Čovek iz senke srpske košarke: Profesor koji je osvojio sve, "desna ruka" Karija, Duleta i Žoca

Jugoslovenska, ali prevashodno srpska košarka, je iznedrila mnogo kvalitetnih trenera, kako onih koji vode timove, tako i onih koji su zaduženi za fizičku pripremu igrača, koja je jako bitan, ako ne i najbitniji segment u današnjoj modernoj košarci.

I dok su prvi treneri uglavnom najpoznatiji i najpriznatiji od naroda koji im pripisuje uspehe, treba se setiti i njihovih saradnika, ljudi bez kojih njihov uspeh ne bi bio kompletan, ali ni moguć.

Jedan od njih je Prof. Dr Milivoje Karalejić, legendarni "Profa" sa DIF-a koji je radeći kao trener fizičke pripreme osvojio više od 30 trofeja.

Ono što je saigurno je da je jedini trener uz Svetislava Pešića koji ima osvojene sve medalje i trofeje od kadeta do seniora na Evropskim i Svetskim prvenstvima.

Kroz njegove treninge prošla je plejada vrunskih igrača Jugoslavije počev od Delibašića, Radovanovića, Ćosića, Kićanovića, preko Divca, Kukoča, Rađe, Trunića, Ilića, Đorđevića, Pecarskog, pa do Bodiroge, Jarića, Rakočevića, Stojakovića, Gurovića...

I ne samo to iznedrio je veliki broj trenera školovanjem na višoj košarkaškoj školi u Sarajevu koju je vodio, a koju su pohađali Bogdan Tanjević, Svetislav Pešić, Jasmin Repeša, Neven Spahija, Rusmir Halilović i mnogi drugi sada renomirani treneri.

Takođe, bio je jedan od prvih doktora nauka iz oblasti košarke, a doktorirao je na temu" Relacije između konativnih dimenzija ličnosti i uspeha u košarci".

Za istraživanje su mu poslužili najbolji igrači Jugoslavije u to vreme: Krešimir Ćosić, Dragan Kićanović, Zoran Slavnić, Mirza Delibašić, Ratko Radovanović i ostali.

Osim što je sa Svetislavom Pešićem osvojio sve što je moglo, radio je i sa Duškom Vujoševićem i Željkom Obradovićem u Partizanu.

Karijera duga 50 godina začinjena sa titulama prvaka sveta, Evrope, i klupske Evrolige

Istovremeno je bio i pune 44 godine profesor na DIF-u najpre u Sarajevu, a zatim i u Beogradu.

Pred vama je uzbudljiva životna priča jednog od "čoveka iz senke" jugoslovenske, srpske i evropske košarke i čoveka koji je stvarao istoriju.

• Profesore, od skoro ste u penziji, da li vam nedostaju studenti i rad sa sportistima?

- Pre svega dobrodošli ovde u našu školu. Ovo je 23 godina kako egzistira Visoka sportska i zdravstvena škola koja je jako veliki broj stručnih kadrova izbacila u svim oblastima sporta, jedenim delom kroz visoko obrazovanje, a drugim kroz osposobljavanje kadrova. Ja sam od prošle godine u penziji nakon 50 godina nastavničkog staža. Od toga sam 44 godine radio na DIF-u.

- Prvo u Sarajevu 21 godinu, pa u Beogradu 23 godine. Srećan sam što sam čitav život radio sa mladim ljudima velikih ambicija kao sa i vrhusnkim sportistma. To mi je davalo posebnu motivaciju i uvek sam se osećao dobro, fizički i mentalno. Tako da se i sada osećam veoma dobro.

• Na početku školske godine i predsednik Srbije Aleksandar Vučić je upisao ovu školu, da li vam je žao što mu nećete predavati ili ga ispitivati?

- To je isto jedan veliki kompliment za našu školu da je predsednik države upisao baš kod nas smer košarku. U našoj zemlji ima dosta škola koji školuju ovaj tip kadrova. Ima beogradski DIF, novosadski takođe, pa onda u Leposaviću kao i nekoliko visokih strukovnih škola.

- Očigledno se dobro raspitao kod ljudi iz košarke, pa je došao kod nas. To znači da su mu velika očekivanja i nadamo se da ćemo ispuniti njegova, ali i očekivanja svih ostalih studenata. Što se tiče mene, naravno da ću imati kontakte sa predsednikom Vučićem, jer ću imati neka predavanja pomalo, ali sa nekim temama koje će biti korisne.

• Ipak, nećete moći da ga ispitujete, a važili ste kao strog profesor na Dif-u?

- Ispitaću ga kroz razgovor tako da će ocena biti formalna na kraju, naravno ako zadovolji sve aspekte. Inače, tačno je da sam bio strog na fakultetu, jer sam uvek davao maksimum u svemu i tražio sam to od studenata i dovodio ih u situacju da moraju da nauče. Po tome sam bio poznat da nije bilo nikakvih intervencija kod mene. Ko je želeo da mu se intervenše sa strane, taj je najmanje 5 puta polagao.

• Vi ste počeli u Sarajevu u Bosni još osamdesetih, kakvo vas sećanje veže za te dane?

- Pošto sam bio dobar student, ja sam od 1971. godine bio na Fakultetu za fizičku kulturu u Sarajevu. Bio sam prvo asistent na košarci, vrlo brzo sam postao i nastavnik. Ključni momenat je bio 1973. godine, otvorena je prva Viša škola za trenere i to smer košarka i fudbal.

- Ja sam bio rukovodilac smera za košarku i među prvima su bili upisani Bogdan Tanjević i Rusmir Halilović. Svetislav Pešić je upisao 1978. kada je završio igračku karijeru. Povreda ga je sprečila da nastavi, pa je sa 29 godina upisao školu.

• Da li tu praktično počinje Vaša saradnja sa Svetislavom Pešićem?

- Malo kasnije. Jedno vreme Pešić je bio direktor kluba KK Bosna, a Draško Prodanović je bio trener. I pošto Pešić nije imao sve potrebne informacije došao je kod mene da se raspita oko toga kako se sprovode pripreme ekipe i da li je to neophodno. Tada su mu se otvorili vidici tako da je mogao da kontroliše situaciju sa timom i ulaganja u ekipu. On je apsolvirao kod mene na školi, ali nije završio u Sarajevu,jer je preuzeo ekipu.  Prodanović je dobio otkaz na mestu trenera jer je izgubio prvih 7 kola u sezoni 1983/84. Da ekipa ne bi bila sama stave Pešića da bude sa ekipom dok se ne nađe trener. U međuvremenu dolazi utakmica sa Kvarnerom iz Rijeke.

- Bosna sa Pešićem dobije ti utakmicu. Vratili se u Sarajevo niko nije mogao da veruje. Dolazi Olimpija u Sarajevo sledeće kolo, i dalje nema trenera. Pešić dođe kod mene i kaže "Profo, daj neke vežbe ne znam više šta da radim sa ekipom" On je potrošio čitav arsenal vežbi koje je kao igrač znao i naučio i sad mu je trebala pomoć. Dođe utakmica, Bosna pobedi Olimpiju. Uprava zaseda i reši da Pešiću ponudi posao.

• Da li je to bio presudan momenat za njega da postane trener?

- On nije znao šta da radi. Bio je već direktor kluba, a sad mu se otvara nova pozicija. Pozvao je mene i rekao preuzeću tim, ako budeš sa mnom i ti hteo da radiš, da "zaoremo" što se kaže. Ja sam imao dosta obaveza tada i rekao sam da ću mu javiti sutra.

- Uspeo sam da pomerim obaveze rekao "Pešiću, prihvataj ponudu, radićemo". To je bila sezona 1983/84 i bili smo prvaci Jugoslavije posle one kontroverzne utakmice u Šibeniku kada je Dražen pogodio šut za pobedu, ali posle isteka vremena. Međutim, sudija je prvo poništio, pa priznao koš, pa je Šibenka osvojila titulu. Mešutim, urađena je ekspertiza i meč je poništen i naloženo je da se igra novi u Novom sadu.  Na drugom meču  Šibenka nije došla i mi smo postali prvaci, tako da je te sezone Jugoslavija imala dva prvaka.

• Vaša saradnja se nastavila i kasnije kroz reprezentacije mlađih kategorija?

- Osamdeset pete, šeste i sedme godine radili smo sa sjajnom generacijom mladih košarkaša. Osvojili smo Evropsko prvenstvo za kadete, pa sledeće godine juniorski prvaci Evrope i onda 1987. godine postaju prvaci sveta u Bormiju. Generacija Đorđević, Divac, Ilić, Koprivica, Kukoč, Rađa, Pavićević, Pecarski i ostali. Imali su visok potencijal, ali osim što su bili talentovani imali su sjajne treninge, tako da se taj talenat pretvorio vrlo brzo u kvalitet.

• Pamtite li neke anegdote?

- Bilo je dosta anegdota sa njima. Imali smo prireme u Pirotu na Staroj planini. Trenirali smo na livadi sa tegovima. Ja sam napravio radne stanice i svi rade od jedne do druge, samo Kukoč ne radi. Pitam ga ja o čemu se radi. Kaže on meni „Šjor Profesor, meni su naredili iz kluba (Jugoplastika prim aut.) da ne radim sa tegovima jer još rastem“. Ja mu kažem videću ja sa tvojim trenerom, pa ćemo se dogovoriti.

- Naravno da mi nije ni palo na pament da zovem Slavka Trninića, koji je tada radio u Splitu, nego sam Kukoču rekao da sam se čuo sa trenerom i da može da radi. Kad je on krenuo, kad je video da mu se muskulatura zateže, tonizira, nije posle ispuštao tegove iz ruku.

• Zanimljivo je da ste jedini trener fizičke pripreme i profesor koji ima sve osvojeno na klupskom i reprezentativnom novu?

- Da, to je bio jedan od najuspešnijih tandema u košarci. Pešić je posle Bormia otišao u Nemačku i preuzeo reprezentaciju sa kojom je osvojio Eurobasket 1993. godine. Sarađivali smo tada, ali ne toliko intenzivno, jer se reprezentacija okuplja samo 40 dana godišnje.

- Kada je preuzeo Albu 1993. nazvao me i rekao moramo da nastavimo sad kao u Bosni. Tu smo napravili dominaciju u nemačkoj košarci uzeli nekoliko titula, Kupova i 1995. osvojili tada evropski Kup Radivoja Koraća. Pobedili smo Stefanel u finalu sa Bogdanom Tanjevićem i Bodirogom. Kod nas su bili Teoman Alibegović i Saša Obradović. Inače, Alibegović je jedan fenomenalan igrač bio, a sa visinom 208 jedan od najbržih igrača na 20 metara iz mesta. Trčao je 2,7 sekundi kao i Đorđević, a svi ostali preko 3 sekunde.

• Za vreme dok je Pešić bio selektor Nemačke, ali pre saradnje u Albi, Vi ste sarađivali sa dvojicom drugih vrhunskih trenera Duškom Vujoševićem i Željkom Obradovićem?

- Da, bio sam u Partizanu sa Vujoševićem 1988/89 godina kada je ekipa otišla na prvi fajnal for Kupa šampiona tada i to je bila sjajna generacija sa Divcem, Pecarskim, Đorđevićem, Grbovićem, Paspaljem, itd. Nakon toga sam jednu godinu bio sa Željkom Obradovićem u sezoni 1992/93, posle one šampionske sezone.

- Kasnije sam ponovo bio u Partizanu u sezoni 1999/00 kod trenera Nenada Trajkovića kada smo uzeli Kup ispred Zvezde i Budućnosti koji su imali najjače timove tada.

• Posle Albe, selektor Pešić je preuzeo reprezentaciju Jugoslavije?

- Ja sam ostao u Albi još godinu dana, jer sam imao ugovor, a Pešić je 1999/00 sezonu bio u Kelnu godinu dana i onda je posle toga odmarao jednu sezonu gde je bio na usavršavanju u Sakramentu kod Divca i Stojakovića. E, onda se dogodilo da je 2001. preuzeo reprezentaciju Jugoslavije i tu smo nastavili saradnju, a epilog svi znaju. Osvojene su titule prvaka Evrope 2001. i sveta 2002. u Indijanopolisu.

Roleks sa posvetom od predsednika Barselone

- Tim je bio podmlađen, ali smo imali ključne igrače Bodirogu, Stojakovića, Gurovića, Tomaševića, Obradovića, koji se vratio iz povrede i koga sam osposobio da igra prvenstvo. Atmosfera dobra, radili smo sjajno, a oni su bili željni afirmacije i superiorno smo osvojili to EP.  Sledeće godine je bio Indijanopolis, i najveća pobeda na izvoru košarke, to je remek delo.

• Uspesi su se nizali kao na traci tada i posle reprezentacije pravite najveći klupski rezultat?

- U to vreme smo Pešić i ja potpisali za Barselonu koju smo preuzeli u sezoni 2002/03 i te sezone smo osvojili tri trofeja: Kup Kralja, Prvenstvo i Evroligu. Kao posebnu uspomenu imam sat koji nam je poklonio predsednik kluba Đoan Laporta. Bila je ideja da nam svima kupi auto, ali je ipak bilo bolje da budu satovi Roleks sa posvetom. Zatim ostajemo i drugu sezonu 2003/04 i tad smo osvojili samo prvenstvo, bilo je nekih problema i onda smo se rastali sa klubom.

• Posle Barselone usledila je epizoda u Italiji?

- Preuzeli smo Romu. Tamo smo bili sezonu i po. Doveli smo kasnije Bodirogu, koji je ostao sezonu više od nas u Barseloni, pa je tek posle došao. Za dlaku nam je izmakao Kup Italije. Nasledili smo kritičan tim sa dosta starih igrača sa ugovorima, a koje ne možete da otpustite. Imali smo rekovalescente sa polomljenim rukama, nogama. Prvo smo probali da regenerišemo tim i nekako da ga osposobimo za takmičenje, što nam je donekle uspelo.

• Sledi povratak u Španiju, ali ovoga puta u Đironu, i pravljenje NBA igrača Mark Gasola

- Posle Rima smo bili tu jednu sezonu u Đironi sa Mark Gasolom i Gregorom Fućkom. To je zanimljiva priča. Posle nas je u Barselonu došao Duško Ivanović, koga je doveo Zoran Savić, koji je postao generalni menadžer. Dok smo mi bili u Barseloni, doveli smo Marka Gasola, koji je imao problem sa kilogramima, čak 135 kg je imao.

- Mi smo ga doveli iz Amerike. On je završio srednju školu u Americi, a inače je iz ugledne porodice lekara koji su jako dobro situirani. On je hteo da se vrati u SAD na studije, ali mi smo počeli pripreme sa Barselonom i prepoznali smo talenat u njemu. Ali, je imao 135 kilograma sa 19 godina. I onda smo mu predložili da ostane godinu dana da proba i da vidi da li može.

- Ostao je sa nama i tu je nastala borba da smrša. Ima 213 visine i 135 kila loša hrana koka kola, hamburgeri itd. Tako je ostao 2003/04 sezonu u Barseloni. Posle kad smo mi otišli, Duško Ivanović ga je zakucao za klupu, njega i Fućku.

- Marka je sklonio iz ekipe, jer je ponovo imao 135 kila, a taman je došao na 115 kod nas. Tako da smo ih mi uzeli od Barselone i 2007. godine sa Đironom osvojili Evročelendž Kup. On je posle otišao u NBA u Memfis.

• Kako je Pešić napustio Barselonu, rekli ste da je bilo problema?

- Ja sam bio sa ekipom u Andori i počeo letnje pripreme za sezonu 2004/05, a Pešić je ostao u Barseloni da se dogovori sa Laportom oko dalje saradnje. Tu je bilo problema sa jednim čovekom koji je došao da bude direktor svih sekcija Barselone.

Njihov legendarni rukometni trener Valera je odlučio da ne bude trener više već direktor sekcija. Znate kako je u Barsi, imate fudbalski klub i tri sekcije košarka, rukomet i hokej na parketu. Ostalo su amaterski klubovi.

- E, pa taj direktor svih sekcija ima moć da odlučuje ko može da dođe od igrača. Preko leta se dogodilo da je Valera došao kod Laporte i rekao da mu je još Nunjez legendarni predsednik Barselone i ikona kluba, obećao da kad završi karijeru može da bira šta da radi u klubu. I on izabere da bude direktor sekcija. I on je krenuo da se petlja u tim da dolazi kao superviozor. Da odlučuje ko može, ko ne može da igra.

- Pešić kaže Laporti „Nek bude on direktor i samo nek se ne petlja u naš posao“ Laporta kaže ne mogu da mu zabranim to. Valera nije odustao i došlo je do prekida saradnje. Mi smo več počeli pripreme tri dana i Pešić me zove kaže „Profo, pakuj se dolazim po tebe idemo“. Ja odradio trening sa ekipom i sve normalno i na kraju kažem „Momci, ovo je moj poslednji trening sa vama, želim vam dobro zdravlje“ Oni u čudu kao da ih je neko polio vrelom vodom.

• Da li ste se viđali u to vreme sa asovima iz FK Barselona, Ronaldinjom i malim Mesijem tada?

- Pa, naravno, bili smo u istom dvorištu. Svaku utakmicu smo bili tu jedni uz druge. Centralni fudbalski teren, muzej i dvorana za košarku. To je sve spojeno. Prvo je Van Gal bio trener kad smo bili, pa su ga smenili i doveli našeg pokojnog Antića. Bio je pola sezone i često smo se družili i bio je izuzetno uspešan. Mogao je da bude i prvak Španije, ali ne bi nastavio ugovor, jer su mu rekli da je trener do juna.

- Često smo na utakmicama viđali i sa Ronaldinjom, on je bio pravi as u to vreme, a ostali su bili dobri igrači. Kasnije su postali i oni prvaci Evrope.  Mesi je tada bio mali, ali se videlo da je ekstratalentovan. Ponikao je tamo i šteta što nije otišao ove sezone.

• Kako biste uporedili generacije koje ste trenirali počev od Kićanovića, Delibašića, Slavnića, Ćosića, pa preko Divca. Rađe, Đorđevića i ostalih mlađih?

- To je jako interesantno. Još ta generacija Slavnića, Ćosića, Delibašića, Kićanovića itd, bila je veoma uspešna, a onda je došla sledeća Paspalj, Dražen Petrović, Grbović i ostali koja je takođe bila izuzetno uspšena. Za njima dolazi treća sa Divcem, Rađom, Kukočem, Đorđevićem, koja je još uspešnija sa NBA igračima.

- Svaka od tih generacija imala je ekstra talente. Menjala se tehnologija treninga i zahtevi su se menjali. Kad vidite generaciju Kiće i Moke svi su kao gliste bili. Generacija njihova nije imala nikakav plej of i sezona se završavala u aprilu, pa je bilo vremena da se sa igračima radi individualno, jer je bilo 22 utakmice godišnje. A danas preko 70 utakmica. To je jako mnogo i ne može da se radi individualno. Sve su bile uspešne izuzetno i teško je izdvojiti najbolju. Svaka je bila najbolja u svom vremenu. Ta generacija Mirze, Kiće i Moke je bila prvi put prvak Evrope 1973, pa 1975, i na kraju 1977.

• Zašto danas ti klinci koji su talentovani i osvajaju sve kao juniori, sve teže postaju vrhunski igrači?

- Ima odgovor na to, ako ćemo da budemo realni. Odgovor je vrlo jasan ako pričamo otvoreno, ja sam po prirodi otvoren. Svi ti igrači od ranije su kao mladi bili nosioci igre. Dražen je sa 16 vodio Šibenku, i to igra dok ne ispadne sa pet penala. Posle njega ostali Kukoč, Đorđević, Divac svi su bili nosioci, jer se u klubu stastava.

- Danas je problem, što ti momci koji su talentovani nemaju prostora, jer na njihovim radnim mestima igraju stranci. Pa, Zvezda ima 8 stranaca, kao i Partizan. Tako da stagniraju nestaju i propadaju. Drugi deo odgovora je da treneri brinu za egzistenciju. Suština je da talentovani moraju da igraju, ali i da greše, a tu treneri nemaju prostora da im daju, jer se brinu za posao.

• A da li ima problema i što se mnogo trenira i igrači brzo dolaze do pretreniranost?

- Tu leži deo odgovora, treneri više rade na treningu pripremu za utakmicu nego individualan rad, a sve to prate menadžeri, roditelji, svi ostali. Vrlo rano dolazi do zasićenja kod igrača. Preskaču se faze koje su bitne, razvoj  bazičnih sposobnosti. Već ih veoma rano guraju u "visoku peć" da izgore.

• Kako je tekla karijera posle Đirone?

- Posle Đirone usledio je Dinamo Moskva, jednu sezonu, pa odlazak u Zvezdu prvi mandat. Ja sam tada bio u Zvezdi sa Pešičem, a na kraju te sezone 2008/09 on je otišao. Tada smo poslednji put radili u tandemu, ja sam se posvetio samo fakultetu, a Pešić se kasnije vratio još jednom u Zvezdu. Ja nisam hteo da se vraćam. Rekao sam imali su šansu i to je to. Tu je on i doživeo neke neprijatnosti od navijača, tri puta je hteo da ode iz kluba, ali mu ponos nije dozvoljavao.

• Koji su po vama najtalentovaniji igrači koje ste videli ili trenirali, a koji nisu postali asovi?

- Jedan od najtalentovanijih je bio Nikola Jestratijević. Očito da nije bio radnik, kad moram tako da kažem, ali je fin momak. Napravio je neke dobre ugovore na visionu. Čim si visok vrediš milion. Takođe, Mladen Šekularac neverovatan talenat, ali očigledno je nešto drugo tu presudilo. Mnogo uplitanja sa strane raznih „šumova“ tako da na žalost nije napravio veliku karijeru. Bilo je dosta onih koji su bili talentovani, ali su iz nekih drugih razloga poklekli. Kao recimo Nebojša Ilić, to je neverovatan talenat bio. Meka ruka po 60 poena daje, ali ne voli puno da trenira, Kao i Srećko Jarić, isto veliki talenat, ali bez rada. Međutim, svi veliki talenti su mnogo radili i to je bila njihova tajna uspeha.

• Najbolji primer su Dražen i Bodiroga?

- Da, za Dražena se već zna i to znaju i ptice na grani. Ali, Dejan Bodiroga je imao jako težak put. Ćosić ga doveo u Zadar sa 16 godina.

- Živeo je malo dalje od hale, ujutru ustane u 5, ide autobusom u dvoranu na trening od 6h. Posle u 8 u školu, pa opet od 13 h rad, pa ode kući da odmori i u 22h trening sa kadetima do ponoći. Tada su svi trenirali u Jazinama, pa je prvi tim imao prednost, pa žene prvi tim, pa juniori, pa tek kadeti. Tako da je njegov trening počinjao u 22h, pa sve do 23.30. Vrati se kući autobusom i kad nam je pričao kaže „Taman što sam oči sklopio, a već zvoni sat i ustajanje“. I tako svaki dan.

(Dragutin Stojmenović)