čekale Olimpijske igre u Tokiju, na kojima je branila bronzu osvojenu 2016. godine u Rio de Žaneriu. Planove da na svom poslednjem takmičenju u karijeri odigra najbolje, pokvario je pozitivan nalaz na korona virus, dve nedelje pre starta OI.

- Iskreno, nadam se da ću sada ostati smirena, pošto je to jedna tema, koja će mi zauvek ostati bolna tačka jer ne znam sportistu kome to ne može da ostavi žal -  počinje priču Vasić sa knedlom u grlu.

Dodatni problem bio je i taj što je i njen suprug, veslač Miloš Vasić, takođe olimpijac, bio zaražen.

- I dalje imam osećaj da je nama nešto oduzeto što je u tom trenutku delovalo kao gotov posao. Period posle EP je delovao stvarno kao isuviše dobro, nešto će se desiti. Možda je to onako za nas dosta tužno, jer smo mi učinili sve što je bilo do nas. Čuvali smo se godinu i po dana, mi nismo do tada preležali, bili smo vakcinisani i bili smo disciplinovani u tom pogledu da nešto ne zakačimo. Ali, naravno, ne možeš sve stvari da iskontrolišeš. Miloš i ja smo u istom trenutku saznali da smo pozitivni. Tih 15 dana su bile agonije, jer je svaki dan išla neka druga priča. Na pocetku je bilo najteže, jer je Miloš tamo u Japanu bio sam i zatvoren u hotelu, nije imao nikakvu medicinsku pomoć i nekako osećaj da on nema luft koji sam možda ja imala, jer ja sam imala ekipu koja će svakako otići i učestvovati, ja imam već olimpijsku medalju, a da je njemu sve to opet oduzeto - rekla je Sonja.

Međutim, istakla je kako se uvek nešto dobije, a nešto izgubi. Pred početak priprema nije bila sigurna da će uspeti da izdrži celo leto bez povreda.

- Ne mislim da sam ni u jednom trenutku bila besna. Mislim da su to više oni momenti kada žališ samog sebe i pitaš se zašto se to baš tebi dešava. Ja iskreno nisam tip koji dugo sebi to dozvoljava, jer delima uglavnom uspevam da sebe pokrenem i motivišem. Pokušavala sam da pronađem to nešto za šta imam osećaj da radim korisno po ekipu, i da me to drži. Naravno da je čitava situacija na pogled bila bezizlazna, ali kada se sve završi i kada sagledaš realno, poslednje dve godine nisam mogla da sastavim mesec dana bez pauze ili bez primanja injekcija za koleno. Da je meni neko rekao da ću izdržati četiri meseca sa reprezentacijom, i da će Marina i naša doktorka Suzana uspeti da me ''spakuju'', da uz četiri plazme izvučem sve što smo izvukli i da maltene ne propustim nijedan ekipni trening, ja bih rekla da je to nemoguće. I kada shvatiš to, vidiš da smo negde pogodili i da nam je nešto dato, a negde drugde smo naišli na prepreku. Sa distance je lakše sve gledati, a u tim trenucima se osećaš kao da je to nepravda i da ima dosta ljudi koji ne razumeju, pa nemaš podršku sa svih strana odakle si je očekivao. Jedan dan si heroj nacije, drugi dan ne postojiš na mapi. To je slika i prilika nas sportista u Srbiji, niko to ne zna bolje od nas - istakle je Vasić.

Ispričala je i kako nije znala do poslednjeg momenta da li putuje u Tokio.

- Ja sam završila u bolnici i do bukvalno sat pre poletanja selektorka i ja nismo znale da li je uopšte mogu da idem u Tokio i u kom obliku mogu da idem. Moji pregledi dosta iskomplikovali i da dobijem zelenu svetlo. Sve je to bilo veoma stresno, dosta ljudi nije imalo razumevanja kroz kakav ti period prolaziš. Ostaće to zauvek bolna tema -  kaže Sonja zadržavajući suze.

Kako kaže, sve to bio je neki nauk i za nju i njenog supruga.

- Mislim da je to neka škola za nas, jer smo Miloš i ja bili fanatici po pitanju sporta. Ti si zacrtao, trenirao dao sve od sebe, izgarao i nadaš se da će se to za šta se spremaš i desiti. Prvi put je bila situacija gde to tako nije bilo moguće. Možda je to bila neka lekcija.

Uprkos preporukama da se ne takmiči na OI, krilni centar srpskog tima odlučila je da bude uz tim u Tokiju, svesna da neće biti na nivou na kom je bila nekoliko dana na prvenstvu u Španiji.

- Na prvim treninzima to nije bilo sjajno, jer je posle 20 dana bez treniga trebalo da uđem u naš sistem. Svi znamo kako naša reprezentacija igra i radi i ta to nije nešto što može tek tako da se odradi. U prvim utakmicama videli smo da je ekipa bila naviknuta na ono što sam ja iznela na EP. Tipičan primer - srce hoće, ali telo koliko će. U glavi zamislim i krenem da uradim nešto za šta znam da mogu i samo se usput nešto desi... Ne može, ne ide. Ma koliko da sam ja pokušavala psihički sebe da ubedim, da prolazi vreme, ući ću u ritam, biće bolje, mislim da stvarno nije bilo realno - rekla je Sonja.

Čitav olimpijski turnir je za mene bio pravi rolerkoster, dodala je.

- Pokušavala sam da nađem svoje mesto koje doprinosi na dobar način ekipi, ali sam samo na momente to uspela, jer su volje i želja i dalje bile dovoljno jake da izvučem nešto što verovatno nije bilo ni realno. Nismo uspeli da se konsolidujemo, energetski smo se toliko dali 20 dana ranije u Valensiji. Na taktiku stručnog štaba i našu volju smo uspeli da dođemo u borbu za medalju na OI, ali nije moglo da se realizuje.

Srbija je uprkos svemu došla do polufinala OI, gde je poražena od Sjedinjenih Američkih Država.

Izgubljeni meč bronzanu medalju protiv Francuske bio je poslednji meč Sonje Vasić.

- Stvarno sam se trudila da se ne opterećujem time. Na samoj utakmici protiv Francuske, već sam pocela da "pucam", što je bilo donekle očekivano. Samo sebi na tome zameram, jer se to osetilo i na ekipi da je to naša poslednja utakmica i bilo je mnogo emotivnog naboja. Pitanje je da li su svi uspeli da se iznesu sa tim i da li smo iz prevelike želje izgorele. Ali to je timski sport, ne možeš sve da iskontorlišeš. Nije idealno što smo turnir završile porazom, što je prvi put da naša reprezentacija dođe u borbu za medalje i da ne pobedimo. Ostaje žal, jedan deo mene će uvek žaliti - rekla Vasić.

Ubrzo posle završetka igračke karijere, trostruka šampionka Evrolige, svoju misiju nastavila je u Olimpijskom komitetu Srbije na funkciji sportske direktorke.

- Velika promena, nismo očekivala da ću baš tako brzo da uletim u nešto novo i u područje gde ipak imam dosta da učim i i da se razvijam. Imala sam sreće da su me ljudi iz OKS-a prepoznali, ja sam prepoznala da je to je organizacija da gde bih volela da učim. Drago mi je zaista da sam započela ovu putovanje u okviru Olimpijskog komiteta i nekako nadam se da ću uspeti sve ono što sam kao sportista videla na takmičenjima da prenesem na ovu drugu stranu, da našim sportistima bude bolje. Mi u OKS gledamo na to da smo uslužni servis našim sportistima. Do Pariza će se pokazati i šta smo i kako smo.

Bez Sonje Vasić i Jelene Bruks, košarkašice Srbije krenule su novu etapu, počele su kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2023. godine, a u februaru u Beogradu očekuje ih i kvalifikacioni turnir za Svetsko prvenstvo u Australiji.

- Mojima u OKS-u kažem da ja njih očekujem na Olimpijskim igrama u Parizu. Jelena i ja smo zauzimale veliki prostor u toj ekipi, ali sada da taj prostor može da popuni neko ko nije to mogao da se nametne dok smo nas dve igrale. Vidim mnogo lica koja sposobna za to, sve su one to prošle sa nama. Devojke imaju potencijal, radi se kvalitenim igračima, imaju iskustvo jer su bile deo svega onog što smo zajedno napravili. Nadam se da će se kvalifikovati na SP, jer je sve lakše kad se drži kontinuitet nastup na takmičenjima. Verujem u njih, navijam, trudim se da održim kontakt sa svima. Nadamo se da će nas predstavljati i u Parizu - zaključila je Vasić.

(Telegraf.rs / Tanjug)