Povrede je sprečile da bude vrsna košarkašica, ali ne i da postane vrhunski sportski doktor

U nastavku obeležavanja 25. rođendana Udruženja za medicinu sporta Srbije, rešio sam da predstavim nekoliko stručnjaka koji predstavljaju budućnost sportske medicine, a svojim rezultatima do sada, već su pomerili granice briljantne istorije sportske medicine u Srbiji.

Ne znam šta je moglo da se dogodi da Tamara Stojmenović ne postane ovo što je danas.

Gledano od samog početka, verovatno ne bi zaigrala za jedan od najboljih ženskih klubova košarku (Partizan), pa zatim prerano za reprezentaciju (Jugoslavije), i sigurno ne bi doživela povredu prednjih ukrštenih ligamenata obostrano.

Možda bi uspela da završila medicinu koju je upisala u Kanadi i ne bi morala da je ponovo upiše u Beogradu i naravno uspešno završi.

Da joj sportska medicina nije bila suđena bila bi se verovatno podjednako dobra u nekoj drugoj oblasti, ali ovako smo dobili specijalistu sportske medicine i doktora nauka iz iste oblasti, kojoj sam imao čast da budem mentor.

Za one koji pomisle da je to logično mogu da samo da kažem da je sportska medicina, iako sa slavnom prošlošću, potpuno neuređena.

Ne samo da nije prepoznata u sistemu Republičkog zdravstvenog osiguranja, pa su sportsko-medicinski pregledi prepušteni privatnom tržištu, nego i samo obrazovanje ne prati savremenu sportsku medicinu.

Zbog toga je pojava Tamare još dragocenija, jer sve što joj nije škola dala, dozvolila je sebi da sama nauči. Tako je za kratko vreme postala jedan od najboljih poznavaoca ergospirometrijskog testiranja u našem sportu, ali i lekar s originalnim pristupom u lečenju bolnih stanja.

Za kratko vreme je naučila meko tkivni ultrazvuk, a uz pomoć oca koji je neurohirurg, savladala je različite pristupe u lečenju bola. Iako sve izgleda logično, opet i nije, jer mnoga doktorska deca nisu ni približno dostigla svoje roditelje, a Tamara je sa svojim ocem napisala knjigu „Dijagnostika i lečenje bola“. Po meni sigurno jedna od boljih medicinskih knjiga napisanih 2017. godine.

Međutim, ono što je meni kao dugogodišnjem radniku u sportskoj medicini najvažnije je činjenica da se pojavio neko ko zaista voli sportsku medicinu i kome to nije usputna stanica.

Verovatno sam je zato podržao da postane docent na sportskoj medicini na Fakultetu za fizičku kulturu i menadžment u sport, Univerziteta Singidunum, gde se sama izborila da predaje i kineziologiju.

I ne samo to, napisali smo zajedno nekoliko knjiga, od toga dva udžbenika sa velikim broj koautora, a spremamo i praktikum iz sportske medicine u godini Kovida sa željom da studenti ne ostanu uskraćeni ni za praktičnu nastavu zbog onlajn nastave.

Ako svemu tome pridoda skromnost i odgovornost, ne samo za posao, već i za porodicu, onda dolazimo do onoga što lekar i treba da bude, osoba koja svojim primerom pokazuje odnos prema životu, ljudima i konačno pacijentima.

Kao bivša sportiskinja Tamara nije zapostavila ni košarku. Na Viskoj sportskoj i zdravstvenoj školi je završila strukovne studije za trenera, pa je trenerski posao koji je dugo radila sa suprugom dobio još više na smislu.

Nažalost zbog predavanja na fakultetu i radu u ordinaciji, zapostavila je trenerski posao, ali ko zna kada će se u njoj probuditi želja da ponovo pobeđuje na terenu.

Možda taj trenerski posao više nedostaje njenom mužu koji je takođe ostao u sportu, završio Fakultet fizičke kulture i postao sportski novinar.

Kao u svakoj srećnoj priči, postoji neko ko želi da podeli priču, što ne bi bilo moguće da se nisu sve kockice poklopile. Meni ostaje samo da u miru gledam Tamaru koja ima sve preduslove da nasledi velike doktore naše sportske medicine.

(Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)