Peković otvorio dušu: O Duletu, sukobu i pomirenju s Grobarima, žurkama s Miličićem, probi u Zvezdi

Ako se o kome u svetu sporta u isto vreme zna sve, a i ne zna ništa, onda je to Nikola Peković. Slavni centar je u isto vreme bio u žiži javnosti, a i sa strane svih dešavanja. Od ribolova do košarke, od amaterskog kluba do NBA lige, od reketa do predsedničke stolice -  sav taj rolerkoster deo su života jednog gorostasa kojeg su se drugi gorostasi plašili kada god zakorači na parket. Telegraf je, posle tri-četiri dana dogovora, uspeo da ekskluzivno popriča sa njim o svemu što je njegovu karijeru krasilo, ali i o nekim neispričanim momentima koji su do ovoga momenta bili misterija.

Podgorica, dvorište stare medicinske škole i stari koš, pa sve do fotelje prvog čoveka Košarkaškog saveza Crne Gore. Krenuo je Nikola priču od samog početka progresa.

- Počeo sam slučajno da se bavim košarkom, imao sam malih zdravstvenih problema i onda 'ajde šta bih mogao da treniram, da li košarka, da li fudbal, onako sam malo u tom trenutku bio viši od vršnjaka i onda smo odlučili da dođem da treniram košarku. Ali pričao sam sad i sa ljudima u Savezu, nisam preskočio nijednu stepenicu, išao sam korak po korak, sve je išlo svojim tokom i došao sam do mesta predsednika Saveza, jedna velika obaveza za mene, drago mi je da su ljudi u meni videli čoveka koji je sposoban i koji može da vodi jedan košarkaški savez, velika čast i privilegija za mene.

Pri prvim pokušajima, Peković je gađao samo tablu, ali uporan rad ga je lansirao u orbitu.

- To je stvarno bilo teško, ti neki počeci, moj pokušaj da se ja probijem kroz taj neki svet košarke, jer je već tu postojala jako velika selekcija i u Budućnosti i u Partizanu i u Zvezdi, morao sam duplo više da radim, ako oni rade jednom, ja sam morao da radim po dva ili tri puta više. Jedan dosta naporan i radan period za mene.

Malo ljudi to zna, ali Nikola je bio na probi u Crvenoj zvezdi pre nego što je stigao u Partizan. Objasnio nam je kako su tekli prvi dani u Beogradu.

- Dobro, to je uglavnom za Zvezdu bila neka varka menadžera, da vidimo gde ćemo i šta ćemo. U Partizan stvarno nisam išao. Moj prvi klub je bio Atlas kod Žarka Vučurovića u Srbiji, kod njega smo videli neku sigurnost, moj otac je video onako roditeljsku sigurnost koju im je on ulivao, jer stvarno ostaviti dete sa 17 godina u tom trenutku da trenira, da radi i živi u Beogradu bukvalno sam nije bilo lako. Oni su u njemu videli roditeljsku figuru i on se tako ponašao prema nama. Opet kažem, ništa ne bih menjao u karijeri, sve bih opet isto uradio.

- Nešto je tu bilo nekog trčanja, ali ništa tu posebno nije bilo. Par dana samo i to je bilo posle vraćanje u Atlas, pošto su oni pristali da ja potpišem za njih. Ali ništa strašno, bilo je 3 ili 4 dana sve ukupno. Ne mogu ni da se setim koji je tada bio menadžment u Zvezdi.

Sve te titule osvojene u Partizanu i dalje su zaštitni znak bivšeg centra crno-belih. Dominantna titula MVP-a i odlazak u internacionalne vode sigurno je bio prirodan put za nekoga ko odskače u ligi.

- Ja Beograd uvek pamtim po dobrom, dan danas idem u Beograd, imam i kuću u Beogradu, jako volim Beograd. Te tri godine u Partizanu su bile izvanredne za mene. Prve dve godine je bilo nekako kaljenje, imao sam ispred sebe Kostu Perovića. Svi smo imali neke uloge i znali smo koga treba da pratimo.

- Te godine se znalo da Kosta treba da izađe, Dejan Milojević je bio posle toga, tako da je to bio jedan period učenja, mislim da sam tu najviše košarkaški sazreo i da sam tu najviše naučio i da sam sav košarkaški potencijal pokazao baš te treće godine u Partizanu.

- Pripremao sam se dve godine da budem glavni igrač u Partizanu, tako nas je Dule otprilike pripremao, učiš, učiš, učiš, i onda na kraju te postavi za to što treba da budeš. Ja sam svoju šansu iskoristio, posle toga je nastupio Panatinaikos.

Opšte poznat momenat među igračima Partizana je bio taj da vrlo lako mogu da trenera Duška Vujoševića zateknu u svom stanu pri povratku iz zabave. Peković je otkrio da li je to bio i sa njim slučaj.

- Meni baš i nije to radio, sa njim sam imao izuzetnu saradnju. Puno sam radio i trenirao, imao sam i svojih nestašluka kao i svi mi u Partizanu u tom trenutku. Ali imali smo izvanredan odnos, posle toga i u reprezentaciji, o njemu mislim sve najbolje, naravno.

Crnogorski košarkaš je čuo za interesovanje Panatinaikosa, a želji da ode u grčkog giganta doprinela je činjenica da veliki Željko Obradović tamo ima sve u svojim rukama.

- Posle Beograda, kada sam čuo da me traži Željko Obradović, nije bilo dileme za mene. Željko Obradović je jedan od najvećih trenera na našim prostorima, ako ne i najveći. Toliko evropskih titula ima iza sebe, veliki čovek i veliki trener, nisam se dvoumio nijednog momenta. Toliko velikih imena je igralo u Panatinaikosu: Spanulis, Dijamantidis, Batist, Focis, Carcaris, Jasikevičijus... Stvarno je bilo jedno novo iskustvo. Čovek misli sve sam video, ali kad dođe da se igra sa tako velikim imenima, to je jedno veliko iskustvo. Odmah sam se uklopio i pokazao kvalitet već prve godine i postali smo prvaci Evrope već te prve godine.

Utakmica sa Partizanom i famozna "proslava" koša mu je otežala život. Navijači crno-belih su mu to žestoko zamerili, ali on apsolutno nije hteo da dođe do toga.

- Nisam ga ja baš proslavio, to nije bilo baš tako, to je bilo nekih priča ovakvih i onakvih, da sam uradio ovo, uradio ono. Ja sam bio samo profesionalac, kao što sam čitav život, radio sam svoj posao najbolje što sam mogao i oni su to drugačije videli i posle toga smo izgladili stvari što se kaže.

- To je za mene bila, da ne kažem katastrofa. Svi znaju koliko volim Partizan, imam i tetovažu. Bio je to izuzetno težak period za mene kao momka, ali eto na kraju se ispostavilo i da sam bio predsednik Partizana.

Jedna je stvar otići južnije iz Beograda u Grčku, a totalno druga promeniti kontinent. Peković je bio spreman za NBA karijeru i Minesota je bila sledeća stanica. Nije to baš sve izgledalo sjajno za sadašnjeg predsednika KSCG, naprotiv. Nije imao minutažu, razmišljao je o brzom draftu. Jednostavno, o odlasku iz te sredine. Ipak, Darko Miličić, koji je u tom momentu delio svlačionicu sa njim, imao je ideju kako da Nikola provede što više vremena na terenu.

- To je kod mene bilo jako teško, nisam igrao uopšte. Došao sam iz Panatinaikosa gde smo bili šampioni Evrope. Jako težak period za mene, odjednom dolazim u Ameriku. Ajde na to sam se nekako navikao. Ali na neigranje i da sedim na klupi i da igram ono što se kaže "garabage time", to je za mene bila katastrofa. Nisam razmišljao o trejdu, nego o povratku. Da se vratim u Evropu. Međutim, Darko i njegova čuvena priča da ne bih otišao, "Ja ću malo da se povredim, ajde ti malo da igraš". On je tu imao neku sitnu povredu, ali je predstavio da je to malo više. Ja kako sam sam nekako počeo da igram, trener je bio Rik Adelman, to je počelo samo od sebe, jedna, treća, peta utakmica i ja sam kroz desetak utakmica bukvalno zauzeo njegovo mesto i to je to.

Saradnja sa Rikom Adelmanom je nešto što će Pekoviću zauvek ostati u sećanju.

- On je veliki trener, veliki čovek za mene, jedna jako specifična situacija što se tiče treninga, pogleda na igrače, onako totalno drugačija od svega što sam do tada video. Ali imao sam izuzetnu saradnju sa njim i jednostavno je posle dopuštao nama da mi kreiramo situacije, da se igraju akcije za nas, izuzetna jedna sradanja sa njim.

Čuveni lokdaun i povratak Pekovića u Partizanu - tu je uspeo da izgladi odnose sa navijačima zbog spornog momenta iz meča PAO i Partizana.

- Ovo je bila malo drugačija situacija, hteo sam da "ispeglam" onu situaciju, da nekako privolim navijače, da vide da nisam onakav kakvim su me neki od njih zamišljali. Nisam ja tu razmišljao o tome, vratio sam se u Partizan i to mi je značilo mnogo kao igraču, jer sam imao mnogo utakmica u rukama, bio sam spreman, a vratio sam se još spremniji. To je bila ona godina kada sam počeo da igram. Bukvalno sam došao spreman za ligu.

A, onda sledi povreda koja mu je promenila život. Sve manje je košarka bila u fokusu, a sve više briga da se nikada na parket neće vratiti u punom sjaju.

- Za mene je to bilo neverovatno, da se probudim jedno jutro, da nisam ni doskočio, niti me je neko udario, ništa nije bilo, nego sam se samo probudio i imao mali bol u nozi. Počelo je da ide sve više, više i više. Onda nisam mogao da završim sezonu. Onda su mi rekli ajde da ne radim ništa tokom leta, međutim, ispauzirao sam i opet se povreda vratila. Sledeće godine oporavak, terapije, mnogo sam radio na povratku, to se tamo 24 sati radi i trenira, da bi na kraju kad je došao Tim Tibodo, čitavo leto sam hteo da se vratim, seo sa njim imali smo sastanak i dogovorili smo se da je taj period mog života završen, da je to to.

Peković je svojom snagom i izgledom ulivao strah protivnicima, ali i nekim saigračima, pa je tako Zek Lavin ispričao kako ga se plašio i da nije smeo da ga pita za omiljeni broj, koji je tada bio na Pekovićevom dresu.

- Znam i o kome se radi, to su sve priče. Kad uđu, ja sam uvek bio krupan i trenirao jako, oni su to malo drugačije predstavili, ali sve su to dobri momci i danas imaju velike karijere.

Treći povratak među crno-bele je bio nešto drugačiji, jer nije obukao dres, već preuzeo funkciju predsednika kluba kada se mnogo toga lomilo u Humskoj. Duško Vujošević je rekao da mu je Nikola "zario nož u leđa", ali sa druge strane nije stigao odgovor.

- Ne bih ja sad ulazio u te polemike kako je bilo i šta je bilo i šta sam uradio i šta nisam uradio, to da uradimo za neko drugo vreme. Sad je bilo i sa Ostojom Mijailovićem neko prepucavanje po novinama. Ja stvarno ne želim da komentarišem.

Peković je za Telegraf priznao i da je finansijski pomogao Partizan svojim novcem.

- Jeste, ja sam to uradio onako kako sam smatrao da treba. Posle određenog vremena sam video da je vreme da ja odem. Da je bolje da dođe neko drugi i Ostoja se pokazao kao dobro rešenje.

Na pitanje, da li je izgladio odnose sa Vujoševićem, Peković je odgovorio pozitivno.

- Mi nikad nismo imali nekih razmirica i nesuglasica, sve je tu kako treba.

Sada, posle dugog puta preko Srbije, Grčke i SAD, njegova karijera kao funkcionera ogleda se kroz Košarkaški savez Crne Gore.

- Ja sam na poziv Danila Mitrovića i Veska Barovića došao, oni su me pitali da li bih ostao u košarci da im malo pomognem sa svim što treba, da idem na putovanja, da im budem podrška, da budem na treninzima. Ja sam rekao drage volje i to sam prihvatio iz sveg srca, drago mi je bilo kad su me pozvali. Ja sam se trudio da stalno budem prisutan na utakmicama, da ih bodrim, da pomognem.

Na parket, uz šaljivi ton, ni ne pomišlja.

- Kako kad, sad retko. Jesam nekad, ali sad sam malo "otežao", kako se kaže i dosta teško. Imam bolove čak i na promenu vremena. Ne želim da rizikujem, nisam baš spreman da se opet operišem i da prolazim kroz to.

Sada na koš baci samo iz šale, a na to ga je "naterao" prijatelj i pevač, Radiša Trajković Đani.

- Mi smo veliki prijatelji, kućni smo prijatelji, družimo se i bili smo kod prijatelja koji ima koš, napravili smo neku foru, on voli da pravi fore na internetu. Pitao me da li možemo, rekoh nema ništa loše, samo se zezamo.

Peković nije bio baš oduševljen životom u Minesoti, ali je tamo imao Miličića koji je bio prepoznat kao čovek koji zna da živi i koji zna dobro da se zabavi. Žurke su bile tu.

- Dobro, nije on jedini, to su svi radili, Amerikanci, svi živi, svi su to pravili, nije samo on to bio.

Da li je bilo situacija da se zajedno zapiju? I to je Nikola otkrio.

- Jesmo. Družili smo se, mi smo bili gore nas dvojica sami, izlazili smo u kafiće i restorane kao što svi saigrači rade, pogotovo kada ste tako daleko od kuće, mnogo je bitno da imate nekoga ko je tu za podršku, barem da se progovori na našem jeziku.

Anegdota glasi da je Peković jedan od košarkaša koji mogu najviše da pojedu. To ga je i u Americi pratilo, a to je ispričao i jedan njegov saigrač u NBA.

- Nisam baš, možda mu se učinilo. Mene i dan danas krasi da jedem više puta, ali manje jedem, to mi je ostalo koliko toliko zbog linije da je sačuvam.

Za navijače Partizana ima samo reči hvale. Kako i da ne bude tako kada od ranih dana navija za crno-bele.

- To je jedna atmosfera, mislim, šta reći, kada uđete i kada vidite kako navijaju... Ali opet nisu jedini, i navijači Budućnosti i Zvezde prave atmsoferu. Ali Grobari su nekako... ja sam od malena vezan navijački za Partizan i to je to.

Njegove tetovaže su uvek bile deo intriga. Pitali smo ga, da li planira da priroda još koju:

- Nemam u planu nijednu više da radim. To što je bilo, to je to. Razmišljao sam se još jednu da vidim pošto sam dobio sina, ali morao bih dobro da razmislim. Ne vide se sada, bio sam na moru pa sam potamneo.

Za kraj, istakao je momenat rođenja deteta kao nešto što mu je u životu pokrenulo neke nove momente.

- Tako je, uvek se to desi, opet se vraćam košarci i velikim obavezama, tako da normalno da svakog dete promeni nabolje. Mene je baš promenilo nabolje, da osetim tu roditeljsku ljubav i to ništa ne može da zameni.

Peković je svuda ostavljao dobar trag, svaki tim je znao da ima stenu u reketu koja teško može da se preskoči ili zaobiđe. Život mu nije možda dao da pokaže na terenu sve što zna, ali ono što je pokazao je za poštovanje i divljenje.

(Telegraf.rs)